КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција нове књиге Катарине Сарић „Голо месо“
У организацији Народне библиотеке Будве, у четвртак је представљен роман-путопис Катарине Сарић „Голо месо“. Ово је њено једанаесто самостално дјело, поред бројних коауторстава, поетских, прозних и научних радова у антологијама и зборницима широм региона и важнијим регионалним порталима, такође је у преводима заступљена и на свјетској литерарној сцени.
На промоцији „Голог меса” у родној Будви Катарина је извела перформанс чији је циљ био да заокружи пут потраге за собом и да се из далеке Индије врати у Будву. „Голу и босу”, умотану у ћебе које је у нужди узето из авиона када је једног фебруара допутовала на београдски аеродром из Њу Делхија, њени суграђани, публика, имали су задатак да је закрпе. И то закрпама на којима су исписани цитати из самог Голог меса, изводи из критика на ово дјело и из манифеста Смех медузе, теоретичарке феминизма Елен Сиксу.
Ауторка Катарина Сарић је читала одломке из егзистенцијалног путописа „Голо месо“, али и фотографијама из Индије испричала и приближила публици једну далеку, занимљиву и егзотичну причу.
О њеном дјелу Голо месо говорила је пјесникиња Станка Рађеновић Станојевић осврнувши се на стваралачко трагање за нутрином. Есеј под називом „Лијепокруг истине битка“ преносимо цјеловито:
„(Голо месо или човјек који носи своју нутрину наочиглед, трагајући за истом!)
„Живот је егзистенцијално путовањеи све док имамо тачку са које смо кренули и којој ћемо се вратити – оно има смисла...“
Колико се дуго не назире излаз, завршетак, крај... У потрази за Јаством, пронаћи се и загрлити себе је основ и почетак свих теорема алтруизма. Зато, јер је данас свака тврдња на испиту и често, упркос свим напорима доказивања, оборива. Кренимо од себе и из себе као што је Катја кренула - да би између осталог спознала и који то елеменат у нама тражи своју супротност споља, тако једноставно, али ипак несазнато - возом актуелног и свагдашњег свјетског поретка, чији су вагони сачињени од каста. А у сваком наизглед иста бића. И опет алтруизам. Она га познаје, живи препознаје – лако нам је свима вољети човјечанство, хајде волимо оно дијете са ранама отвореним и месом које отпада на урином и другим излчевинама постављеном поду вагона локалне кочије, посљедње касте („воз смрти“ – као да је читав овај свијет и његов поредак један огромни логор), док се госпођа опточена златом, окренута на бок сигурности, показујући задњицу свијету, панично плаши заразе. Колико нас је таквих? И оно друго дијете које симулира живот, плацебо-живот, правећи низ селфија са слоном; можда га живот одиста „запљусне“ некад. Држи се то човјечанство наизглед сигурне тачке увијек некако надомак параболе; након суновраћења све изнова треба створити, а не вратитити у првобитно већ постојано, опробано и виђено. А Катја је то урадила прва – отиснула се да постане, у свим играма ријечи-опстане и остане, а не само да постоји. Треба јој одати признање, јер то не може онај који у своје датости не силази, храбро и са вјером препуштања Универзуму од којег смо потекли, који је наш безгранични спиритус, а не само гениус мјеста и времена, који ће се побринути за сваког путника у дубине, есенцију, етимон суштине.“Али ја то тада још увијек не знам: да нам универзум упорно шаље управо оно од чега бјежимо, као и да привлачимо управо оне енергије које сами емитујемо а које нам се у концентричним круговима карме као бумеранг враћају.“
А ипак, Катја сматра и све доживљава као карму....Отиснула се предалеко да би своју очистила. И да би се вратила боља, потребнија, вољенија...племенитија у оном значењу безусловне љубави према ближњем.
Да градове чине људи и њихове душе знала је то и прије него се отиснула. На једном мјесту у тексту жали што се, на данас доступне и лаке начине, није информисала о обичајима, навикама и свакодневици људи далеког свијета. Но, да ли нам све што знамо увијек послужи, ако не спознамо, ако својим стопалима не осјетимо да је пијесак на плажи мокар, а рекли су нам да јесте!
Голо месо није „путопис по дефиницији из рјечника књижевних термина“, као што ни наши животи нису општа и прихватљива дефиниција која би означила равну линију на монитору. Њена Индија је њена школа живота. Без ципелица из сопственог Оза тешко је знати да нам припадју стопала која у вези са земљом као елементом такође спознају одређени лијепокруг истина. Катја је она без сталности, а стална, неухватљива, без доступног телефонског броја (јер бројеви ништа не значе), без сталне адресе (поново бројева), а ипак доступна. Једина сталност је у вјечитим промјенама, природно и складно, али још такву сталност нисмо осјетили. А природно право је да остваримо „аутентичну егзистенцију без утапања у униформност колектива“. „Јер човјек није коријен (па и стабло укоријењено, мијења облик и боју лишћа...) и многи погрешно сматрају да се нико не може промијенити (чувени црногорски инат садржан у реченици типа: такав сам какав сам/узми или остави/ ако ти се не свиђа широко ти поље/то је јаче од мене, итд).“ Чини се да у нашој Црној Гори је борба индивидуа версус колектив, налик оној Дон Кихотовој, са вјетрењачама! А јесте, има широких и ширих пространстава/поља, дакако! Поготово из Хималајске долине са погледом на врхове, сагледиве оном ко научи гледати. Остаци храмова су и остаци ријечи а језик чува историју цивилизације: “А наш коријен је исти – индоевропски сатен чија етимологија памти коријен чак и у топографији: ступаста ступа: можда су нам вјеровања свима била иста прије почетака религије која нас је раздвојила?“
Голо месо. Силазак, поринуће у себе; дакако, дно Катјиног океана читалац разумије и види кроз другачији објектив од оног кроз који је ауторка овог егзистенцијалног путовања видјела мртав свијет на дну Индијског океана, прегршт живих боја обрисаних цунамијем. Голо месо је живо, обојено управо тим несталим бојама, пулсира и траје спознато и свјесно! Иако су то некада биле спољашње манифестације клинке, учитане у бојама сукњи-циганки, иако су доцније то биле боје шалвара, најживље боје су унутра у слоговима ријечи и у самој ријечи: про-буди-ти! Хоћемо ли се и ми пробудити, отиснути у трагање, прочитавши овај њен животопис, да свако стопало нађе своју стазу ка себи? Умјетност не даје одговоре, само упућује на трагања. Ако нам је то пак битно. А битно је. Ако је тзв. неокапитализам успио да естетике старих зграда у вјечитој друштвеној транзицији преточи у бетон и формално обрише графите попут оног „Живи брзо, умри млад и буди лијеп леш“, онда свима преостаје да садржајно и суштински трагамо за пуноћом живота која свакако није у љепоти младог леша,а потом и праха... У инат, али и у име лијепокруга истине. “Читав свијет умире, не само твој град, буди се Катја! Родиће се опет нови, запамти: карма је чудо!“
Ауторка, ходочасница алтруизма и космополитизма, размишља о етимологији , те тако читаоцу наизглед далека и страна индијска имена и топониме приближава и учини посве нашима, јаснима, познатима и логичнима. Горакпур –Индија у малом, како пише Катја. Све искуствено је горко, садржано у имену града на Будином путу. Док је мјесто на којем је Буда положио главу у часу смрти (Кушинигар) - „кушин“(приморска ријеч за јастук), али вјероватно и мјето рођења свеколиког поетског бића наше Катје садржано баш у основи – кушин на коју се положи глава не само у часу смрти, него и након рођења, да би сама изродила нове свјетове имагинације без којих се у суровости стварног не опстаје, а граде се долине личног краљевства.
Отићи да би се бољи вртатио! Љубав за ближњег, ближење даљином којој је циљ препород, ренесанса битка. Да бисмо свима били бољи и ближи! И на том путу неке упамћене прошлости су спас – као име давног предсједника СФРЈ, Тита. И ту смо застали. Не само у политици. Исто је са умјетношћу и књижевношћу. Сада смо, по свему судећи, у вакууму. Ни сами себе упамтити (у памет се) нећемо, а камоли да нас памте далеки, егзотични; неесенцијалне, неетеричне, непостојане у култовима -пјешчаним кулама које градимо.
Када би „вријеме искључивости остало за нама“!! Па да се погледамо у очи лијепе - као наша водичкиња у егзистенцијалном путопису од голог меса, на повратку из Њу Делхија, пробуђена да попије кафу која то заиста и напокон јесте, негдје на станици у Беранама када је помислила да је огољена ипак стигла кући („Моја различитост није од природе људске: и мене ће гледати куда год да кренем“), а по ко зна који пут од шеснаесте потврдила се као „чудо невиђено“ у гледањима учаурених домородаца и „домодржника“.
Но, добро је кад на срећу сви ипак нисмо исти. А да ли ћемо икад усвојити наслућене или додирнуте лијепокруге истине, загрлити себе и доћи себи, упознати „своју“ Индију...од нас зависи! Индивидуа версус чопор!“



Више о догађају који претходи овом читајте на порталу Вијести и Дан
©Народна библиотека Будве 2018