У уторак, 17. априла је у Народној библиотеци Будве промовисана књига кратких прича наслова „Из дневника” списатељице Тање Секулић. О књизи су говориле будванске списатељице и умјетнице Сандра Ђурбузовић и Станка Станојевић, а одломке из прича је читала књижевница Катарина Сарић.
„Тања нас, пошто смо у даху прочитали ове интимне записе, лишене било каквих афектирања, а приче смо читали потпуно увјерени да зере измишљотине нема, у ликовима, радњи, озрачју, сигурни да је фикција заправо пежоративна ријеч за ово штиво, дакле, Тања нас, као и у свом штиву, држи на кратком ланцу, нестрпљиве за даље, очекујући наставак. Има га, пише га, непатвореног, као што је свака јунакиња, јунак, опис емоције, интиме, ситуације, града у књизи „Из дневника", и точи га у цртице нове књиге под насловом „Та мала курва, Индира“ – казала је Сандра Ђурбузовић у свом осврту на приче црногорске списатељице из Бара – Тање Секулић. Она је о причама „Из дневника“ надаље надахнуто говорила: „Сви наши Котори, Барови, Београди, Паризи, вођења љубави, мале смрти, смрти, неопроштена и опроштена невјерства и мртви богови, запечаћени су, на свој непретенциозан начин у овом штиву. Најбољи, највећи, најпотреснији, најфаталнији љубавници и љубавнице, љубави су, драги моји, међ' нама. Анђели и ђаволи у нама. Тако Тања збори својим причама. Ако ми не вјерујете – прочитајте књигу. Искрену, дјетиње чисту и рођењем природну и голу. Претресите своје животе, велике, мале и средње љубави, дамаре који вам нису дали да дишете, да се саставите са кисеоником, љубави које су вам попиле мозак, појеле срце и запосјеле душу. Најтананији, душом најбогатији, вазда плаћају цех – за остале нејаке, нехрабре, без петље, с мањком исте. Разум се не пита. У овим причама нема филозофирања – иако је суштина филозофије сублимирана у животним детаљима које Тања описује, нема апстраховања – иако је појам љубави која је узрок самоубиствима, одласцима у душевну болницу, друге градове и земље, те константа патње – поетика којом је обојена ова књига. Све у књизи, ерос и танатос, чисто, јасно, пуштено је у живот – у кратким резовима. Испричане огољеним, блиским рјечником, нижу се сцене, као из најбољих филмова прошлости: чујете тишину, осјетите мирисе, сјетите се свега свога – ношени кратким причама Тање Секулић – Џима Џармуша наше авлије, преточеног у књигу“ – казала је Ђурбузовић.
Говорећи о књизи „Из дневника“, која садржи 27 прича, Станка Станојевић је истакла да су све оне повезане главном јунакињом Вањом, те да се ови у причу преточени дневнички записи могу посматрати и као роман: „Повезане су главном јунакињом Вањом из чије тачке гледишта најчешће и тече приповиједање. Иако сажето и кратко приповиједање, одсјечно, без сувише и сувишних описа, са најмање ријечи у њеним причама добијамо сажетке и бити живота, Вањиног најчешће и новог лика који је уведен у сваку нову причу (смјењују се „ја” и „он/она” форма и визура приповиједања). Поједине приче подсјећају на кратке романе или пак њихове сижее, а будући да је Вања заједнички именитељ прича, те да се, с обзиром на наслов „Из дневника“, ове приче заиста могу посматрати као у причу преточени дневнички записи – могли бисмо говорити и о роману. Према начелу интеграције ово би био својеврсни роман лика у чијем се фрагменту негдје на почетку изриче да: „Трач је тешка болест града, као што је рак тешка болест човјекова”, а на крају: „Gott ist tot”, у Ничеовом маниру гдје се нада у боље сјутра слути у оностраном: „Бољи свијет служи да нам помогне да прихватимо нашу немоћ у стварном свијету.” И заиста, у Тањиним причама непрекидно се боре путеност, чулно – ерос са танатосом, који је увијек несрећним случајем околности потакнут, али снагом умјетности и исказа настоји се танатос представити као привид, као нпр. у првим двјема причама („Зашто је живот неправедан према љевацима“ и „Бјелокоса ђевојчица“) – прича о Вељку и друга о Мањи гдје обоје живе у сјећању, сну оног (условно речено приповједачког субјекта) који их је волио и са љубављу приповиједа о њима. По принципу ероса који је у случају Тањиних прича чешће страст него љубав (а кад је љубав онда је она која прикује за болесничку постељу), љубав се на почетку ипак именује као „једина ствар на свијету коју никад нећу разумјети”, дочим, касније у причи са професором одсјечног наслова „Да и не” на питање професорево да ли љубав може бити сврха живљења, јунакиња првобитно одговара одрично, равнодушношћу да би кроз неколико година у поновном сусрету са професором тај одговор био афирмација љубави као сврхе живљења. И одласци су неизбјежни дио живота и љубави јунака ових прича, а о каквима је ријеч најбоље илуструју реченице: „Какав си човјек, такав ти је и одлазак! А богами и повратак” – апропо љубави/осјећања као свхе живљења. И да – љубав је испунила сврху животу чином писања и приче” – закључила је Станка Станојевић.
Књижевница Катарина Сарић је прочитавши причу „Дјетињство код бабе и ђеда” истакла да јој је био најзанимљивији тај нараторски глас мале Вање, те да се већ у тој причи виде карактерне црте јунакиње која је као „бијела врана”. Све је лијепо увезано тим гласом од прве до посљедње приче – запажања су Катарине Сарић која је истакла: „Тај глас који се пита, који стално тражи, који стално трансцендира те границе које му постављају фамилија и средина… То је једна жива природа која се никада неће задовољити оним што јој је дато као саморазумљиво, наметнуто неким правилима која треба да поштује, па и касније кроз фазе пубертета, одласка на студије, љубави, забрањене и дозвољене… никада неће пронаћи то нешто за чиме је трагала; то је та жеђ, та радознaлост која је родила и филозофију и књижевност, то су те особене душе које се никада не задовољавају оним што виде, већ стално траже нешто друго, експериментишу”.
Теме прича Тање Секулић су и љубав и Бог и одласци и одласци за зарадом и „осјећања су за будале”… а на питање у чему је нада човјека и умјетности, Секулићева одговара једном анегдотом са Алешом Чаром и писцем Филипом Давидом којег је након читања његове награђене књиге питала: „Филипе, да ли је могуће да ми немамо ништа за шта бисмо се ухватили док смо ту, него је то увијек онострано, увијек метафизика… сви ми, умјетници се хватамо за нешто „тамо”, а ја хоћу овђе. Е сад најбоље одговор на то сам добила од Алеша Чара, словеначког аутора, којем сам у разговору овог љета казала: више су ми крвава кољена (синтагма из приче „Да и не“), јер тамо стижем до неког одговора, а сад га више нема. И ја кажем Алешу: тражим, крвава су ми кољена, не могу више да ходам, а он одговара кратко: али, Тања – нема, не постоји! Хајде онда да идемо са идејом да то не постоји, можда би нам било лакше. Gott ist tot, заиста, то је стварно истина” – закључује списатељица Тања Секулић.
Ауторке кратких прича „Из дневника” и романа у настајању, Тања Секулић за своју улогу каже: „Моја је улога на овој земљи да кажем моју истину; да је саопштим онакву каква јесте”.