Промовисан роман “Нешто наше” Тамаре Ковачевић
У оквиру обиљежавања Дана општине Будва, ЈУ Народна библиотека Будве је у понедјељак, 19. новембра организовала промоцију новог романа Тамаре Ковачевић – “Нешто наше”. О роману су поред ауторке говориле мр Божена Јелушић и Станка Станојевић, рецензенткиње издања.
Тамара Ковачевић пише кратке приче, пјесме и романе. Роман првијенац „И опет смо на почетку“ имао је добру перцепцију код читалаца. Нови роман „Нешто наше“, чији су издавачи Народна књига и Miba books, вођен је инспирацијом и мислима посвећеним прецима и потомцима.
Књижевна критичарка Божена Јелушић истакла је да је у средишту прича о Ени и Нику, двоје људи које су у далеком Чикагу спојиле несреће ратних деведесетих
и распад Југославије која ће у коначници добити криминалистичку позадину и епилог, а упоредо са овим фабуларним током постоји и генеалошки мотив, односно фрагменти вишевјековне повијести Енине породице. Роман је, према ријечима Јелушићеве, својеврсно “казивање о прецима и потомцима које спаја иста неутажива потреба да опстану и изборе се за своје право и правду, ма гдје се нашли… Енини преци су се у осамнаестом вијеку са сународницима доселили у Славонију да буду живи бедем аустроугарске одбране од турских напада. Међутим, њена прича је доказ да сеоба и одбрана још увијек трају, да се за одговорима још увијек трага, било у судским дворанама или у генима и крви предака. Тако предачка истрајност постаје матрица Енине борбе. Историјским околностима условљено, православље се у том фабуларном низу показује као вриједносни оријентир, наравно без негирања другог, напросто као датост провјерена искушењима.” Тамарина јунакиња Ена је у роману неупитно племенита и добра, а слично роману првијенцу “И опет смо на почетку” у питању је, запажа критичарка Јелушић : “дирљива потреба ауторке да покаже да живот може бити такав, а то на свој начин најављују стихови из посвете: „Свјетлост се просипа на праведника и весеље на оне који су права срца!“ (Псалми Давидови 97:11)”.
“Чини ми се да наша теорија књижевности тек треба да се позабави не само у цјелини жанровским промјенама које настају, а којих ми нисмо увијек довољно свјесни, него и на поштенији начин тзв. женским писмом” – закључила је мр Божена Јелушић.
Ауторка Тамара Ковачевић је истакла да је ово тема која је обрађивана од многих аутора на различите начине: “говори о нашем, балканском подручју и нетрпељивости која је доста присутна у свим сегментима друштва, појављује се из прошлости као нека сијенка. Иако живимо у неком савременом добу, то је ипак само у добу савремене технологије, а у другим стварима смо доста заказали и та сјенка је присутна и увијек нас држи у неизвијесности за сљедећи, будући дан или будућа покољења.” Ауторка истиче да је при обради теме рачунала са рецепцијом будућег романа код читалаца те да је водила рачуна да буде интересантан да би читаоци могли да уђу у срж романа. Роман је доста емотиван, описује људе- претке из времена Марије Терезије на овамо, период германизације и борбе за очување свог идентитета, борбе за слободу и “насушно парче хљеба”- појашњава ауторка.
Радња романа Нешто наше, има ток сјећања и савремени ток радње смјештен у Чикагу, углавном: “Да би се потцртала важност и значај завјета предака, Тамара Ковачевић актуелни ток радње смјешта у модерни и ужурбани живот Чикага. Потрага за темељима и стубовима куће/дома транспонована је у потрагу за цјелошћу личности, за опстанком духа и духовнога. И не ради се ту толико о идентитету колико о консолидацији и конзистенцији онога што је урушено у личностма протагониста. Стога је овај роман и психолошки, занимљиво вођен криминалистичким фабулирањем у другој половини” – забиљежила је између осталог у рецензији Станка Станојевић. Она је такође истакла: “… У наносима Сјећања романескног ткива успоставља се веза приче са далеком и блискијом прошлошћу и одмотава клупко мозаичног романескног ткања које насловом Нешто наше упућује на интиму приповједача која се читаоцу нуди као дјелић по дјелић приче, непрекидно држећи и дражећи пажњу. Да би све то “наше” постало цијело, оба конституента морају опстати, доживјети катарзу, животно осмишљење, препородити се. Каткад и романескна стварност бива сомнабулна као и сјећања Никова када се подвргне хипнози.”
На крају, закључује у рецензији Станка Станојевић, ово питко штиво наћи ће пут до читалаца: “Занимљивим, топлим и питким приповиједајем, једноставношћу језика, различитошћу амбијената и ликова, необичношћу мотива каткад са елементима епско-фантастичним, романескни свијет Тамарине приче Нешто наше несебично на својим страницама нуди будућем читаоцу да пронађе и нешто своје; тиме заврјеђује пажњу читаочеву и утире пут књизи да постане становник многих домова.”
Portal Analitika
Vijesti