Народна библиотека Будве и НВО „Талас“ Будва организовали су у четвртак округли сто на тему „Гумна будванског краја – мјеста састајалишта и одлука“, као и изложбу умјетничке фотографије „Гумна на подручју општине Будва“ . Учесници округлог стола били су етнолог и савјетник Управе за заштиту културних добара Црне Горе Тања Вујовић, проф. Зорица Јоксимовић и умјетница Екатерина Буракова Шћекић која је уједно и ауторка изложбе.
Народна библиотека Будве и НВО Талас, у циљу очувања и афирмације народног предања и традиције будванског краја, у новембру су у Библиотеци покренули радионицу креативног писања на тему "Гумно - извор народног говора будванског краја". Радионице, намијењене
ученицима основних школа, водила је проф. Зорица Јоксимовић, а полазници радионица су на на вечери посвећеној гумнима будванског краја као мјестима састајалишта и одлука, обавијестили и подсјетили публику на то што је гумно и какав је значај некад имало, затим су пренијели изразе и исказе који су се некад могли чути на гумну а које биљеже књижевност и предање, као и старе ријечи и изразе, данас прилично заборављене, као и гумна.
Етнолог и савјетник Управе за заштиту културних добара Црне Горе Тања Вујовић је у свом обраћању говорила о настанку гумна, као вишенамјенском архитектонском, историјском, привредном, јавном, етнографском, традиционалном објекту и знаку у простору и пејзажу великог дијела Црне Горе: „Најстарији писани помени израза гумно су из 15. вијека и везују се за Балшиће и Црнојевиће, а од маја 1698. године датира најстарији сачувани запис о изграђеном гумну. Ријеч је о манастирском гумну на Цетињу које се у наредном вијеку помиње још два пута. На том Вељем гумну, три пута Његошево коло пјева у Горском вијенцу… Историјски најпознатије црногорско гумно је Иванбегово (Ивана Црнојевића), Веље, Манастирско или Цетињско гумно пред Цетињским манастиром. То гумно има најдужу и насложенију историјску причу, а чини се да је имало и знатнији утицај на друге области и средишта да гумна буду тако учестало грађена у области Старе Црне Горе. Бројне одлуке Општецрногорског збора оглашаване су са тог гумна, а на њему је након смрти Петра I (18. октобра 1830. године), за господара Црне Горе проглашен Петар II, што је приказано на сачуваном цртежу непознатог аутора из 1882. године.” Вујовић је истакла да су првобитна гумна могла настати у неолиту, „на почетку млађег каменог доба, с почетком гајења житарица, када је вршидба жита обављана на самом житном пољу, ђе се помоћу помагала раздвајало сјеме од сламе.” Она је надаље истакла да: “По народном вјеровању гумно је било једно од омиљених мјеста на којем су се састајали демони, виле и вилењаци. За Кумову сламу се у народу употребљавао и назив Кумово гумно, а зборило се да се мјесец вози Гумном Кумовијем. Има и мишљења да су гумна остатак неког древног окупљалишта, мјеста обредне праксе која је захтијевала да сви учесници стоје или сједе, окренути једни другима, да нико ником не окреће леђа. Тако су сви били једнаки и једнако позиционирани. Гумна су често грађена на заједничкој земљи (комун, комуница) па су тако била „неутралан терен“, истовремено и непокривен, отворен ка небесима што је омогућавало старим Црногорцима комуникацију с небесима (Богом) без посредника и изван цркве. Легитимна је и теза да је гумно грађено само за потребе доколице, забаве и игре тамо ђе је оскудност равнине, евидентна. У скученим амбијенталним цјелинама на мору и језеру, заједничко гумно се може разумјети као утилитарни и рекреативни јавни простор. Гумно можемо поистовјетити и са пјацетом, наговјештајем трга у мањој архитектонској цјелини.” Савјетница за заштиту културних добара Тања Вујовић истакла је и садашњу употребу гумна: „У Далмацији на великим гумнима играју кошарку, на једном гумну у Утргу пострављени су голови за мали, најмањи фудбал. Причали су ми да се љети на гумнима у селу окупљају младе мајке са бебама и ђецом коју уче да ходају, поједина служе као добри видиковци, ... и то је све што се могло сазнати о садашњој употреби гумна.”
„Препоручујем да се гумна евидентирају, документују, популаришу и презентују као историјска, културна и традиционална баштина црногорског простора, живота и привређивања. И да се користе, наравно!” – закључује Вујовић.
Професорица Зорица Јоксимовић која је водила радионицу у будванској библиотеци „Гумно - извор народног говора будванског краја“ истакла Је: „Чудесно је представила ритуал и вршидбе – на путу од жита до рађања хљеба, публицисткиња и списатељица Бранка Богавац у својој мемоарској публикацији „Сусрет је највећи дар“:
„На гувно (раван, тврд, округао простор са дрвеним стожером у центру) постави се тридесетак снопова жита, за стожер се завеже конопац на чијем је крају завезан коњ да трчи, а који се тјера час на једну, час на другу страну, да би газећи снопове ослободио зрно из класа. Обично су га тјерала дјеца. И пошто коњ све добро разгази, жито као теже пада на земљу, а слама се с њега уклања вилама (дугачка држалица с два савијена крака на врху). Затим се гушћи слој, онај скоро папирнати и провидни омотач око зрна – пљева, скида лагано, дугачком брезовом метлом. Дио ње се толико уситни и смрви да ту смјесу треба вијати, односно, посебном дрвеном лопатом бацати жито високо увис да би вјетар одвојио зрно од пљеве.“ Јоксимовић је надаље истакла да: “У селима Паштровића, Грбља, Побора, Брајића и других крајева приморја, има их безброј, што у трави зарасла, у шибљу и растињу скривена, што горда попуп најљепше невјесте, сачувана, као огледала, да служе за показивање и приповијести. У прошлости, то бијаше мјесто: хљеба и живота, друштвених окупљања, народних зборова и забаве, састајалишта и свратишта, заштита породице, племена, државе; почетак и крај живота.” Своје излагање завршила је сјећањем једног времешног човјека који памти гумна: „'Свако село, засеок и иоле имућнији племеник, имали су своје гумно. Као што кућа има кров. Обиљежје и заштиту. Како је неђеља био дан за одмор и светковање, на гумну би се окупљали мјештани. Сједјели би у кругу на каменом зидићу утицајне главе братства, вијећали и доносили важне одлуке, дочекивали пријатеље из других села, ту било је одмориште путника намјерника. Осим хљеба, бјеше и забаве од момака и од ђевојака. Што кршних, што виђенијих. На гумну је долазила младеж пошто би се старији напричали. Игара би на претек: бацање камена с рамена, трке, прстена, клиса... Младићи се доказивали ђевојкама. Навече, на видној мјесечини, па и помрчини при сјају жишка фењера, жене би плеле или преле, а момци, уз чашицу вина ил добре лозе, запјевали коју уз гусле грлато. Гумно би током ноћи постајало састајалиште, мјесто за банити и гледати се од стране момака и ђевојака, ђе се „давала ријеч“ ђе би запламтала љубав', оживио је сјећање причом о гумну осамдесет седмогодишњи Паштровић.”
Умјетница Екатерина Буракова Шћекић која је и ауторка изложбе умјетничке фотографије „Гумна на подручју општине Будва“ постављене у холу Академије знања, у свом обраћању је образложила чиме је била инспирисана да направи овакву изложбу: „Наједном се присетих мојег дипломског рада о симболизму Оријента. Када муслимани обављају таваф или ритуално обилажење, они се полако крећу око кабе стварајући тим самим молитвени круг. Исти ме је заинтересовао и почех да тражим и фотографишем гумна у разним крајевима Црне Горе: у Боки, на Скадарском језеру, у Будви и у околини. За годину и по дана накупило се доста фотографија. Све ово ме је навело да детаљније изучавам тематику гумна. На крају сам налазила интересантне податке из разних извора о гумну. Није свака породица могла приуштити себи изградњу гумна, обично би се удруживало неколико породица за овај подухват. Могла је то бити и једна богата породица која је градила гумно за своје личне потребе.“
Умјетница Екатерина Буракова Шћекић је истакла да је гумно прелазило у насљеђе искључиво мушким потомцима и завршила своје излагање ријечима: „Испоставља се да су захваљујући гумну људи чували своју традицију и обичаје. Удруживаху се породице и читаво друштво. Временом гумно пада у заборав а још пре једног столећа то беше полазна тачка у животу. Гумно је најважнији елемент црногорске историје који прелази из столећа у столеће и до дана данашњег може се откривати у југословенској архитектури, но то је друга страна приче. Обратите пажњу на ове фотографије посвећене гумну. Гумно је историја Црне Горе и веза међу генерацијама. Јер, ако се крећете по кругу, историја неће имати краја. Памтите да се све врти у круг и враћа на своје место.“
Изложба "Гумна будванског краја" и интегрални текст Тање Вујовић могу се погледати на Дигиталној Народној библиотеци Будве.