КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Вече са Мајом Херман Секулић
У организацији Народне библиотеке Будве у четвртак је уприличено „Вече са Мајом Херман Секулић", међународно признатом српском ауторком 17 књига поезије и прозе од којих су многе објављене на страним језицима. Маја Херман Секулић је важан постмодерни пјесник, популарни романописац, угледни теоретичар, значајан преводилац, доктор наука са Принстона и свјетски путник; живјела је и школовала се на три континента . У програму под називом „Вече са Мајом Херман Секулић" у холу Академије знања учествовали су: ауторка Маја Херман Секулић, пјесник Радомир Уљаревић и модераторка Станка Станојевић.
Пјесник Радомир Уљаревић мишљења је да је Маја Херман Секулић, „најљепши стих савремене српске поезије“, распета између два феномена: „љепоте поезије и љепоте жене и ту линију је било тешко утврдити. Маја Херман Секулић има статус стајл иконе, она је омиљени персоналити модног фотографа Марка Главијана, и као што се нађе у свијету моде, она олако залута у прозу, у теорију, али увијек се враћа својој јединој правој љубави - поезији! А та залутања су крива за бриљантне радове из књижевне теорије, као и за романе „Ма белле – прва америчка дама Србије” и „Wхо Wас Никола Тесла”.
Њено име је директно повезано са културном историјом свијета уграђено у сва новија теоријска истраживања у књижевности о чему свједоче имена из Скица за портрете – истакао је Уљаревић.
„Желим да укажем на тзв. мистичну интуицију као особину дара Маје Херман Секулић, ону највиша духовну способност коју индивидуални живот човјека није замаглио, како би рекао Хамваш. Дакле мистична интуиција је урођена, како би другачије могло да се објасни таква будност метафизичког духа и заинтересованост за баштину која је видљива једино и искључиво мистичној интуициији. Отуда Госпа од Винче, отуда Силна Јерина. Као да је Маја сишла низ вријеме, све видјела својим очима, све обишла, тврђаву у Смедереву у доба пуног сјаја, као што је силазила у Винчу, и све видјела и препознала, и вратила се са тим сликама које поуздано свједоче о тој мистичној интуицији. Маја Херман Секулић је у нашу теорију дијелом увела вокабулар свјетске теорије, а њена поезија не само да не робује, да не трпи због тога; њен језик је додатно прочишћен у тим мистичним стиховима. Маја је симбол једне епохе, свједок књижевне епохе и равноправан учесник на нешто ширем нивоу. Она је, као ова Госпа од Винче, постала Госпа од књижевности, Госпа од теорије књижевности...“

Ауторка је предложила да се Силна Јерина и Госпа од Винче штампају као једна књига и да наслов буде „Ти која сам ја“.

Маја Херман Секулић је и преводилац. Међутим, сва њена дјела нису преведена. На којем језику пишете, да ли има правила у стварању поезије и прозе?



Ја углавном пишем на српском, али могу да пишем прозу, есеје и сл. на енглеском и у том смислу сам билингвална. Поезија је опет друга ствар: понешто понекад изађе из мене на енглеском али, ту сам често о томе причала са мојим покојним пријатељем Јосифом Бродским који је такође умео да лепо пише есеје на енглеском, а поезију је исто доста писао на енглеском, међутим, није био толико успешан у томе, па се онда вратио руском језику. Углавном поезију пишем на српском, а онда је после сама преводим, а некад то раде велики песници. Песму коју сте сада прочитали „Под стакленим звоном“ је уз малу моју помоћ превео Марк Стренд, песник лауреат Америке. Силну Јерину је дуго преводио Ричард Беренгартен, познати енглески песник који познаје српски донекле и упознат је са епском поезијом. Међутим, он је прво, када сам му ја послала мој превод, рекао да нема времена и упутио ме је на неког свог пријатеља из Оксфорда, а он је иначе професор на Кембриџу, који је то погледао, мало нешто исправио, послала сам то поново Ричарду, он је то поново прочитао и рекао – ја сад то морам да узмем у своје руке јер нисам задовољан јер он није постигао и ти ниси могла да постигнеш неки тај чосеровски језик, јер ја овде говорим неким псеудоепским језиком. Потрошио је три недјеље радећи на преводу и на крају ја нисам његов превод штампала него свој са тим дотичним песником из Оксфорда, јер је био сувише удаљен од мог оригинала, а рекла сам Ричарду да би било лепо да он то објави одвојено као свој препев. И он ће то да уради. Заиста, нема правила, али мислим да кад неко влада језиком скоро сто посто може да пише прозу без проблема. Ја ипак волим да ме други преводе.

О Вашем стваралаштву писали су многи значајни аутори и велика имена. Цитираћу Алеша Дебељака: „не могу се ослободити утиска да је највећа снага поезије Маје Херман Секулић управо у томе што следи логику фрагмента, која под привидно неутрално-хладним записивањем крије страшно настојање да у блеску једне једине слике назре судбину света...” У чему је срж поезије и поетског?

Да се најприје осврнем на Алеша Дебељака. Иван Гађански, познати српски песник, тврдио је како Алеш и ја имамо више сличности него било ко у српској поезији и онда смо нас двоје почели да причамо о томе и дошли смо до закључка како смо прешли неку исту путању: ја сам када сам радила постдипломски, докторат и тако даље за тренутак отишла од поезије у теорију и он је исто то урадио, до те мере да сам само куповала књиге из теорије, писала теорију итд. и онда смо прегорели, и он је то исто осетио, и више се не бавим теоријом, вратила сам се поезији. И он је исти пут имао. О сржи поезије и поетског би могло бесконачно да се говори. Мислим да је суштина у језику, у лепоти језика и у синтези и мислим да је то највиши ступањ језика. И зато ја, да се вратим на превођење, у једном паралелном свету живим, у коме се преводи олако користећи гугл, и то се објављује и многи наши познати песници то раде и прихватају. Уопште више нема критеријума, то је смрт поезије, зато што је поезија у језику и она је неки виши ступањ свести. То је права поезија. Исто тако сам, лутајући по неким светским фестивалима поезије наилазила на ту неку нову појаву, ја то зовем –интернет песници који тако производе дневно три-четири песме. Ја не знам да ли сам написала пет-шест љубавних песама у целом животу, а они то дневно пишу и то се онда преводи и у трећем свету, значи у свету у коме ти који објављују то најчешће на енглеском уопште не знају добро енглески и онда се то тако даље прештампава и прихвата. То су ти преводи који су смрт поезије и то су ти интернет песници који фантастично пролазе, међу собом се гаје и то је заиста један паралелни свет.

„У модерној српској поезији, није ми позната ни једна песникиња, или, тачније речено ни један песник, без обзира на пол, који је направио тако амбициозну и изазовну (песничку) белегу као Маја Херман Секулић у Госпи од Винче, јер она ту преузима личну одговорност за древнину, архетип и мит. У томе јој нема премца у српској поезији сем у делу Васка Попе” – писао је Ричард Беренгартен (Бернс).
Како Ви објашњавате/поимате бити „лично одговоран за архетип и мит“ у поезији/стваралаштву?

То је одговорност коју стваралац треба да осећа према ономе што ради. У зборнику радова (о стваралаштву Маје Херман Секулић) има есеј о тој некој митопоетској поетици мојој које ја ваљда нисам до краја ни свесна, али ја волим да се позивам на митове и архетипове и мислим да то јесте суштина поимања света уопште, а посебно у књижевности. Бавила сам се тиме и у теорији је Нортроп Фрај поставио те ствари, а после тога је то наставио Харолд Блум и с једним и с другим сам сарађивала. Од почетка свог бављења књижевношћу имам очигледно неку дубоку повезаност са тим неким митским и архетипским, са тим неким „светим гралом“, нешто што сви ми можемо у себи да препознамо као архетип нечега. То је суштина стваралаштва уопште, а посебно поезије као највишег ступња.

Ваша поезија и стваралаштво уопште захтијева образованог и информисаног читаоца. Са каквом публиком рачунате када пишете, да ли имате одређеног читаоца пред собом док стварате? Што по питању рецепције очекујете?

Не могу апстрактно да размишљам. Поезија је конкретна , многи мисле да је апстрактна. Имала сам доста често одређене људе нпр. Васка Попу. Он је мени био као отац једно време. Данила Киша сам исто имала пред очима, Бродског такође који је био оштар критичар, исто као Васко Попа, у ствари врло мало је ценио друге песнике, само мртве како је он говорио, само њих вреди волети. Е сад су сви они мртви. Мислим, имам по неког, али одређену особу. Ако та особа, у том неком мом замишљању то би одобрила, онда сам ја у реду.

Добитник сте многих значајних признања. Да ли је довољно пажње у нашој култури посвећено Вама и Вашем стваралаштву, да ли је довољно вреднован Ваш рад до сада?

Мени је стварно тешко о томе да говорим, али објективно сад морам да се вратим на неколико података. Нешто се у ваздуху у атмосфери истовремено десило па је један велики издавач и други мој велики издавач истовремено су дошли до закључка да је време да се издају моја сабрана дела за која сам ја хтела да буду изабрана јер ми је смешно и не волим да издајем сабрана док још човек живи и док још увек пише, и тако се зову иабрана. Дакле, они су осетили ту нешто. Истовремено су две младе професорке докторке са Универзитета, то је све било скоро, у размаку од месец дана, дошле исто тако до закључка да је моје дело колико год је и познато и признато, али ипак скрајнуто. А скрајнуто је у овом смислу што у званичним антологијама и званичним збиркама мене нема, а моје књиге се користе као уџбеници на многим катедрама. То су и апсурди неки, тако да су оне независно, а све се то дешавало истовремено, дошле до закључка да треба сазвати прву научну академску конференцију о жени, савременом писцу, која се дешава у историји српске књижевности. Након конференције промовисан је зборник радова са те конференције која је почела као домаћа али је прерасла у међународну. Овај зборник је први такав зборник о жени савременој књижевници код нас. Према томе, ова изабрана дела са једне стране и овај зборник и конференција говоре о томе да неки људи мисле да је моје стваралаштво скрајнуто самим тим што није у антологијама, или ретко кад у антологијама, и да је време да се то поново вреднује. Ја сам врло почаствована и срећна због тога. Из фондације Барили су изразили жељу да ја пишем о Милени Павловић Барили и ја сам са њом осећала многе биографске и остале неке сличности. Она је најважнија српска сликарка и ту нема дилеме. Тек је почела да бива вреднована негде ’57. године. Али и даље о њој има недовољно грађе. Рецимо – јадна она морала је да ради у Њујорку да преживи, као дизајнер и сл. То се тако прича да задовољи малограђане. Она није јадна, она је била прва српска дизајнерка, и ако уопште постоји дизајн српски, ето то је она. Ако икад нешто напишем, нисам сигурна али се спремам, онда ће то бити покушај да се све постави на своје место, да се каже ко је она – она је најважнија српска сликарка и прва дизајнерка, она је направила српски дизајн.

Ваше дјело је било у конкуренцији за НИН-ову награду три пута. Шта мислите о наградама и савременој књижевној сцени на овим просторима?

Била сам у конкуренцији три пута: два пута у ужем и једном у најужем избору, али пошто нисам овде стално, пошто нисам на неком положају да могу „ја теби –ти мени“, наравно нисам добила. Мислим да су толико дезавуисане те наше награде. То је једина награда која је стварно још нешто значила, сад мислим да више ни она не значи. Волела бих да се измисли нека нова награда која би била заиста вредна и не би била корумпирана, јер стално се међу собом награђују. Ја сам била једном на додели октобарских награде у градској Скупштини Београда и нисам могла да верујем да су два члана жирија који су додељивали награде, индиректно и себи доделили награде. Не знам која награде би ми импоновала. Рецимо, награду Васко Попа би ми било природно да ја добијем, пошто добијају неки људи за које знам да Васко би се превртао у гробу, али вероватно мислим да нема шансе пошто то се све већ зна унапред. Нпр. има један песник који је мени чак и симпатичан, чак је и добар песник, али он је као претплаћен на награде у последње време због тога што је он шофер једном важном вођи.

Као теоретичар књижевности, иако се сада не бавите теоријом, гдје је наша савремена књижевност у односу на америчку.

Мислила сам да ћете ме питати нешто конкретније, али то ће рећи књижевна критика. То је тек трагедија. То је потпуна трагедија. Преводи и књижевна критика, то не постоји уопште. Ја сам пре пет-шест месеци написала текст о катастрофалном, скандалозном преводу најтеже књиге на свету а то је „Финеганово бдење" од Џејмса Џојса, коју су се усудиле да преводе само осам великих нација. Јер, за превод Финегановог бдења је потребно знати 12 језика и потенцијално 20. Ја сам докторирала на Џојсу и то у оригиналу код једног од највећих стручњака за Џојса и тај је мени доносио у шифовима критичко издање Уликса и ја сам прва на свету имала прилику да то видим, да по томе радим... Ја напишем у Политици да тај човек који је превео Финеганово бдење није разумео ни наслов; он је написао као наслов Финегана буђење, а то бдење је ирски обичај то је једна песма народна, по томе Финеганово бдење... Заинтересовала сам се ко је преводилац који је до сада, пре тога превео једино новинске текстове о Деникену, значи он није превео ни један есеј, ни једну страницу књижевну . И ја сам, пре него сам кренула да пишем то, питала неколико одговорних, рецимо председника Удружења књижевних преводилаца и нисам углавном добила одговор, рекли су: па то је ново, још нисмо... иако је то други том, први је изашао пре годину и по дана и откупљен је од Министарства за културу Србије за библиотеке. Тај мој чланак је изашао у Политици... Следећи број културног додатка Политике донео је разговоре са разним чувеним преводиоцима и председником Удружења књижевних преводилаца где само у уводном параграфу каже да сам ја започела ту полемику о критици превода. Дакле на те две и по стране нико ништа конкретно није рекао; сви су рекли да има проблема, није добро тако нападати преводиоца, и сл. Тотално сам схватила целу истину о нашој култури данас. Нико не сме ништа да каже. Сви се боје да кажу било шта оштро, било шта конкретно. Према томе, ако ме питате о стању књижевне критике у српској књижевности, шире у јужнословенској књижевности – она не постоји. А критика превода тек не постоји уопште. А што се тиче књижевности, има и сјајних ствари има и лоших ствари. Мислим да се књижевност још и некако држи.

ЈУ Народна библиотека Будве

О томе читајте на in4s

Видео запис можете погледати на нашем каналу NBBD



©Народна библиотека Будве 2018