Представљање круга београдских писаца „Чајанка код Бојића у 7“
У оквиру 5. Мобилне књижевне резиденције која се одржава у селу Челобрдо, програмски сегмент као оф-програм књижевне резиденције под називом “Чајанка код Бојића у 7” у суорганизацији са Народном библиотеком Будве реализован је у петак, 19. октобра у Библиотеци. Програм Чајанке водио је уредник библиотеке “Милутин Бојић” Карло Астрахан, а његови саговорници су били Горан Стојичић (аутор мултимедијалне збирке "Бесани", која је до сада доживјела већ шест издања) и Владимир Јовановић (хит-роман "Мало нам за срећу треба").
Круг писаца окупљених око трибине "Чајанка код Бојића у 7" је претходних година у оквиру рада Библиотеке "Милутин Бојић" окупио бројне писце, пјеснике, филозофе, теоретичаре,
блогере, али и јавне личности који су гостовали на трибини коју на креативан начин води уредник Библиотеке Карло Астрахан. Трибина ја је стекла бројну публику у Београду и региону, посебно на друштвеним мрежама као савременом виду комуникације између аутора и публике.
Горан Стојичић је неко ко је у региону постигао да постане можда један од најпопуларнијих писаца од Скопља до Љубљане истакао је Карло Астрахан истичући да је све почело причом Пад, објављеном на друштвеној мрежи фејсбук. Послије неколико мјесеци од објављивања, књига приповједака Бесани преведена је на енглески, а следеће године и на словеначки, а потом турски, хебрејски, грчки… Горан Стојичић је и уредник издавачке куће Амонит (Ammonite).
Ову збирку од 35 прича прати и врхунски изабрана музика (35 нумера), јер књига је замишљена тако да помоћу QR кода, уз сваку причу одслушате и музику која је посебно за њу одабрана, попут пјесама Дejвида Боvija, grupe Масив Атaк, Тома Vejтса, Ејми Вајнхаус… О односу према књижевној критици, након 40-ак промоција и шест издања Бесаних, Стојичић каже: “ја прво не знам да ли књижевна критика постоји уопште, рекао бих да не постоји; прво сад књижевних часописа више нема, тек понеки опстају, објављују се квартално или полугодишње или годишње… Ја сам се у старту спремио да будем разапет кад је ова књига објављена, највише због тога што сам кокетирао и покушао да ту унесем нешто што до сада није било нигде убачено а што није неопходно да се користи, а то су ти QР кодови које сам одштампао на почетку сваке приче са упутством за читање и са подвученим да то не мора да се користи, а да може да се слуша док се чита… Дакле, био сам спреман да ме критика разапне јер то није класична књига, а у принципу – јесте, а уз то она има и илустрације. Међутим, нисам доживео да ме ико нападне, напротив…”
Владимир Јовановић је инспирисан двјема срединама, Будвом и Београдом, значајним за његов умјетнички израз. Духом је везан за Београд 80-их и генерацију фантастичних музичара, глумаца, писаца, а кроз роман “Мало нам за срећу треба”, према ријечима Карла Астрахана, он је описао тај период благостања и тај период и књижевног и умјетничког напретка и на крају све што се десило 90-их, једну бруталну деградацију свега онога што вриједи, описао је на један виспрен и духовит начин. Аутор књиге Владимир Јовановић каже: “То је било једно од ретких раздобља, ствари које су се дешавале у нашој земљи биле су апсолутно на истом нивоу као негде у западној Европи, јер ми смо сви одгајани у том духу, слушали смо западну музику, гледали западне филмове и негде имали смо увек много јак рок-ен-рол сензибилитет из којег је у мом случају настало касније интересовање за књижевност”. Сам почетак писања романа и у случају Јовановића везан је за друштвену мрежу Фејсбук и како сам истиче: припада том кругу тзв. фејсбук књижевности.
Након тога услиједило је укрштање ставова за и против објављивања на фејсбуку као и читање одломака из дјела аутора.
CDM