КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција поетске збирке Лејле Кашић
У организацији Народне библиотеке Будве у четвртак је у холу Академије знања промовисан пјеснички првијенац младе пјесникиње Лејле Кашић под насловом „Моја црвена”.
Лејла Кашић је рођена 1996. у Пријепољу. Завршила је гимназију ,,Слободан Шкеровић” у Подгорици, након које се уписала на Филолошки факултет у Никшићу. Студирала је и на Karl-Frances Универзитету у Грацу. Пише још од периода основне школе када је своје текстове читала у дјечијим емисијама на РТЦГ гдје је била водитељка и сарадница у радијском програму. Поезију пише интензивно посљедњих година, а прва збирка је продукт поетског одрастања и сазријевања. Њена поезија је заступљена на многим књижевним сајтовима, а неке пјесме су јој преведене на мађарски језик.
У збирци „Моја црвена” налази се око 50 пјесама о љубави, животу, страсти, болу, смрти... Књига је изашла из штампе у октобру 2018, а издавач је Штампар Макарије.
На будванској промоцији ауторка је на одушевљење и радост публике читала стихове из њене збирке „Моја црвена”. Са ауторком Лејлом Кашић разговарала је Станка Станојевић, модераторка књижевне промоције.



1. Која је Твоја симболика црвене, боје и љубави и страдања и опасности...? То је у неку руку и ово одрастање и умјетничко сазријевање, али и нешто више и дубље засигурно?
Л.К. Црвена је, просто, најживотнија боја, боја подлоге на којој се живот ствара и нестаје. Када бих била боја, била бих баш црвена, јер је тако амбивалентна и контрадиктордна – боја је и љубави и мржње, и борбе и предаје, свеобухватна је. На другом плану значења, црвена је везана за моју сестру које је прерано и трагично одступила од игре живота, а њено име Ал-Хаммбра у преводу значи црвена. Постоји и дио збирке који обухвата пјесме које говоре о смрти, болу, недостајању, мом преживљавању њене смрти, тако да мислим су и те пјесме и такав назив збирке лијеп начин да јој поклоним вјечност.

2. Поезија о љубави, болу, патњама, страсти смрти – уопште о животу, о темама које, кажеш, треба чувати од клишеа. То су вјечите теме. Како их ти чуваш? У чему је бесмртност тема и пјесника?
Л.К. Чувам их баш тако што говорим и пишем о њима, али првенствено тако што дозвољавам себи да осјетим, проживим и преживим то о чему пишем. Бесмртност тих тема огледа се у њиховој присутности у нашим животима, ко го да смо и чиме год да се бавимо не можемо и не смијемо остати имуни на њих. Пјесник је, ето, само неко ко поигравајући се са ријечима умије дотаћи душу, а његова бесмртност долази када након њега, његове ријечи, мисли, идеје не престану да живе.

3. Да ли поезија нужно треба да има упориште у стварном, проживљеном искуству пјесника и шта те најчешће мотивише да пишеш?
Л.К Књижевност је сама по себи фиктивна и тако вјешто флертује са збиљом и са лажом и негдје и јесте поента не умјети разлучити шта се стварно догодило, а шта не. Свакако да су импулси из стварности неопходни, али то не мора бити нужно проживљено искуство, све док се можемо идентификовати са њиме.
Мотивише ме живот. Његова предвидљива непредвидљивост, изазови, радости, судбинске случајности. Младост ме покреће, те дивље године када господариш свијетом, а једва да си прогледао, све те слуђености које прате сазријевање. Љубав, то божанско осјећање и сва тривијална осјећања која га прате, а која су једнако важна.

4. Пишеш о жени, из угла жене. Између осталог и о оној која има страх „да постане мајка јер сам превише себична“, као и о оној која „родила бих ти сина са небеским очима и ћерку са размаком између зуба, да могу“. Каквом ти се доима позиција и слобода жене у друштву у којем некоме неког рађа, а не себи, као и у стваралаштву?
Л.К. Тема о позицији жене увијек ми је инспиративна јер као једна жена осјећам колико тај положај зна да зажуља. Данас, више него икада, пуна су нам уста приче о правима и слободи жена, а борба за права своди на спорни наставак –киња у називима занимања и прославу 8. марта уз пригодне музичке програме и парфеме са акцијских снижења. Није поента у томе. Проблем је много дубљи.
На примјер, када један пјесник користи вулгаризме у свом стваралаштву, вјероватно се неће довести у сумњу квалитет написаног нити ће бити критикован. Биће похваљен, биће поређен са Буковским. Када једна пјесникиња уради исто биће коментари типа: ,,Једној жени то не приличи!'', ,,То није дамски!'' Ко то одређује шта приличи односно не приличи једној жени? Нисмо све рођене да будемо даме, и то не умањује нашу посебност и вриједност, а све што осјећамо треба гласно и јасно да говоримо, и нико нема право да нас осуђује због тога или лијепи било какве етикете.
Наведени стихови су из пјесама између којих је двогодишња разлика. А сада, када је неколико година разлике између тадашње и садашње мене кажем да жена не треба да рађа ни другоме, ни себи, већ када одлучи да постане мајка (ако мене питате једина особа којој вриједи дизати споменике) то уради само због бића којем ће удахнути живот, јер без обзира што га је родила, не полаже права на туђи живот.

5. Каква је позиција пјесникиње у друштву и култури у оквиру које се остварује? Треба ли и ту имати среће и наклоности, бити у чијој милости?
Л.К Среће и наклоности увијек ваља имати, и захвална сам Универзуму што ми увијек чува леђа и што је увијек на мојој страни, па стално срећем људе који ме упућују, подржавају, мотивишу. Тако да ова промоција у Будви сјетила ме је на прошлогодишње пјесничко вече одржано исто у Будви, гдје сам упознала људе са којима сам касније сарађивала и који су ми окренули мисли ка озбиљној идеји о објави збирке. Али, то не мора бити пресудно. Некада су неповољне околности добра мотивација, али лакше је и љепше знати да ствараш у близини људи који су спремни да подрже.

6. Да ли те увијек креативни импулси обавезују на стварање и када се они отјеловљују у пјесму?
Л.К. Често добијам те импулсе из стварности као мале назнаке инспирације. Тако да ми на памет падне нека ријеч, поређење, реченица и када их запишем, не форсирам, већ промишљам о њима и чекам тренутак када ће нарасти у пјесму. Некада на коначни облик чекају свега неколико сати, некада знатно дуже. Некада не чакају уопше већ лавина ријечи само истече из мене. Инспирација је варљива и просто обожавам те њене игре.

7. Када пјесма за тебе добија свој коначни облик, да ли им се враћаш, да ли их дорађујеш?
Л.К. Не враћам се. Не зато што мислим да нема простора за поправке, већ зато што је то израз мене у том тренутку и он као такав не би вриједио нити имао смисла када бих му се ја зрелија враћала и дорађивала га.

8. Сматраш ли да један пјесник/пјесникиња може и треба да представи оно што ради, сам дакле, без издавача и критичара; сматраш ли то добрим за неко будуће књижевно трајање?
Л.К. Мени је, за сада, дражи такав приступ. Прву промоцију сам одржала поптуно сама, водећи пристуне кроз своје стваралаштво понеком причом или анегдотом везаном за пјесму. Мислим да, као неко ко је тек на почетку свог књижевног стваралаштва и ко тек треба да буде препознат у тој области, још увијек нисам завриједила толико поштовања и пажње да би се писале рецензије о мојим дјелима. Више волим када видим како публика проживљава стихове које говорим, него да неко тумачи ,,шта је пјесник хтио да каже''. Наравно, бићу срећна када једног дана завриједим да неко пише критике о мени, али не желим да сада то форсирам и да се то ради зато што то тако треба, а не зато што жели.

9. Да ли је онда суд публике пресудан? Чији јесте?
Л.К. Публика јесте битна, али не везујем се за њена мишљења и очекивања. Ако им се свидим, добро је. Ако им се не свидим, опет је добро. Када реагују на моје ријечи, то најмање везе има са мном и са тим ријечима. Реакција је у вези са оним шта те ријечи пробуде у њима самима, дакле, то је реакција на њих саме, а ријечи су само посредник.
Једна индијска пјесникиња рекла је како наша умјетност није колико се другима свиђа то што ми радимо, већ колико се нама свиђа, колико смо искрени у стварању и како никада не смијемо да продамо искреност да бисмо се некоме свидјели. И у томе је поента умјетности и стварања.

10.Који су ствараоци, књижевници, умјетници утицали на твоје обликовање и поетски исказ и пут (каткад се експлицитно потцртава то у пјесмама)?
Л.К. Одувијек је поезија била присутна у мом животу, тако да су разни утицаји наталожени, да некада не могу ни сама да разлучим одакле ми нека мисао у глави и да ли је изворно моја или је обликована под нечијим утицајем. И волим ту интертекстуалност, јер омогућава нови живот већ постојећим ријечима, а с друге стране, неки од писаца су тако генијално рекли неке ствари, да преко тога се не може ићи. То је на неки начин умрежавање старих и нових генерација писаца, јер, суштина нам је иста.
Има их разних, од Мирослава Антића, Диса, Јесењина, Ратковића, до неких музичара као што је Дамир Урбан и сл.


Пpочитајте више на: http://butua.com/izvjestaji-reportaze/narodna-biblioteka-budve-promovisana-zbirka-lejle-kasic/; http://montenegrina.net/fokus/budva-promocija-poetske-zbirke-lejle-kasic/; https://mnemagazin.me/2019/03/05/budva-promocija-poetske-zbirke-lejle-kasic/.
©Народна библиотека Будве 2018