Фестивал „Ћирилицом“: Азбучни романи Мира Вуксановића
Познати наградама овјенчани књижевник и академик Миро Вуксановић на манифестацији „Ћирилицом“ представио је своју трилогију азбучних романа – „Семољ гора”, „Семољ земља” и „Семољ људи” – и тиме одушевио посјетиоце ове књижевне манифестације.
У уводној ријечи, пјесник Радомир Уљаревић рекао је да је истражујући по јединственој топонимији црногорско морачког завичаја, Миро Вуксановић разрадио комплексну језичку идеју, откривајући нову географију, духовну, и онај првобитни завичај – снажно урезана сјећања дјетета из Мораче сада су преображена и претворена у неку изванредну новост.
Миро Вуксановић је Семољ овјековјечио кроз ту ријеч (тј. кроз различите и необичне
књижевне поступке и приповиједне технике умјетничке прозе, нове књижевне технике). Препрано је и пропрано толико ријечи колико је стало у свих 1.700 страница, а које тек представљају како да даље трагамо за језиком Сомоља.
„Зато смо обавезни да покушамо да продремо у саму срж ове недокучиве етимологије, густе лексике, непојмљиве и назаустављиве семантике, обавезни смо према култури у којој ово трокњижје све сигурније постаје један од међаша, видљиво са свакога мјеста наше културне топонимије“, казао је Уљаревић и додао:
„Миро Вуксановић, не само да је одгонетао ријечи и враћао у језик оно што му изворно припада, већ је тиме стварао један нови речник старијих ријечи (нажалост нама већ страних), истражујући могућности преспајања нових значења и значења, које неке ријечи имају по етимологији и које су задобиле кроз живот у тим семољским висинама. Живот између два свијета, оног кога више нема и оног који се испоставља, између два времена, оног које је само привидно прошло и оног чији смо, опет, само привидно судионици. Црна Гора, тешко да има изванреднијег писца и изворнијег у смислу теорије о комплементарности језика и народа. У стилистичким школама, ово би могао бити примјер за илустрацију феномена. Огромна језичка енергија у пренапрегнутом стању вреба из сваке ријечи, да не кажем иза сваке ријечи. А тек иза синтагми, дијалектских прије свих. Ријеч као опијум доводи до потпуне наркозе. Аутор се напија на том извору. Као и Бећковић. Попут Љубише. То пијанство је потпуно и нема отрежњења. Нико се никада није отријезнио од ријечи, само ако је умио да се њима опија“.
„Ја сам почашћен што учествујем на књижевном фестивал 'Ћирилицом' у Будви, јер ми се чини да је ћирилица заправо име за острво у латиничном мору које је настало од ћирилице“, обраћајући се присутнима, казао је књижевник Миро Вуксановић.
„То јесте нешто од савремених чудеса, које није настало од умјетности и из књижевности, па је побоље, бар нама који се тиме бавимо и онима који то воле, да се окрећемо тим дјелатностима људског духа, да би нам било љепше и лакше.“
Говорећи о свом односу према ријечима, Вуксановић је рекао да је он ријеч. „А када сам у то сигуран, чини ми се да додирујем савршенство. Ријечи су јаче од нас. И када год на то заборавимо, увијек будемо кажњени. Ријечи су живе. Ријечи се дижу, ничу, листају сазријевају, ћуте, галаме. Памћење им нико не може омеђити. Ријечи се промећу и кроз нас и кроз себе. Ми постојимо у ријечима. Све се мијења, у техничком, у технолошком развоју, у кодовима, у чиповима, али ће увијек у средишту бити оно што је смишљено и што је изговорено. Варају се они који кажу, да неће бити тако. Јер је ријеч, повела човјека на воду, и док иде за њом неће бити жедан“, нагласио је Вуксановић и додао:
„Понекад, када сам подаље одавде, пожелим да у Дрини, или Дунаву, препознам кап из извора крај нашег чардака, онамо гдје сам рођен, и да у тим далеким, а нама блиским ријекама препознам капи завичајне и да њима покропим ове књиге, да заједно посвједоче како су као капи у ријеку и притока из свих извора дошле ријечи у један језик да тако удружене дају моћ том једном те истом језику. Као што се у ријеци не пребира одакле је која кап, тако не би требало ни у јединственом језику пребирати одакле је дошла која ријеч, нити одакле је човјек који је ту ријеч донио. Сада су таква пребирања све чешћа и мамурнија, али она имају своје оловно вријеме, прилично тешко и у историји кажњиво. Ја мислим и тако јесте, да су у истом језичком сливу потоци и извори који су проврели крај Уне, Врбаса, Саве, Неретве, Дрине, Мораче, Зете, Мораве, Лима, Дрине, Ибра, Нишаве, Колубаре, Млаве, Бистрице, Тимока, Тисе….. , а нису набројани и непоменути студенци, једнако бистри, али нигдје нису на почетку замућени, са сваког ваља пити и ријечју прегршт узимати. И одвише је надгорњавања, а још горе потурање динамита да се Вуков извор затре или помјери. Само сазнање да српски језик почиње свуда гдје се чује и гдје се на њему пише и говори, док му од свуда притоке долазе без уставе, док пазимо што у ријеку бацамо, чиме је трунимо или галатимо, она може бити још више пловна и сигурна у свом кориту. И тако, наша српска ријеч лакше увире у океан који се зове српска књижевност“, казао је поред осталог, на незабораној кнњижевној вечери у Будви, угледни писац и академик Миро Вуксановић.
Погледајте више на: https://www.in4s.net/azbucni-romani-mira-vuksanovica/; http://www.culture-corner.me/dogadjaji.php?id=39943; http://butua.com/izvjestaji-reportaze/festival-cirilicom-azbucni-romani-mira-vuksanovica/