Представљање књиге „Маги: као да је била некад“
Представљање књиге „Маги: као да је била некад“, једног од најутицајнијих рок новинара Југославије, Душана Весића биће одржана у организацији Народне библиотеке Будве у понедјељак, 10. септембра у 20 сати. О књизи ће говорити др Предраг Зеновић, новинар Вања Ковачевић и аутор, а у музичком дијелу програма наступиће будвански бенд Џек Лупино & Горостас који ће извести хитове Екатарине Велике. Догађај ће бити уприличен у холу Академије знања а модератор је Станка Станојевић.
У својеврсном предговору књиге о Маги, аутор Душан Весић наводи да нема претензија да ово буде коначна биографија Маргите Стефановић: „Исто као што сам свестан да сам неке ствари расветлио, тако сам свестан
да сам неке тек отворио, а да о некима још не знам ништа. Због тога молим свакога ко пожели да допуни или измени неки део текста да ми пошаље своје сугестије.“
Душан Весић је рођен у Београду 1959. године. У периоду од 1980. до 1990. писао је за готово све релевантне југословенске новине и часописе промовишући рок културу. Био је уредник за домаћу сцену у часописима Рок и Поп Рок, као и директор Фестивала забавне музике Београдски шлагер – Менаџер (1993-1995). Направио је осам документарих ТВ серија и филмова, међу којима и култни серијал Роцковник (40 епизода) и филм ЕКВ – Као да је било некад. Објавио је три књиге о Бијелом дугмету: Лопуже које нису ухватили (1985), Шта би дао да си на мом мјесту (2014) и Бијело дугме – 40 година (са Синишом Шкарицом, 2014). Живи у Београду.
Прича о Маргити Стефановић је, како наводи Иван Ивачковић, поред осталог и „разорна прича о успону и пропасти јогословенске средње класе и лицу и наличју Београда“.
ИЗЛАГАЊЕ ВАЊЕ КОВАЧЕВИЋА
Књига Душана Весића о Маргити Стефановић
Древна јелинска приповијест говори о Сизифу, Еоловом сину, владару Ефире у Арголиди, најмудријем и најлукавијем међу смртницима, који је, када је Зевс уграбио лијепу Егину, њеном оцу Асопу, открио име отмичара. Врховни међу боговима гнијеван због издајства Сизифу је послао бога смрти Танатоса, али га је овај оковао и људи су престали да умиру. Да би вратио склад природи и казнио дрског смртника Сизифа, Зевс је наредио Ареју , богу рата да ослободи смрт. Чим је Ареј, Херин и Зевсов син извршио задатак, Танатос одвуче Сизифа у Хад. Али прије него га је смрт зграбила најлукавији међу људима наредио је супрузи да му ускрати све погребне почасти. Кад је стигао у царство мртвих, молио је господара Подземља да га накратко врати на Земљу како би казнио своју безбожну жену. Хад, који није прозрео његове намјере, пусти Сизифа, а овај није ни помислио да се врати. Тек послије смрти, кажњен је најстрашнијим мукама: гурао је стијену до врха брда, и када би дошао таман на врх, она би се обрушила до подножја, гдје је велики грешник поново почињао свој узалудни посао.
Ова прича остала би на нивоу древне јелинске теокосмогонијске фасцинације да није у директном дослуху са књигом Душана Весића Маги- као да је била некад , топлом, искреном и потресном приповијешћу о животу Маргите Стефановић, једне од најчаробнијих појава доба чији смо и ми свједоци.Иако, попут древног јелинског јунака није преварила смрт, а вјероватно није то ни жељела, Маргита Стефановић остала је као симбол и знак зачудне, трагичне, а опет прекрасне судбине. Коју само ријетки, упркос свим падовима, успијевају да заслуже.
У основи Весићевог дјела стоји једно од кључних одређења сваке праве умјетности: да је она, макар потенцијално, мјесто увећања интезитета емоција гледаоца, слушаоца, читаоца, у зависности од тога о којој се умјетности ради. И да је због тога најбоља умјетност- узбудљива умјетност. Када то знамо, онда постаје јасно да кључно питање у умјетности није да ли нам се нешто свиђа, већ да ли нас се тиче, да ли нас дира или како то Сартр каже у једном свом дјелу, да ли нас егзистенцијално потреса. Књига о Маргити Стефановић, итекако нас се тиче, а како би могло, уосталом, другачије и да буде.
И још нешто- већ у самом наслову књиге садржан је мали трик- као да је била некад, истовремено значи да је она и сада, и овдје, што нас упућује на славни Гадамеров став да прошлост није само оно што је било и прошло, већ да прошлост , односно традиција ( а важан дио наше традиције свакако је и ЕКВ ) МОЖЕ ПОСТОЈАТИ САМО КАО НЕОДВОЈИВ ДИО СВИХ НАС. А то Маргита Стефановић недвосмислено јесте.
Када би у најкраћем покушали да окарактеришемо књигу, онда бисмо могли рећи да је у питању дјело умјереног , али јасног става и снажних, непатворених емоција у чијој основи стоји не жеља, већ потреба да се исприча прича о једном чаробном и зачудном животу који је било спознати лако колико и открити тајну Васаљене.
Јер како је записао један неправедно рано преминули пјесник:“ нигде толико људи као у једном човеку“. И у којој је више него јасно стављено до знања како је умјетност кадра да кроз само један синтетизовани детаљ исприча причу о нама сада и овдје. Или да појасним до краја- како је умјетност кадра да један једини људски живот претвори у историју једног доба. А то Магин живот јесте: (намјерно одбијам да кажем „ био“ јер о људима који нам значе одбијамо да говоримо из регистра прошлости) приповијест о успону и паду средње класе, о граду који више не постоји и који је већ полако почела да прекрива копрена заборава. Али који, сигуран сам, још дуго неће нестати.
Живот Маргите Стефановић у приповиједању Душана Весића, неодољиво потсјећа на на дјела два старија грчка трагичара у чијим се дјелима све разрјешавало у кругу божанских сила. И њен живот, заиста је морао да се оконча, чини се, баш тако, и ни на ниједан други могући начин. Па ипак, иоле пажљивији читалац уочиће да ово није једино приповијест о њеном животу. Маги- као да је била некад, прије и изнад свега књига је о Душану Весићу , не у смислу истицања себе у први план и задовољења сопствене сујете, већ у смислу да је то прича о симболу једног доба провучена кроз објектив сопствене душе., када постаје мањер важно да ли је, све што је изречено у књизи ствар фактографије или субјективног сагледавања ствари. Јер упркос приљежном истраживачком раду, који је несумњио, један од изузетних квалитета ове књиге, ово није пука биографија. Ако се потрудимо да осјетимо ритам, боју и линију ове књиге, видјећемо да је у питању аутобиографија, јер се читањем стиче утисак, без жеље да мистификујем ствари,да је Маргита диктирала Душану, шта треба и на који начин рећи.И због свега тога књига је могла да се зове и Као да је морала тако. Уосталом, аутор ће, појашњавајући разлоге настанка дјела, експлицитно рећи да, иако Као да је било јуче није прва књига о Маргити, јесте први озбиљан разговор о себи.
Већ на самом почетку књиге Душан Весић каже да није имао претензија да биографијом о Маргити заокружи причу о њеном животу, заузимајући тако становиште о којем је говорио Платон, а којем ништа мање снажно свједочи и доба које живимо. Наиме, Платон у једном од својих дјела каже да задатак философије није садржан у покушају давања одговора, већ постављању питања, односно у њиховом проблематизовању. Еуген Финк, савремени њемачки мислилац каже да философија почиње чуђењем, односно оног момента када почнемо да преиспитујемо суштину наизглед саморазумљивих ствари. Или како дословно каже: философија почиње када безупитно постаје упитно у својој безупитности. Аутор ове књиге управо то и чини: када се мислило да се све зна о Маргитином животу, он још једном доводи у питање готово све, и без жеље за мистификацијом, пружа не објективну, већ субјективну, личну слику ( а у умјетности, то се већ одавно зна, личне приче много су важније од сваке фактграфије ) једног живота завршеног нама можда прерано, али анђелима таман на вријеме, како би могли што дуже, без обзира што је Вјечност пред њима, могли да уживају у звуцима чудесне Маги.
Као да је била некад, као и свака добра књига, вишеслојна је, нагони нас на размишљање, провоцира, не да мира. То је дјело писано срцем, са пуно страсти, али не и повишених тонова, дјело у којем само један живот постаје важнији од историје. То је књига о животу, о граду, о љубави, музици, страху, заљубљивању, самоћи, усамљености, бијегу. О нама, о оним посебнима, о људима који су летјели високо, па је због тога њхов пад био дубљи, страшнији, а због тога, ваљда и величанственији.У питању је дјело о животу, како каже аутор“ истовремено тако високом и тако ниском. О дану у којем је љубав стала тако високо изнад смрти. Књига која показује да крај није завршетак, већ почетак једног другог сна који почиње ријечима „ Она велика звијезда над нама, то је Венера. На небу је свијетло, а под нама крв“. Али , изнад свега ово књига која нам саопштава да се живот не мјери бројем удисаја, већ тренуцима који нам одузму дах. А прича о Маги, несумњиво је један од од њих.
ИЗЛАГАЊЕ ПРЕДРАГА ЗЕНОВИЋА
Да штиво које садржи књига Душана Весића „Маги, као да је била некад“ није само брижљиво скупљена хроника, омаж пријатељу и лични дијалог са својом генерацијом, него литература види се у одмјерености стила, јасном хронотопу једног града и времена, композицији и структури дјела. Зато се ова прича о Маги Стефановић може читати и као роман, чији је трагичан крај, као и крај сваке урбане легенде, толико пута испричан лажном, петпарачком литературом и жутом штампом.
Жена је вјечна инспирација литературе, а „вјечито женско“ је у Весићевој књизи и тајни наратор и главна хероина. Како је и сама говорила да је увијек „женско у тешком и тескобном времену које ћемо увек звати мушким“ иако је „драга планетица женског рода“. Маги је била жена једног патријархалног породичног хабитуса, једног роцк'н'ролл састава који су по „дефаулту“ били мушки а и бавила се професијама, као дипломирана архитектица и пијанисткиња, које се неријетко приписују мушкарцима. Зато је вриједно не заборавити да је била жена, и то Весић лијепо означава нарацијом, јер је женско виђење и живота и умјетности каткад могло бити спасоносно. Нажалост, није. Ни њој, ни њима, ни нама.
Дубина социолошког и психолошког увида коју Весић примјењује свједочи о жељи аутора да дисецира проживљено вријеме, трезвено и рационално. Да документује један свијет, да га у ствари изнова креира и тако створеног мисли још једном. Ово је роман о жени роман о граду роман о роцку, о новом таласу али и роман о Југославији. Земљи ЕКВ-а, посљедњег југословенског бенда. Екатарина Велика је тако метафора једног времена, једног државног пројекта његове вансеријске креативност и необјашњиве деструкције.
А везе Будве и ЕКВ-а су, као и свака резултанта судбинског, зачудне у својој појавности. На „Пјесми Медитерана“, музичкој забави наше ране транзиције, десио се посљедњи концерт ЕКВ-а. И данас се на YоуТубе може чути „Анестезија“, отпјевана тог августа 1994-е године, која као да је наговијестила умртвљени бол умирућег пјесника, земље и времена у трагици личног и трагици „свеопште историје бешчашћа“. Друга веза са Будвом је времешнија. Маргита Стефановић је са професорицом Архитектонског факултета у Јапану освојила награду за пројектно рјешење паштровског села Режевићи. У времену опште градитељске девастације, као да имамо мотив више да о Маги говоримо у Будви.
Маги је ЕКВ-у дала и боју и звук и укус и мирис. Нема сумње да је ЕКВ био контракултурни покрет, наслоњен на свјетску модерну, југословенски модернизам, универзалне кодове, асоцијативну поезију и словенски прапочетак, какав срећемо у поетици Растка Петровића. Wелтсцхмертз, сплеен и синестезију супротставили су култури етатизма, партизма, соц-реализма и баналности. Весић говори о времену којег све мање има у сјећању, у култури која налази нове кодове и обрачуне са масовном и маинстреам културом. Зато је ова књига драгоцјена, као сведочанство једног времена. Али и као дуго очекивана правда према таленту и дјелу Маги Стефановић. Ако је њена судбина „најљепши и најтрагичнији реквијем са београдског асфалта“, онда је тај реквијем свих ових година тражио свој литерарни облик и нашао га у књизи Душана Весића „Маги, као да је била некад“.