КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промовисан роман „Заблуда Светог Себастијана” аутора Владимира Табашевића
У Народној библиотеци Будве промовисан је роман аутора Владимира Табашевића „Заблуда Светог Себастијана”, који је овогодишњи лауреат НИН-ове награде за најбољи роман у 2018. години. На будванској промоцији је поред аутора говорила проф. др Славица Перовић, а модераторка је била Станка Станојевић.

Истакавши да је роман Заблуда Светог Себастијана надасве роман о језику, проф. др Славица Перовић је на промоцији казала: „Роман је и сјећање на језик у ратно доба док дјечак Дино одраста у свим врстама нерегуларности. Идејни fil rouge је жртвовање отјелотворено кроз Светог Себастијана с које год стране његову жртву да сагледавамо. Метафоризован, дат је кроз јежа, тако је, кажу, изгледао Свети Себастијан украшен многобројним стријелама од којих је издахнуо. „Мало гдје је у савременој литератури“, истиче Перовић, „градивна материја језика од које је сачињен роман тако видљив као у тексту Заблуда. А да читалац не би био доведен у заблуду, мора научити да чита. Једно подсјећање без учитавања пропорције. Да нисмо Пита Мондријана научили да читамо у апстрактном кључу, његове слике, Композиција II нарочито (револуционарно платно „Композиција II у црвеном, плавом и жутом”), биле би нека црвена, плава и жута поља закључана у црним решеткама. Мали је то труд који читалац мора да уложи с обзиром на то да је он на другом крају текста, без којег је питање да ли би роман постојао, или на другом крају батине, зависи како се читалац према тексту у својој рецепцији односи.“
Као свој доживљај романа Заблуда Светог Себастијана, Славица Перовић наводи: „Тема одрастања кроз поступак сјећања и нарацију која одражава скоковитост и непоузданост самог сјећања уз причу коју прича један збуњени, по дефиницији непоуздани причалац, већ је довољно за веома узбудљиво штиво. По природи своје суманитости њему је логика временске равни изврнута па је година 'деведесетмртва', отприлике, али и тачно, а 'рат, међутим, још увек, никада неће почети'. Ни просторна раван му није боља: 'Сваки водопад пресуши пре него падне' и читалац се онда пита о логици броја глава и чешљева, вези између тога двога, и гдје се она затурила. И да нам Табашевић није рекао да је причалац 'луд, махнит и проклет', знали бисмо, сумануте су му и вертикала и хоризонтала, све је некако пливајуће и плутајуће и наизглед неповезано, све је у тексту и језику који изненађује, плијени и очарава.”
Модераторка Станка Станојевић је изнијела импресије о роману: „Карактеристика стила овог романа који можемо назвати и лирским посебно његов први дио, јесте управо поетизован језик у којем се често чују алитерације, које ритмички организују реченице које теку као ријека, што на нивоу значења свакако има дубље одбљеске попут оних јежева који су једна метафорична константа дјела, затим писање по принципу асоцијација и ток свијести (као њихање љуљашке) што подсјећа на књижевни надреализам посебно ако узмемо у обзир тачку гледишта иза које стоји каткад подвојеност и вишеструкост, алтер его... као да је тачка гледишта, тај јеж поново, транспонован у ликове, али и њихов заједнички садржитељ.” Након овог увода наставили смо разговор са аутором Владимиром Табашевићем.
1. Занимљива су кованице „мртвојезичје“ рата...у годинама „деведестмртвим“. Чини се посве оправдано гледиште да у језику све почиње, а требало би и да завршава.... „Треба измислити један језик, без огледала, један језик препун прозора, па ако испаднемо кроз њих, макар ћемо летети, али не као бомбе, него другачије, падати заувек, неки нови ми.“ Чини се да ни у језику, као ни у стварности још није окончано започето. Апропо језика на којем се толико инсистира у дјелу – што би се изгубило у преводу? (како би се досљедно могао пренијети значењски сноп који покрећу ријечи попут: машала, муштулук, обашка...?)
• „Ја се понекад шалим и кажем да је сад треба превести на класичнији наш матерњи језик, па ћемо онда да видимо на стране. Да, појављују се те речи као нека врста фиксације јунакове на те појмове кроз које он домишља изнова своју прошлост, своје искуство које је минуло које он има у свести тек с обзиром на речи. Једна од идеја романа јесте та да се сећање богати с обзиром на наше искуство овладавања новим појмовима у језику. Роман је и посвећен нама, генерацији, који смо учили тај матерњи језик за време рата често без матере јежили се како гласи посвета и с обзиром на ту идеју да се путем језика и сећање властито мења и на тај начин оно је већ пластично и могуће га је модификовати и с обзиром на учење нових речи овладавати новим појмовима, мислим да је тај поступак превођења на неки страни језик прилично тежак. Ја се држим ту једне Лаканове тезе а Славица је на почетку поменула идеју о концептуалним метафорама рекавши да је у питању ту несвесно односно како је несвесно структурисано као језик (Лаканова теза) и у том смислу је сам тај преводилачки изазов заправо с једне стране немогућ, а с друге стране чар преводилачког изазова јесте да се немогуће на неки начин ипак покуша превести и дочарати. И у вези са тим језичким поигравањима која нису тек и напросто језичка поигравања, него покушај да се кроз и путем језика на неки начин комуницира ово што у свакодневном животу разумемо као да је био неки смисао нама… Нарација се одвија у језику и у битном смислу је одређена читалачком рецепцијом, његовом способношћу да у том језику док чита домишља и домаштава текст који чита и значења напросто нису ту испоручена тако да их читалац узме и користи. А кад је реч о томе несвесном, онда оно што је важно је да читалац читајући роман најпре комуницира са собом …”
2. Све је у овом роману релативизирано: и постојање, питање Бога, што је Бог... „На овом свету, ђаво имитира бога, и бољи је него бог што је на овом свету добар“. На једном другом мјесту се каже (све ово је својеврсни есеј): „Јер постоје речи, мисли о речима и речи срца које је немогуће мислити и изрећи другачије осим животом. Можда је ту бог, помисли.“ А мало касније поново се враћамо овој теми: Празан фрижидер, прозор је у онострано – отвориш га и тамо видиш свог Бога.“ Има ли спасења за јунаке романа, за нас уопште?
• „Није то нека врста вулгарног или релативизма или атеизма, ту просто јунак испитује да ли је могуће комуницирати оно што је питање неких најинтимнијих потреба, као што су религијске потребе и заправо да ли је то могуће комуницирати са оним лицима која нам се најпре и прва нуде да су она која су мандатирана да одговоре на та питања као што су свештена лица. Питање религије у том смислу је дубоко интимна ствар и оног тренутка када покушавамо путем језика тај интимни доживљај религиозности да комуницирамо са оним ко нам се намеће, делује као да ту измиче комуникација у вези са тим стварима и питањима егзистенцијално важним која се тичу неких наших интимних преокупација, делује као да је немогуће да се оствари на начин да ми имамо потпуни учинак; просто свест, осећај о томе да смо ми разменили заправо оно поводом чега смо се сусрели и оно што смо хтели да комуницирамо као што су та велика религиозна питања. Дакле, то није релативизација која је данас у складу са актуелним мњењем и популарним трендовима да се све релативизује и да доводимо у питање све инстанце и да на тај начин и онтолошки и есхатолошки који год већ на тај начин да имамо једно искуство самопотврђивања у актуелном неолибералном тренутку у друштву у којем смо ето поразили и Бога и онострано и остао је само тај фрижидер који је наш Бог, односно та претња 'видећете свог Бога' , па ако је тај фрижидер празан онда ћемо га заиста и видети… И та врста свођења која је типична за актуелни тренутак свих великих тема и питања и проблема на тек егзистенцијално, кажем да није напросто релативизација сама, односно то је покушај да се покаже како је о тим неким стварима језик некако недовољан као средство, као алатка којим би се те најинтимније преокупације комуницирале.”
3. “Често сам о свом животу, док га живим, мислио као о препричавању тог живота“ – астрално и физичко тијело су у мимоилажењима а не у поклапањима и таква појавност упућује на сомнабулну; тако се доима и Карло, главни јунак.
У причи о Себастијану, која је подтекст ове приче, намеће се питање стварности – да ли Христова или анти- Христова, жртвена или џелатна. А Себастијан се како стоји читавог живота мучио дилемом: „поштедети другога жртве или другог подстрекавати на жртву у име вере.“ Што је Карлова заблуда?
• „Једна од важних заблуда које сам ја у неком теоријском раду и с друге стране у интимном, личном искуству актуелног тренутка до које сам дошао јесте та заблуда коју причам, и то је једна од тема романа, заблуда коју причам себи о себи док нешто радим. И то је ово сада, дакле зашто је Свети Себастијан занимљив као мисаона и мотивска фигура која се појављује кроз читав роман јесте та његова двострука улога: он је с једне стране прогонио хришћане као вођа преторијанске гарде, а с друге стране је дубоко у свом срцу, како стоји у житију, неговао веру у хришћанство што би значило да је тамо где су се ови колебали у томе да ли да понесу жртву он њих охрабривао ако су околности на то указивале. Значи да тамо где је могао он их је поштеђивао жртве и то је мени читајући то житије увело једну врсту дилеме на рационалном нивоу, нисам знао да ли је принцип жртве као такав универзалан или просто увек зависи од околности, чак и када су у питању фигуре светаца, на неки начин су опет у неком смислу детронизоване… С једне стране их подстрекује, с друге стране их поштеђује жртве, то је једна врста дилеме која је мени самом, односно поводом те и такве одлуке, ми је била некако спорна, контраинтуитивна, нисам могао да разумем шта је принцип жртве као такав. Унутарњи наратив, дакле што су заблуде – заблуде су врло често заблуде који ми имамо: шта су сукобљене супротстављене стране па ту заправо све време перцепција другог, перцепција агенса зла и са обе стране имамо ту идеју о томе да је други тај агенс зла и свако има своје правдољубиво настојање. У том смислу мотив правде је врло често у функцији тога да ми причамо причу себи о себи о томе како смо правични док у некаквој реалности заправо чинимо зло. И ту се ослањам на тезу Симон Вејл која каже да је зло сенка добра и напросто зло у овом свету не постоји на тај начин да препознамо да се недвосмислено и јасно појављује пред нама као зло; зло је заправо врло често нешто што подсећа на наш унутарњи, најдоброхотнији порив… ако се роман бави ратом просто је немогуће избећи ту тему, и онда сам покушао да маркирам где би оно могло да се крије, и сва та претварања – Свети Себастијан који се претвара да је Римљанин док је у ствари дубоко у срцу хришћанин… Увек је та разлика између приче о себи коју себи причамо, а ту не радим ништа ново, ослањам се на неке Жижекове тезе о томе како истински себичан човек данас живи. Он је данас заокупљен неким великим питањима: правде, добра, и тако ћемо га некад препознати. Не кажем дакле да је свако хуманистичко настојање погрешно али оно на чему бих просто волео да инсистирам јесте разлика између тих настојања, постоје та правдољубива настојања која изгледају као то а да и нама самима некад није јасно шта је мотив који нас покреће док ми себи причамо причу о томе да смо хтели најбоље, да смо хтели да се заузмемо, заложимо, превенирамо и онда се то даље кроз роман прелама на актуелне односе у политици, уметности, односно у тим разним еснафима који су сви организовани управо око тих начела добра, превенције зла, политике сећања односно културе сећања…”
4. Умјетници и политичари причају приче држећи „децу рата покорене својим сећањем на оно што нису проживели“ – чини се да у томе лежи свеопшта несрећа. Зар нема разлике између умјетника и политичара чија је апологија у причи о непроживљеном?
• „Нису ствари напросто такве да се стави знак једнакости, али све оно где се у говору служимо одређеном врстом агитације, подстрека, пропагандистичког настојања чему је ангажована уметност често склона, и то је код нас у Србији, у Београду, а верујем и да је то просто тако и регионално својствено да неко за себе воли да верује да се бави уметношћу, да је ангажована у том смислу да еманципује реципијента, она га подстрекује да види око себе на други начин ствари, да схвати да смо у капитал-односима итд. Реципијент позоришне представе дође и сад по Брехту глумац му показује да он глуми, односно након искуства те представе излази у стварни, спољни свет, види у некаквој својој реалности. Ја сам се са том фигуром поигравао, онда су ми у једном тренутку оспорили 'напао си Брехта'. Не, ја сам се просто надовезао на Брехта, односно на тај брехтијански поступак а хтео сам да критикујем ту врсту злоупотребе Брехта односно у тим неким специфичним културно-уметничким круговима еснафског типа, јер је Брехт данас постао нека врста лозинке којом се људи који припадају тој фели напросто препознају у тим својим ритуалима и нема више ничег брехтијанског у томе.”
5. Роман има за главну тему ратна збивња 90-их, ужаси се очитавају у својеврсним кроки приказима, сликама које се смјењују, „људи брже гину него што живи људи брзо копају гробове за погинуле“. „Једна старица се уплаши да се не пробуди у новинама тек као извештај“... махом и данашња умјетност „овјерава“балканско постојање само буђењем у новинама... Што би нас пробудило? Наравно и јунаке овог романескног свијета? Који механизам може покренути казаљке заустављене на лудилу грађанског рата?
• „Та идеја закључаности у једном временском тренутку из којег не можемо да изађемо, у неком анализирању актуелног дискурса дошао сам до тога да чини ми се да просто постоји идеолошка, идејна принуда данас да се просто сећамо. То је исто једна од идеја романа, дакле да се људи држе у сећању, као да постоји интерес да се људи држе у том точку у некој врсти закључаности у једном временском тренутку који никако да мине и парадоксално, у том и таквом сећању се најчешће држе они депривилеговани овог друштва, они су они који морају да се сећају, они су они који парадоксално због недостатка актуелне реализације, могућност за актуелном реализацијом имају ако ништа друго неку врсту наде да је можда могло бити некако другачије, они су онда можда могли да другачије инвестирају у себе, они који су обесправљени, они немају могућност да се реализују у актуелном тренутку, али они онда парадоксално имају једну врсту наде да су можда могли другачије да одиграју у животу… И радикално се ствари заоштравају када се говори о људима који су прошли кроз рат – управо та закључаност у једном историјском тренутку је оно што њих приморава, и то су те контраинтуитивне, граматичке формулације, да се надају да рат још увек никада неће почети. Дакле он је већ минуо, завршио се десио се, али та врста вакуума у временском смислу индукује то да се људи просто надају да неће бити оно што је већ било; нада је хоризонт будућег, а овде делује као да просто ми живимо у тренутку где се надамо да није било нешто што је факат било.”

Погледајте више на: http://montenegrina.net/fokus/narodna-biblioteka-budve-promocija-romana-zabluda-svetog-sebastijana/; https://butua.com/izvjestaji-reportaze/narodna-biblioteka-promovisan-roman-zabluda-svetog-sebastijana/
©Народна библиотека Будве 2018