Фестивал „Ћирилицом“: Округли сто Ћирилица и/или латиница
У оквиру књижевног фестивала „Ћирилицом”, синоћ је на тргу између цркава у Старом будванском граду одржан Округли сто на тему: „Ћирилица и/или латиница” а стручне, научне ставове и мишљења на ову тему саопштили су: проф. др Милош Ковачевић, проф. др Михаило Шћепановић, мр Божена Јелушић и др Предраг Зеновић.
„Ћирилица је била осам вјекова једино писмо код Срба, али у последње вријеме, последних стотину година, она губи битку са латиницом“, казао је проф. др Милош Ковачевић. „Ако видимо исписе фирми у Србији, видјеће се да је ћирилица 8 посто, а 92 посто латиница. У декларацијама производа који се добијају из иностранства, у Србији, ћирилица је заступљена 4 посто. Зато се може замислити
колики је употребни статус ћирилице“, казао је професор Ковачевић.
Он је нагласио да је у Уставу Србије ћирилица једино службено писмо. Али, запитао се такође, шта значи Устав ако га не прате други законски акти. Зато се мора поставити питање да ли један језик, односно, када ми одемо у цркву, будући да не знамо црквену ћирилицу, да ли ми на прави начин баштинимо ту културу?
Или, ако заборавимо ову ћирилицу, да ли ћемо чекати да нам се сви документи, од Светога Саве до XX-тог вијека, преведу на латиницу, да бисмо их могли препознати као своје документе. Из тих разлога, нагласио је професор Милош Ковачевић, да у свијету не постоји ни један језик са два службена писма. Да је то добро за било који језик, то нас сигурно не би запало.
По оцјенама мр Божене Јелушић, „назив ове расправе, 'Ћирилицом, и/или латиницом' није добар, јер је за мене свака искључивост, потпуно неприхватљива. Прихватљиво је једино право и на једно и на друго. Због тога, морам да кажем, да се ова манифестација доживљава као један увезени догађај из сусједне Србије. Више је него очигледно да политички контексти код нас увијек су снажнији од суштине ствари и промишљања правих проблема. Зато је немогуће и ову манифестацију и наш вечерашњи скуп гледати ван тог политичког концепта. На тај начин, ми народе и грађане више свађамо, него што их миримо. Да ли су мотиви за покретање једног оваквог фестивала само књижевни и кутуролошки, ако знамо да сваке године највећи политички одјек има појављивање или Митррополита, или пјесника Матије Бећковића, што изазива један својеврсни сензационализам у штампи. Мени се чини да је најлакше политику користити у политичке сврхе. Проблем нашега региона јесте пометња језика и пометња писама“, истакла је професорица Јелушић.
„Ја сматрам да је језик којим говоре Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци један језик, а ја га, живјећи у Црној Гори, зовем црногорским. А ништа није мање мој језик српски, хрватски или бошњачки. То што наши устави гарантују равноправност писама, сматрам да је сјајно, сматрам да је добро да имамо право избора“, казала је поред осталог Божена Јелушић.
Проф. др Михаило Шћепановић, универзитетски професор србистике каже, да није могао помислити да ће доћи вријеме да ће да брани српски језик у својој Црној Гори. „Прошло је скоро три деценије од полемичких текстова које сам имао са покојним професором Војисавом Никчевићем и тада сам му одговорио под насловом 'Наопака наука незнавеног професора'. Ја сам бранио историјски развој србистике и српског језика, ћирилично писмо и све оно што чини нашу духовну вертикалу, никад и не помишљајући да ће мој рад, мој однос са студентима, уносити било какав немир и било какву злу крв. То мислим и данас, јер управо тај наслов, 'Незнавене науке незнавених професора' се обновио прошле године, јер сам морао да се осврнем на онај речник, недоношче црногорскога народног књижевног језика, који није ни проходао, а већ је пијенуо, чим је угледао свјетлост дана. Не можемо се одупријети чињеници да нам је читава духовна вертикала исписана ћирилицом, од Печата Светога Саве, па до данашњих дана. Не може ме нико убиједити, да сам мањи Црногорац, од оних који признају црногорски језик, а ја га не признајем, нити да сам мањи родољуб и да мање волим Црну Гору од њих“, нагласио је проф. Шћепановић.
„Али, нека и мени буде дозвољено да браним ћирилицу и Ћирилово писмо, јер чињеница је да смо још као студенти у Никшићу имали књижевне часописе, гдје смо као студенти објављивали на ћирилици у неколико часописа, који су одједанпут нестали, ја бих рекао политичким изгоном ћирилице са говорног прстора Црне Горе и са говорног простора српског језика. Знамо да је модерни српски језик прошао скоро два вијека, јер је толико прошло од Вукове писменице и првог издања речника, да би дошао у данашње стање, које га је политички резало и сецкало, како би рекао Драгољуб Петровић, 'из њега су изникли некакви запећци, попут босанског, хрватског, црногорског и других језик'. Да ли је то научно, да може свако звати како хоће, ту науке нема. Требало је послије овог несрећног времена и несрећних политичких захвата и удара са стране, да се српски говорни простор овако парцелише, да имамо тзв. лингвисте, назови писце, да имамо назови интелектуалце, којима је битније под којом су политичком капом, него да су вјерници научне чињенице. Ипак, ја сам оптимиста и поред свега, да ће на цијелом српском говорном простору опстати и српски језик и његово ппримарно писмо ћирилица, а латиница је добро дошла и никада је нико неће изгонити из српског говорног и културног простора, из простог разлога што нам дјеца уче стране језике и сваки другачији однос према латиници био би погубан за саму ћирилицу, за сам српски народ и српски језик“, казао је поред осталог проф. др Михаило Шћепановић.
Др Педраг Зеновић, предсједник Савјета ЈУ Народна библиотека Будве, рекао је да ова расправа није настала случајно, јер је нужно да она буде форум супростављених ставова, да она нужно мора бити начин да се јаве неке идеолошке интерпретације, јер је то друштво у коме ми живимо и не желимо да, заташкавањем, или избјегавањем неких питања, нећемо заташкати проблеме који чине нашу културну стварност.
„Вјерујем да ова генерација којој ја припадам чува то једно писмо и да проба да га чува, не само од нестанка, или мање употребе, или мање видљивости, а све је то један вид нестанка, него да га чува и од ових идеолошких интерпретација, којима су склони и са једне и са друге стране оног нашег чувеног спектра посјела. Ја сам сагласан да то што у црногорском Уставу постоји равноправност ћирилице и латинице, изузетно је важно, иако мислим да ћирилица, како због дигитализације, тако и због неких идеолошких интерпретација, бива полако запостављана. Држава би требало да чува ћирилицу, јер је она један културни феномен и она, као таква, има право да буде заштићена. Јер, ако ми не његујемо ћирилицу, тешко је да је било који закон, или било који декрет заштити.“
Говорећи о низу аргумената на задату тему, Зеновић каже да није за ријеч или, већ треба да буде и ћирилица и латиница, што више и што љепше писати, јер је то богатство сваке културе и сваког појединца. Јер, важан аргумент је да је различитост богатство. Јер униформност било које врсте није култура. Свако наметање било каквог обрасца, свака неслобода и ограничење мишљења нужна је негација културе. Зато је нужно да ми као једна мала култура чувамо и једно и друго као дио свога богатства. „И зато, за мене је и ћирилица и латиница“, казао је поред осталог Зеновић.
Погледајте више на: https://www.in4s.net/cirilica-ili-latinica/?lang=lat