КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Представљена научна монографија МИНЕРВИНИМ ТРАГОМ др Софије Калезић
У Народној библиотеци Будве синоћ је представљена научна монографија др Софије Калезић ,,Минервиним трагом – прозно стваралаштво црногорских књижевница”. О монографији су говорили: др Андријана Николић, новинарка Бранка Чворовић, професорица Зорица Јоксимовић која је стваралаштвом заступљена у монографији и ауторка, а причу Зорице Јоксимовић је читао Милош Борета.
Монографија „Минервиним трагом” представља прву студију о женама књижевницама у Црној Гори и критички осврт на њихово стваралаштво. У свом двогодишњем раду на монографији докторка књижевних наука Софија Калезић је разговарала са више од 100 жена и прочитала 200 књига, а у монографији се нашло мјеста за тридесетак књижевница. Двије будванске ауторке, поменута Зорица Јоксимовић и Катарина Сарић, стваралаштвом су завриједиле да се нађу на страницама монографије.
Доц. др Андријана Николић је у свом осврту на монографију истакла:,,Ауторка је у предговору ове књиге за појмове „женско писмо“, „женско писање“, или „женска књижевност“ истакла да представљају врсту језичке дискриминације, која у самом називу подразумијева да је стваралаштво књижевница нешто што је по правилу ван умјетничког оквира и поља, попут сателита који круже око свијета „праве“ умјетности. Иако у књижевноисторијској и књижевнотеоријској и критичкој терминологији не постоје термини као што су „мушко писмо“ или „мушка књижевност“, као да се овим жели рећи да се подразумијева да је стваралаштво мушкараца само по себи умјетност. Ауторка наводи да се израз „женско писмо“ користи у пежоративу, чиме се добија конотација патетичног , неозбиљног и тривијалног.(…) Свјесна чињенице да је књижевност саставни дио свакодневног живота и као таква говори о свему о чему говори и људски напор за осмишљавање збиље, ауторка се дала у авантуру истраживања посебног смисленог „свијета дјела“. Без лажне скромности, кад се неко преда на пут истраживања никада не може ни претпоставити у какву шуму ће га одвести путеви емпиријскога рада. Претпостављам да ни Софија Калезић није могла претпоставити камо је одводе жене са својим писмима, док је научно прегалаштво превазилазило оквире очекиваног. За двије године прочитати и обрадити само за ову монографију најмање двије стотине књига, свакако је податак за респект. Јер, изнијети сушаственост сваког стила, особености или крајњих рубова по којима су се поједине књижевнице кретале, могла је само преданост и устрајност са истанчаном аналитичком нотом. У свеобухватном пресјеку ове монографије, за коју слободно можемо да кажемо да је научна, методолошки и интерпретативно, ауторка је другачије прилазила од књижевнице до књижевнице у чему је неоспорно изразила плурализам метода и приступа интерпретацијама, како би у сваком књижевном дјелу одагнала примисли о било каквој мањкавости истога. Оно што је најтеже у сваком научном приступу, јесте одвојити умјетничку вриједност и посветити јој се на начин како би се задовољила феноменалистичка школа Романа Ингардена који је у сваком књижевном дјелу изналазио слој значења, слој звучања, слој предметности и слој схематизованих аспеката. За познаваоце књижевне ријечи, значи када кажем да је посебно мјесто у проучавању свих текстова ова ауторка посветила формули писац-дјело-читалац, водећи рачуна о свим мунициозним орнаментима сваког обрађеног текста у Јаусовом „хоризонту очекивања“ и посредном утицају књижевног дјела на читаоца. Можемо рећи да је свако књижевно дјело анализирала засебно, разумијевајући га као индивидуалну духовну творевину, чиме је испунила и Дилтајев програм који се заснивао на сажимању „духовне историје“ која на књижевно проучавање гледа као на израз духовне ситуације одређене епохе, односно времена. Да будем одређенија, Софија Калезић се бавила доминантном умјетничком вриједношћу свакога прочитаног дјела, те је на својствен начин објединила женско ствралаштво кроз призму жене. Успјешно је савладала проблеме систематизације и класификације књижевних дјела, а самим тиме индивидуалним интерпретацијама обухватила је анализирано подручје. Оно што је битно јесте чињеница да је вођена стваралачко-умјетничким инпутом, ауторка Калезић веома критички обрадила проблем рецепције ових дјела. Оштра критичарка, Софија Калезић није рангирала обрађена дјела, по систему више или ниже вриједности, већ их је духу постмодерног манира смјестила у раван хоризонтале, додијеливши им мјесто једнаке међу једнакима, односно најбоље међу једнакима.”
Новинарка и предсједница организације жена Будве Бранка Чворовић је у свом осврту на монографију Софије Калезић публици представила пресјек заступљених ауторки и њихових дјела вођена тематским и мотивским карактеристикама. Она је у закључку својег излагања препоручила да од сада књиге читамо “Софијиним трагом”: “Након монографије Софије Калезић „Минервиним трагом“ која свакако заузима високо мјесто на љествици књижевне критике, моја препорука би била да књиге од сада, читамо „Софијиним трагом“, јер једино тако нећемо пропустити квалитетне, занимљиве и вриједне текстове, приче и романе црногорских књижевница, које су писале о нама и за нас ...
Софија Калезић је научно и зналачки утабала стазе а на нама је да тражимо, упијамо, истражујемо, сањамо, проналазимо, важне ријечи и реченице подвлачимо, памтимо, освјешћујемо, промишљамо ... и са задовољством читамо.”
Једна од заступљених ауторки у монографији Софије Калезић, Зорица Јоксимовић се у форми есејистичког записа осврнула на ово научно остварење. Наводећи симболику наслова Минервиним трагом подсјетила је да Минерва бијаше заштитница креативних професија, симбол мудрости међу многим народима; поштована на Капитолу, због свог строгог темперамента и љубави према љепоти:Не случајно, Софија Калезић узима наслов „Минервиним трагом“ за монографију прозног стваралаштва црногорских књижевница. Збирка одабраних, према естетским и другим квалитативним мјерилима приређивача. Не знам само да ли их је видјела са копљем и штитом у рукама као код Заштитнице? Копље, она ријеч којом књижевнице исписују своје стваралачке изразе, а штит, њихово дјело које их брани. „Ратнице“ ријечима са опусом мноштва разнородних радњи у овим и другим „смутним временима“, када ни историја није „истинита“ и „вјерна“ као стварност, исписују своје слово. Ауторка тако, водећи се Минервиним трагом утиче на слободу и зрелост поимања једне културе, на то да поједине чињенице књижевно-умјетничке самобитности не „гледамо“ кроз наочаре са затамњеним стаклима или историографском диоптријом кратковидости. Говорећи о књижевној рецепцији стваралаштва црногорских списатељица Зорица Јоксимовић је казала: ,,Књижевну рецепцију литературе коју пишу жене, Калезић даје, полазећи од њихове форме до значења које је изван те форме, то јест, као таква, циљ је по себи. Она истиче „разноврсност појаве различитих наративних подврста у оквирима савременог стваралаштва наших књижевница, од романа и збирки приповиједака реалистичког и неореалистичког проседеа, преко форми друштвеног, историјског, породичног романа“. Оних попут Виде Огњеновић чије је стваралаштво одавно опловило мора савремене црногорске и европске књижевности, до ових чија је дјела ауторка аналитички представила, а за које сматра да су „недовољно освијетљена“ широј читалачкој публици.”
На крају се обратила и ауторка, др Софија Калезић захваливши организатору и учесницима промоције који су, сваки из свог угла, представили монографију Минервиним трагом. Ауторке заступљене у монографији у својим дјелима су се бавиле сличним темама а то су: положај жене у породици, заједници, у друштву. Софија Калезић је у уводу монографије истакла да ју је посветила ,,црногорским женама модерног времена које су превалиле не баш мали и лак цивилизацијски лук, које у себи пулсирају билом властитих преткиња, које су спремне да се боре и да воле, а које су својим дјелом на различите начине доказале да љубав и борба представљају два основна императива живота.”

ЈУ Народна библиотека Будве

Погледајте видео:











©Народна библиотека Будве 2018