КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Представљање књиге „Брајићи – да се не заборави“
У сриједу, 15. маја, је у амфитеатру Академије знања представљена нова књига у издању ЈУ Народне Библиотеке Будве – „Брајићи, да се не заборави" аутора Пера Јокова Поповића чији су приређивачи: Данило Ристов Иванчевић, Бранко Томов Иванчевић и Драган Блажов Иванчевић. О књизи су говорили приређивач Бранко Иванчевић, затим мр Саво Мартиновић, др Предраг Зеновић, а у име издавача Станка Станојевић.
Перо Јоков Поповић (1896 - 1982) својим је прегалаштвом задужио Брајиће чувајући од заборава, на страницама ове књиге, њихове славне претке. Жеља ауторова била је да остану записани детаљи из Првог свјетског рата који су везани за племе Брајићи, те је тако сачинио овај рукопис који је закључен 1974. године и након више од четири деценије и публикован.
Приређивач Бранко Иванчевић је говорио о аутору и како је дошло до објављивања ове књиге. Он је истакао да племе Брајићи постоји од 13. вијека, а према неким предањима и раније, те да су о њима до сада писали многи историчари, политичари, новинари „али већина недоречено и неаргументовано приписујући себи или својим племенима најзачајније догађаје из племенске историје Брајића”. Перо Јоков Поповић је био прва генерација ђака која је стицала образовање у школи која је у Брајићима почела да ради 1905. године. Након очеве погибије у руднику Бјут у Монтани, Перо као четрнаестогодишњак преузима бригу о породици, 1914. године, на самом почетку Првог свјетског рата, прикључио се црногорској војсци, заједно са добровољцима из племена Брајића. Послије капитулације Црне Горе 1916., са племеницима одлази на Корзику, а нешто касније на Крф. Крај рата га је дочекао у Скопљу одакле се вратио у Брајиће. Носилац је Албанске споменице. Као борац Првог свјетског рата, заједно са 12 породица Поповића и многим другим Брајићима, Перо се са својом породицом сели у Банат у мјесто Војвода Степа. Тамо формира и своју породицу – истакао је приређивач Бранко Ивановић. Упознајући публику са биографијом Пера Поповића, он је надаље истакао да је Поповић током Другог свјетског рата био ухапшен и затворен у логору, код злогласног шефа полиције Георга Шпилера због пружања подршке Покрету отпора. На крају рата, као припадник јединица НОБ-а, погинуо му је најстарији син Јован Поповић у борбама за ослобађања Славоније. У периоду Информбироа, 1948. године, Перо Поповић је оптужен да подржава Резолуцију Информбироа и убрзо је осуђен и упућен да издржава казну у затвору на Голом отоку. У том периоду му је настрадала двадесетједногодишња ћерка Румица (1949. године), док му је годину дана касније, 1950. године, умрла супруга Крстиња. Поповић је, оцјењује приређивач, прикупио изврстан материјал о учешћу Брајића од Балканских ратова па све до Другог свјетског рата, а његова казивања о Брајићима је сачувала његова ћерка Даница Барошевић која је показала иницијативу да се рукопис штампа. Приређивачи такође истичу да овом књигом Брајићи добијају вриједно свједочанство дијела племенске историје из пера свога племеника, а и обавезу да се настави са прикупљањем података из прошлости Брајића од настанка до данас, као залога за будућа покољења.
Мр Саво Мартиновић је представљајући књигу Брајићи, да се не заборави – на почетку истакао : „нажалост, ми Брајићи, без обзира што дуго памтимо и што имамо пуно тога за памћење, веома смо ријетко нешто писали, а усудио бих се рећи чак и слабо размишљали о писању, било о Брајићима, било уопште. Због тога сваки покушај било којег писца да сачува људе и догађаје од заборава представља нешто што је за похвалу, ако ни због чега другог онда због тога што је писање племенити чин давања, нажалост поприлично риједак у овом нашем времену, када је узимање постало једина мјера успјешности. „ Фасцинирајуће је, истиче Мартиновић, ауторово сјећање, склоност и осјећај за детаље, а посебно је занимљиво што је све ово урадио један обичан Брајић, без високог образовања и условима времена које је поприлично оскудијевало информацијама. „Што се тиче садржаја саме књиге очигледно је да се ради о једној малој брајићкој историји. Ја бих издвојио двије велике цјелине, посебно карактеристичне за Брајиће. Једно су ратови, а друго су сеобе“. Он истиче да су ратови у највећој мјери, нажалост, опредијелили и живот и судбину Брајића. Од свог настанка, половином четрнаестог вијека, у Брајићима готово да није било генерације која није учествовала у неком рату. Прича о Америци је опет дио другог брајићког усуда: „од настанка Брајићи су били мјесто из кога се много више одлазило него долазило, од првобитног исељавања у Истру, преко одлазака у Цариград, углавном за привременим послом, до Америке и чувене колоније у граду Бјут, држава Монтана. У овој књизи управо, поред навођења појединаца који су као добровољци дошли током Првог свјетског рата, можемо наћи и имена оних који су тамо, у Америци, заувијек остали. Али и овдје опет Перо Јоко, са за мене изузетним талентом за детаљ, наводи пар стихова (као и код пјесме из Балканских ратова) који несумњиво родољубље бојају лаганом сјетом и фином носталгијом за родним крајем.“ На крају излагања, Мартиновић је закључио да је „Перо Јоков Поповић овим текстом учинио можда исто онолико за Брајиће колико су ти Брајићи учинили својом учествовањем у ратовима. Овом књигом он је успио да то њихово херојство и родољубље не буде заборављено.“
Др Предраг Зеновић је у свом осврту на публикацију Брајићи, да се не заборави истакао да се потреба сваременог човјека одражава у двије наизглед супротстављене потребе: прва је да буде једнак са свим припадницима заједнице, да има једнака политичка и сва друга права, а друга је потреба да буде различит, да се сва његова културна, духовна и свака друга специфичност уочи и то је једна од значајних вриједности оваквог једног издања. Библиотека, која има као свој задатак да потпомаже, утиче и подржава завичајну публицистику, препознала је један овакав пројекат и одлучила да објави овакву књигу. Значај књиге је у томе што дио усмене традиције и прошлости успијева да преточи и сачува у облику књиге. Као прву напомену у вези са књигом, Зеновић је истакао феномен племена: „код нас који и даље живимо у некој посљедици тог племенског разумијевања свијета је посебно важно и чини се да све антрополошке-етнолошке студије које се тичу идеје племена на овим просторима и даље нису дале крајње одговоре посебно када је у питању идеја генезе, историјског настанка племена, на који начин настају, зашто се формирају, како опстају, као и ствари које се тичу унутрашње организације племена – да су то у ствари етничке заједнице које успостављају норме живота које су на неки начин надвладале и надживјеле све политичке формације, и средњовјековне државе и царства и краљевства и опстале тако до данашњих дана у једној својој форми. У том смислу ако погледамо племена на нашим ширим просторима, црногорским, допринос је дала издавачка кућа ЦИД која је кроз три монографије, о Паштровићима, Кучима и Васојевићима, у ствари дала један допринос освјетљавању ових племена. И радује чињеница да је на путу монографија о Брајићима, ја вјерујем да су то важни искораци у разумијевању ових племена изнутра, али да је потребна и шира теоријска анализа идеје племена која постоји. „Врло занимљива је ствар ауторства када се ради о књизи Брајићи, да се не заборави – аутор, приређивачи и ћерка ауторова Даница Барошевић која је показала иницијативу да се ова књига објави. Јако је важно видјети историју свакодневице, обичног живота, образовања, не само војничку историју. На насловној страни је фотографија тврђаве Космач: „тврђаве су у ствари увијек биле та фортификациона утврђења која су на неки начин требала да гарантују побједу и физички опстанак. Али у мирнодопским временима важан је културни опстанак, опстанак свијести о себи о свом поријеклу и као што је то лијепо Иво Андрић рекао човјек опстаје и преживљава кроз причу и причања, кроз причу и као историју и као фикцију, и у том смислу вјерујем да је ово корак у оснаживању идеје опстанка и на неки начин памћења и трајања племена Брајићи.“
У име издавача Народне библиотеке Будве Станка Станојевић је истакла да је издавачка дјелатност Библиотеке покренута прије двије године и да је у том периоду објавлено више од 20 публикација, да је одабир по принципу завичајности. Она је истакла да публикација Брајићи, да се не заборави садржајно највећим дијелом обухвата бројне фотографије предака Брајића и табеларне прегледе о учешћу Брајића у ратовима, као и оних који су као добровољци добили земљу у разним мјестима Војводине. „Будући да су ови записи од стране аутора Пера Јокова Поповића заокружени 1974.године, дакле прије 40 година, као један дио мозаика, случајно изабрани каменчић, отргнути сталагмит сјећања и искуства, обавезују, додатно, за творбу сталактита, духовног, насљеђа овог краја од памћења до данашњег. Два момента су, изузимајући важне табеларне прегледе већ наведене садржајем, значајна када се ова књига чита – да су Брајићи дали два предсједника Општине Будва у периоду од 1920-1931.године (Симона Поповића 1920-1925, и Луку Мартиновића од 1925 -1931 године), као и ријечи са Споменика палим борцима у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији од 1941 до 1945. год.: „Горостасни борови расту само у предјелима олује”! И заиста, борови на падинама, често подсјећају на јуришнике, горостасе, неуништиве, које је ипак природа својим специфичностима обликовала другачије од оног што се подразумијева И што је свакидашње... Све наше тврђаве, мјеста препознатљивости, тврђава Космач, затим Могрен, Цитадела и сл. била би адекватна мјеста за сјећања, умјетност и културу јер обје у континуитетима животности обитавају – и умјетност и култура.“ На крају излагања она је изразила наду да ће потомци славних Брајића бити поносни и задововљни овим свједочанством које ће употпунити завичајну збирку Библиотеке, и да ће слиједити пут приређивача ове публикације, те да ћемо у скоријој будућности добити још сличних свједочанстава о прошлости Брајића, јер ријечи лете, оно што је записано остаје.
©Народна библиотека Будве 2018