КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промовисана нова књига Бранка Јањушевића „Тиранин“
У организацији Народне библиотеке Будве, у сриједу је представљена нова књига Бранка Јањушевића – роман „Тиранин“. Ово дјело Бранка Јањушевића објавиле су издавачке куће „Штампар Макарије” из Београда и „Ободско слово” из Подгорице. Претходним романом "Овако", који је 1984. био у најужем избору за Нин-ову награду, изазвао је велику пажњу, црногорске и културне јавности ондашње заједничке државе. На промоцији у Будви о књизи је говорио књижевник Радомир Уљаревић, одломке из дјела су читали пјесник Мирослав Јовановић Тимотијев и Станка Станојевић која је и разговарала са аутором Бранком Јањушевићем.
Пјесник и књижевник Радомир Уљаревић је у свом осврту на роман Тиранин Бранка Јањушевића истакао да између мота Тиранина који гласи: Остави ову књигу, немој да ме мучиш и завршетка књиге: писац је умро… - „одвија се несвакидашња, незаустављива драма доказивања неке истине, какве и које истине, то је тако небитно - ништа спектакуларно, али епохално!
„На неки начин та истина сам ја. То ја се распарчало на многе људе умножавајући ме” - Аутор укида дистанцу, улази у директан конфликт са читаоцем тражећи од њега да одустане, јер свако читање је мука за аутора, неизвјесност да ли ће овај наћи кључ за разумијевање књиге. Аутор, углавном, нема повјерења у читаоца “ – истакао је Уљаревић и увезао са књижевним линком на Кафку: „Тиранин почиње апсурдном тирадом која је директан линк на Кафку. Јозеф К. чије име обавија мистерија, име које је сакривено, живи ужас узалудности из кога нема излаза.
Хоће ли то Јањушевић да каже да апсурдни живот банкарског чиновника, или било кога другога, ни након 100 година, увелико у двадесет првом вијеку, није мање апсурдан. Или његов јунак апсурда увлачи све нас у бесмислени круг у који смо увучени рођењем.“ Он је истакао да је у Јањушевићевом Тиранину књижевно у самом језику.
„Преци Тиранина, нису само код Достојевског, Кнезови апсурда, како се неко сликовито изразио, Кафка и Ками, то јест њихови јунаци у Тиранину имају наследника, који живи филозофију апсурда; Господин Мерсо и Јозеф К. примиће у друштво Тиранина као достојног“. Пјесник Радомир Уљаревић је истакао да је ово и „витешки роман који има везе са донкихотовском борбом са вјетрењачама, са свим силама овога свијета које су се окренуле против човјека, и које желе да човјека унизе, да га сведу на егзистенцијалну ништицу“. Своје излагање о књизи, Уљаревић је закључио: „Овај наслов Тиранин је директни линк и на Њагоша Свјет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“.

Разговор:

“Ово је покушај да извучем из себе неке ријечи што су се смјестиле у мојој унутрашњости и траже да се извуку, али је велико питање да ли су те ријечи баш ове што сам их написао, па ћу почети изнова, опет ћу да пишем и никако нећу дознати да ли сам изговорио оно што у мени тражи да буде изговорено”. Да ли сте у коначности задовољни изговореним?

„Нијесам задовољан и добро је што нијесам јер кад бих се задовољио то би значило да је то савршено. А оно што је савршено то више не постоји. А све што је несавршено даје могуност да човјек истражујуе да и даље тежи да буде савршен, да напише нешто што је савршено и ту је његова срећа.Он јесте незадовољан што није направио савршено. Али, да је направио, шта би урадио? Убио би себе и оно што је написао.“

“Ја свој свијет градим на појединостима из стварног свијета али тако што из њега узимам не само оно што ми одговара него и оно што морам да узмем…”
Кроз свог јунака, који је сам себи „тиранин“, читаоцу признајете оно најискреније, што се мало коме и ријетко кад признаје. Огољења размишљања. Имагинација, фикција? Да ли је искреност пресудна за књижевност/умјетност?

„Ја не знам што је то бити искрен. Пише човјек оно што умије и како умије. Ја не умијем друкчије да пишем него онако како ја мислим да треба да напишем. Јесам ли притом искрен? Јесам! Ја сам наравно искрен, а да ли је то добро, то је већ друга ствар. Али, искреност је оно што мене покреће. Притом, веома је битно да ли сам ја успио да уђем у неке просторе свога бића и да из тих простора извучем неке есенцијалне ствари, да неке дубоке искре које се налазе у дну нашега бића, да их извучем напоље. Е то је питање, да ли сам у томе успио. А да ли сам искрен, јесам, јер сам ја то покушао. Ја сам покушао да извучем најбоље из себе, односно оно што се налази у дубини моје егзистенције.“

Која је Ваша улога/мисија као неког ко припада култури/књижевности? Зашто сте се одлучили за писање?
„Дуго сам живио у Београду, доста опуштено, најблаже речено – нијесам радио ништа; само сам водио један живот дендија, некога нарциса, неког човјека који је путовао, имао сам пара без којих се ништа не може. Али, једнога дана ја установим да од мене нема ништа. Шта да радим? И сретем једнога човјека који је био психијатар и он каже да сам луд и да би добро било када бих дошао код њега да се лијечим. Ја сам знао да нијесам луд. Моје „лудило“, како је он то протумачио, јесте у ствари само моја способност да уђем у ствари онакве какве јесу, какве није видио ни тај психијатар. Он је научио нешто, али испод тога што је научио постоје ствари које су недокучиве за њега, а за мене докучиве; ја сам нормалан, али он није нормалан. Ја сам онда, живјећи једним животом у Београду, који је био пун страсти, свега и свачега, осјетио досаду. Многи људи желе да живе један живот зато што га нијесу доживјели. Људи воле оно што нијесу, што немају. Ја сам све имао и одједанпут ми почиње бивати досадно. Шта да радим? Идем у Никшић да пишем. Знао сам лијепо да причам.“

Зашто назад у Никшић, да бисте писали?

„Зато што су ми тамо били отац и мајка и могао сам тамо да се храним. Они се нијесу слагали са тим што сам ја одабрао, али ја се не руководим по потребама и вољи других , него по својој вољи. И кад ми је отац рекао само једном „па мислиш ли ти да те ја храним, а да ти радиш што хоћеш“? – ти нећеш да ме храниш, ја ћу ујутру да одем али је питање када ћеш ме поново видјети – био је мој одговор. Ту је престао сваки разговор и ја сам писао; нисам се женио, иако имам сина, нити сам радио гдје, а сви су ми нудили посао. Нијесам хтио ишта од онога што раде други људи. Сретне ме предсједник општине и каже: „ти мораш нешто да урадиш што раде и други људи јер ти узнемираваш овај град!“ – то је био комунизам који је био сав онако спучен. „Ти узнемираваш овај град јер доводиш у питање вриједности на којима почива њихов живот.“ Рекох – ти продужи, а ја ћу да продужим. И тако сам ја почео да пишем али мукотрпно; у почетку сам врло тешко писао, јер ја сам знао да причам, а није исто причати и писати. Ал кад сам почео да пишем, онда сам баш добро почео да пишем и мислим да то што сам био лош у почетку писац, не бих никада могао написати књигу коју је написо Иво Андрић, али сам зато мучећи се да проговорим створио свој језик.“

Али, ипак Вас у понечему пореде са Ивом Андрићем?

„То причају људи онако, да би нешто причали.“

Гл.јунак размишља и бори се са различитим осјећањима попут тјескобе, страха... (“ја у страху одржавам себе будним”). Што Вам причињава тјескобу, а што страх?

„У сопственом страху одржавам себе будним. Ако ја путујем авионом, па ме је страх, ја сам будан, али ако тебе није страх – ти ћеш заспати. Али ја ћу проживјети тај пут, а ти ћеш га преспавати. Значи страх је нешто што је једнако животу. Човјек живи у једном свијету у којем постоје најразличитији начини да те притисну , да ти живот учине онаквим какав ти не би желио да буде. То је тјескоба. Значи хоћеш да се извучеш из онога гдје те живот гура. Нијесам ја конкретно притиснут једном ствари, него ме милион ствари притискају, иако ја не знам које су то, али оне притискају. Политика. Ја не морам да се бавим политиком, али, она ме дави. Све на овом свијету је повезано, ја сам у средини, све иде према мени и хоће да ме угуши. Али бих и ја да угушим оне и оно што хоће мене да угуши. Ти хоћеш мене да побиједиш, а шта ћемо ако ја тебе побиједим! Тако је и код љубавних односа, фамилијарних односа, брачних односа, свуда постоји неко ко хоће да управља тобом, а ти такође хоћеш да управљаш околином. Е, то је тај сукоб, то је та тјескоба. Не могу је ја избјећи, тјескоба се појави. Тјескоба разара, она није само моја, она је и твоја. Е сад, ја у да направим од твог живота тјескобу. Како? Тако што ћу све учинити да те нема таквим какав јеси, као што свијет хоће мене да учини да не постојим онакав какав јесам. Ја се не дам. И онда се борим.“

“Извјесна склоност свих нас ако не баш према глупости, онда свакако према некој врсти интелектуалног комодитета, чини живот могућим. Оно што је у нама интелигентно, раздваја нас, оно што нагиње глупости, спаја нас.” Да ли нам можете појаснити?

“Безброј људи се обједињују преко своје глупости, јер свако ко је интелигентан он је друкчији од осталих. А пошто нијесу сви интелигентни, него су претежно глупи, онда се они добро нађу око много ствари И они живе комотно, живе добро. Интелигентан човјек међу њима штрчи И међу њима није добродошао. Ко је год интелигентан, ја сам рецимо интелигентан, али имам саморазарајућу интелигенцију. Разарам самог себе, разарам тебе, она је разарајућа, превише агресивна, зато сам ја луд. Зашто сам луд? Зато што мислим другачије од оних који мисле да сам ја луд.”

А шта ако мисли као Ви? И на неки начин је такође интелигентан?

“ Не може два човјека….”

Али, ни два човјека у глупости нису иста?

“Јесу, сви су људи глупи на исти начин. Откад свијет постоји, постоји глупост. Глупст је божанска. Она је вјечна и непромјенљива. Она се увијек исказује на готово исти начин. Значи, она влада свијетом откад свијет постоји. Исто као и завидљивост која је један од стубова на којима почива човјечанство. Заидљивост је у гену, она је природно својство човјеково. Људи око мене, пријатљи моји бивши, познаници, сви бјеже од мене. Зашто? Зато што сам објавио ову књигу. Сви бјеже, немам с ким попити кафу.”

А јесте ли ви завидљиви?

“Ја бих био завидљив када бих имао на кога”.

“Оно што чини да формат једног човјека буде велики, између осталог је и његова способност да осјети радост и да је изрази кад сазна да је његов пријатељ у нечему успио.” Имамо ли данас у књижевности великих формата?

“Било их је, данас слабо. Право да ти кажем, тешко је бити формат. У једној књижевности постоји талас добрих писаца. Иза њих не може опет бити талас добрих, поготово у малим књижевностима, великих писаца. Него просјечних, малих, никаквих. Е, ја сам наслиједио један талас, наступиле су осјеке, И ја да бих вратио књижевност тамо гдје јој је мјесто, одлучио сам да напишем књигу. И овдје, у овој књизи се књижевност вратила кући.”
©Народна библиотека Будве 2018