КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Књижевно вече са Адамом Загајевским
У организацији Народне библиотеке Будве у сриједу је уприличено књижевно вече са великим пољским пјесником и есејистом Адамом Загајевским. О дјелу Загајевског у будванској Библиотеци говорили су писац и главни уредник Архипелага Гојко Божовић и проф. др Александар Јерков.
Адам Загајевски је дугогодишњи кандидат за Нобелову награду, добитник највиших пољских и европских књижевних признања, а његови есеји и пјесме објављивани су у свим значајнијим часописима и новинама свијета.
Проф. др Александар Јерков је као члан жирија за додјелу Међународне књижевне награде „Књижевни пламен” истакао да није било тешко одлучити се за Загајевског, овогодишњег лауреата, који је добро познат на овим просторима, те да се већ више од 30 година чита на српском језику, читамо га у преводима Петра Вујичића и Бисерке Рајчић и милина је имати ту врсту привилегије да вам неко демистификује тако значајно пјесничко име. За потребе ове награде је, како истиче, гледао преводе на енглески и њемачки језик који су добри, а „оно што је по мом мишљењу добит за нас то је да видимо колика је та контемплативна снага овога песника могла да допринесе томе да нам помогне да се разаберемо у сопственим дилемама. Ви сте већ чули да је господин Загајевски слепом игром судбине рођен у Лавову баш у оном тренутку кад Лавов престаје да буде пољски град. Дакле, још није ни упознао свет а већ је стекао судбину избеглице и човека који у себи носи једну врсту националне трансформације која има боју егзодуса. У том тренутку, цела се Пољска померила једно 150 км кроз Шлеску до других граница и са тим дакле у свом крвотоку и са том неком измештеношћу… значи бити у самом тренутку некако размештен, измештен је на известан начин померен из тога где треба да припадаш, са таквим једним искуством ући у другу половину 20. века то је једно драматично искуство које живимо и данас. У том и таквом погледу на свет, у таквом једном осећању и у тој затечености у једној великој словенској култури, он успева да проговори о нечему што има неколико елемената које ћете лако препознати по својој динамици и везаности такође за нас. Како одредити однос између Пољске и Украјине, не као питање државно-правних ствари, него како одредити природу односа између онога што је пољско као својство и онога што је украјинско као својство… и ви знате каква је судбина Пољске у тим временима, каква је историја једне експанзије културолошке која је захватала цео тај простор. Кад помислите колико је то питање тешко и колико је тешко о њему проговорити, тек онда долази питање како да одредите однос између Пољске и Русије, између Украјине и Русије културолошки. И он дакле целину те проблематике која нама даје такође неку врсту непосредности разумевања, изговара у категоријама европског саморазумевања од антике до данас. И проговара из словенског духа испрва у традицији целине Европе, а затим проговара из целине светског искуства свих места, свих градова у којима је био, свих ствари са којима је долазио у додир. Проговара тако да су њему Збигњев Херберт и Јосиф Бродски једнако важни ослонци за разумевање сопствене песничке традиције и са њима води дивне дијалоге, коментарише их…”
Писац и критичар Гојко Божовић је истакао да поезија Адама Загајевског прати токове промјена у различитим облицима стварности које у својој поезији преиспитује и помаже нам да дубље и боље разумијемо неке од кључних питања друштва, политике, идеологије, историје у Европи друге половине 20. вијека и у Европи нашега тренутка.
„Адам Загајевски је један од оних песника који верују да поезија има једну врсту дужности и суштинског изазова да разматра токове стварности и да најразличитије форме и облике стварности доживљава као праву природу оног суштинског изазова којим поезија треба да се бави. Када пратимо његове песме онда видимо да та стварност подразумева и свакодневницу, онај живот који ври око нас, на другој страни стварност подразумева све те силне и не увек лако разумљиве политичке и друштвене процесе све те идеолошке и технолошке процесе који обликују нас. Али није само то стварност која занима Адама Загајевског, јер видимо да у његове стихове са једнаком снагом улазе и сасвим ексклузивне области које нам помажу да продремо у само срце ствари које су око нас, онда видимо те дијалоге са најбољом европском књижевном традицијом, са великим песницима у врло широким распонима од античких писаца или рецимо Блејка до Сеферија или Мандељштама, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша… видимо такође да у песничку оптику Загајевског улази сликарство, музика и он јесте од оних европских песника који су се музиком необично много бавили и његови стихови обликују тај снажни дијалог са великим распоном музичке културе од Баха или Бетовена… до сасвим савремених композитора, али оно чиме веома плени његова поезија јесте присуство филозофа и присуство најсложенијих филозофских питања у овој поезији. Можда нема у европском песништву ниједног савременог песника који је са толико страсти, знања бавио се филозофским питањима и водио далекосежне дијалоге са филозофима – као што Загајевски каже песници су пресократовци, а кад читамо његове стихове онда видимо да нису само пресократовци, него су песници и они који се интересују за немачку класичну филозофију, за материјалистичку и идеалистичку, да ту праве велику разлику између раног и позног Маркса, да се у његовим стиховима појављује Хегел, савремени мислиоци, да важно место имају мислиоци модерних времена као што су Ниче и Сиоран, и све те детаље помињем управо покушавајући да приближим те разнолике форме и садржаје стварности које налазе одзив у стиховима Загајевског. Ту видимо и невероватно велики број градова о којима се у његовим песмама из различитих времена говори и сви ти градови јесу такође изрази једне могуће стварности, једног сусрета са истинским, животним питањима који налазе одраз у поезији како би се дошло до преко потребног разумевања које у свакодневном животу врло често непоправљиво измиче. Управо, полазећи од таквог искуства Адам Загајевски заправо верује да поезија јесте и музика стварности и то можемо видети у различитим периодима његове поезије. Могли бисмо да дефинишемо два главна тока поезије Адама Загајевског: један јесте његова поезија која настаје у 70-им и 80-им годинама и негде у књигама као што су „Путовати у Лавов”, објављена половином 80-их, и на другој страни у књигама као што су Платно или Огњена земља из прве половине 90-их година, и ту поезију могли бисмо означити као поезију социјалног веризма. У тим стиховима и у тим књигама тематска доминанта највећег броја песама јесте сусрет са стварним, аутентичним, друштвеним, политичким и идеолошким искуством реалног социјализма поготово оног реалног социјализма пољског типа. Постојали су у европском песништву 70-их и 80-их година многи песници који су били заинтересовани за то истраживање стварности друштва као таквог и та поезија социјалног веризма је имала велики одјек и у стиховима наших песника, али верујем да ниједан европски песник није постигао ни такав утицај ни такве поетске резултате у поезији социјалног веризма као што је то учинио Адам Загајевски. Када читамо његове стихове ми непогрешиво видимо те суштинске изазове реалног социјализма као једне стварне социјалне и политичке доминанте, као идеолошке пројекције која се материјализовала у стварности и можемо да видимо и питање цензуре и аутоцензуре и питање слободе и неслободе, можемо да видимо на другој страни велике политичке манипулативности, можемо да видимо са којом се снагом песник поиграва са питањима језика реалног социјализма; језик једног друштва јесте одраз језика доминантне идеологије и то налази свој одраз у стиховима Адама Загајевског… На другој страни, од друге половине 90-их година све до савременог тренутка можемо видети како се развија тај други ток поезије Загајевског онај који је обележен у књигама као што су Жеђ, Антене, Невидљива рука, у тим песмама видимо да се та социјална и политичка стварност у извесној мери повукла, да су његови стихови постали стишанији, али можда чак личнији… међутим, у тим песмама постоје и врло сложена питања историје и политике, у тим песмама постоји врло важна запитаност над човековом судбином у новим технолошким временима, али оно што нас у тим песмама плени и осваја јесте једна врста језичке способности, односно способности поезије која мисли и која се изговара врло јасним и прецизним сликама у врло конкретним поводима, заправо се једном врстом језичке магије сав тај свет који јесте оштећен, ускраћен, осакаћени свет, на неки начин магијски преуреди и испуни смислом који нам у свакодневном животу врло често недостаје… Оно што верујем да читаоци препознају, што посебно остаје у поезији Адама Загајевског јесте чињеница да између тих различитих токова његове поезије, између социјалног веризма 70-их и 80-их година и магијског веризма друге половине 90-их година и нашег времена не постоје противречности… Ја бих рекао да он своју поетску оптику врло широко отвара према различитим искуствима савременог тренутка, а оно што чини се превазилази ту могућу противречност каква би се у поезији очекивала јесу два елемента: једно је то ја које непрестано проговара у стиховима Адама Загајевског и он са тим ја води врло сложен дијалог… а друго је врло плодоносна димензија која повезује и једну врсту ангажмана и песничке магије која преуређује и осмишљава свет јесте заправо чињеница да се поезија Загајевског тако дубоко тако продорно тако узбудљиво мисли… тај сусрет филозофије и песништва у стиховима Адама Загајевског”.
Потом је пољски пјесник и есејиста Адам Загајевски одговорио на неколика питања:

1. У једној од Ваших пјесама из збирке Невидљива рука (Лица) - градове чине људи. Јесу ли грађанске, људске слободе темељи градова или само темељи имагинација и поетског?
• А.З. То је сложено питање које сам покушао да анализирам и дам свој одговор на њега и у једном од есеја пишем о томе да ми данас живимо у напетости, разапети између двије супротне и сукобљене силе – с једне стране је зло, с друге стране је љепота. На примјер, ако имате некога ко пише стихове или слика, или компонује музику, ви иако се не бавите лично тиме али сте заинтересовани за те форме умјетничког изражавања, живите у контексту љепоте. Онда неко с правом може да постави питање – а зашто се не бавите друштвеним питањима, зашто се не бавите злом, ружном страном свијета. Дјелимичан повод за ову пјесму (Лица) је била ситуација када сам у сопственој соби погледао своју библиотеку и видио да с једне стране стоје моје књиге које се односе на страшне ствари, на људску патњу на злочине, на Хитлера, на руске гулаге источног блока, а с друге стране су биле књиге о музици, о сликарству, о Рембранту, о Вермеру и онда сам се запитао како је то могуће да у истом простору егзистирају обје те ствари и зло и лијепо. Размишљао сам о том феномену и не могу рећи да сам нашао одговор на питања која сам себи поставио како то да упоредо егзистирају обје те крајности. Но, с друге стране, град је за мене својеврсно оличење те ситуације, јер с једне стране у великим градовима имате сиромаштво и крајњу ружноћу и имате љепоту. Тако да је то својеврсни парадокс који је карактеристичан за градове и мислим да људи треба да подједнако обраћају пажњу, просто да имају на уму да постоје те двије крајности зло и ружно и насупрот љепота, те да се не бавимо искључиво једном од крајности, већ да их имамо обје на уму.
2. У есеју Против поезије каже се да је дјело у стању да искупи слабости пишчевог карактера када је ријеч о великанима књижевности, али да ли се то односи на малог пјесника, остаје питање. Шта замјерате данашњем стваралаштву и хиперпродукцији и какав је Ваш став према поезији која плијени друштвене мреже и интернет?
• А.З. Нисам на друштвеним мрежама али с времена на вријеме читам поезију која се објављује на интернету и ту као и у стварности, као у папирним верзијама постоји добра поезија и лоша поезија. Сматрам да просто треба да се помиримо са чињеницом да скромно, понизно прихватимо чињеницу да постоји огроман јаз између количине поезије која се пише и коју ми можемо прочитати и оног малог броја пјесама које нам прирасту за срце које постану наше. Желио бих да додам да на интернету мноштво људи, десетине, стотине хиљада, можда чак и милиони пишу и објављују поезију, а да се с друге стране књиге поезије веома слабо продају. Шта то значи? Огроман број људи који пишу поезију не читају истовремено поезију других пјесника. То је знак незрелости.

3. Хоће ли права поезија, ако је има данас, ипак али теже проналазити пут до трајања него што је она у ранијим вјековима и књижевним раздобљима?
• А.З. Често у разговорима са мојим пријатељима, познаницима, пјесницима, сјетимо се ријечи њемачког пјесника Готфрида Бена који је рекао да је велики пјесник онај који напише за живота пет-шест добрих пјесама. То што радим ја и многи други пјесници је врста производње таласа. Ми пишемо пјесме и неко ко није књижевни критичар именом и презименом или члан неког књижевног жирија, већ невидљиви потпуно анонимни критичар одлучује да ли ће нека пјесма опстати у времену или неће. Ти критичари су нама непознати, то смо сви ми, неки живе овдје или у Америци или у Чилеу или у Русији или богзна гдје на свијету, а поезију живом одржава читање више него рад професионалних оцјењивача поезије.

Прочитајте више на: хттпс://www.цдм.ме/град/књизевно-веце-адама-загајевског-у-народној-библиотеци-будва-6-марта/; хттп://монтенегрина.нет/фокус/будва-књизевно-веце-адама-загајевског/; хттпс://www.ртвбудва.ме/вијести/књизевно-веце-адама-загајевског/21791.
©Народна библиотека Будве 2018