У Народној библиотеци Будве, промовисана je поетска збирка „Пролазници“ Јованке Вукановић. О књизи су говорили рецензенткиња књиге мр Божена Јелушић, пјесникиња Соња Живаљевић и ауторка Јованка Вукановић, пјесникиња и књижевна критичарка.
Поетску збирку Пролазници објавила је Национална библиотека Црне Горе „Ђурђе Црнојевић", а штампање је помогло Министарство културе Црне Горе.
Мр Божена Јелушић је истакла да када је добила збирку и задатак да напише рецензију истакла је да је карактер збирке водио да рецензија буде лапидарна и сведена, да слиједи оно што је пјесникиња просјекла као свој пут. „За мене која сам 37 година покушавала да научим ђаке да уживају у поезији, све оно што сам истицала као школски примјер доброг пјесничког заната у првом реду, а срећа је кад се уз занат удружи емоција, доживљај... све сам то нашла у овим пјесмама. Тако да када бих сад бирала, ја бих вам прочитала цијелу збирку“. Што је то што ову збирку чини другачијом, професорица Јелушић истиче: „Ми смо у Црној Гори склони епском стилу и волимо да нашироко ствари казујемо, да казујемо што више, а тиме да кажемо све мање; овдје се са минимумом језичких средстава каже много, да ниједна епика то не би сабила у сопствене огромне оквире .“ Она сматра да се и пјесникиња на одређени начин, у складу са оном Хамлетовом репликом, успијева смјестити у орахову љуску управо тим минимализмом а да постане господарица цијелог свијета. „На тај начин њене пјесме кореспондирају са свјетском књижевношћу на различитим нивоима“. Она је закључила: „наравно, да као професорица књижевности имам прилику да ово уведем у школски програм, овдје би ученици видјели колико добро функционише асидент, стилска фигура у којој нема везника, и на другој страни полисиндет, гдје има пуно везника, затим разне фигуре стиха, конструкције, фигуре мисли, тропи почињу да у једном ватромету преплитања и да на ограниченом простору осјенченом драмском ситуацијом у којој пјесма настаје, творе сведени значењски потенцијал. Ми иначе у школском програму имамо проблем ауторки - закључила је Јелушић истакавши да нам у школским програмима недостају ауторке, те да је Јованка Вукановић ауторка која завређује да буде у школском програму.
Пјесникиња Соња Живаљевић, којој је и једна пјесма у збирци Пролазници посвећена, истакла је да се послије четири књиге поезије, двије књиге есеја и једне антологије, Ријеч Јованке Вукановић ослободила свих стега, заљуљала до врхова прстију, одгурнула свом снагом и винула високо и далеко, до суштинског. „Јованка Вукановић цијелим својим бићем улази у дијалоге, са собом, с пјесницима и читаоцима, с Господом, не кријући ништа, не очекујући ништа. Па и свој траг ће, каже, понијети са собом. Јер она је пјесник, исповједник, човјек који себе стално држи на нишану, који пресован стаје у своју пјесму (јер „кад те заболи постајеш тачка“), али и пророк. Онај који зна да, док је Ријечи, има и живота. Коме се открива, пред лицем смрти, да није смрт страшна, већ њен пратилац, Тишина. У изврсној завршници Пролазника. ... Код Јованке је ријеч о сасвим личној драми духа, о аутентичном, јединственом стању бића које тражи и налази јединствен стихован облик својих мисли. Пјесма настаје и откида се као кап са зида пећине, након дугог пута са земље на небо, са неба на земљу, кроз подземље, очишћена, испрана и обогаћена, имуна на таму и вријеме, на тишину.“
Ауторка, пјесникиња и књижевна критичарка Јованка Вукановић је говорила о свом пјесничком поступку, о настајању пјесме, најискреније : „Знајући да је свијет увијек више од оног појавног и да је наш живот загонетка и нама самима, једнако колико и за друге, пјесник увијек покушава да га изнутра открије, да тако додје до спознаје о сопственој позицији, било оној дневној, пролазној, или оној трајућој кроз вријеме, као траг и свједок. И никад себе до краја не може дешифровати. Уз то, како само, најчешће у несразмјери сопствених хтијења и онога што нам гола егзистенција дневно пружа, тај осјећај диспропорције генерише и наша стваралачка чула. Та мука и недовршеног сопственог бића, а што их у медјувремену појачавају и све трагедије овога свијета (ратови, изгнанства, сиромаштво, неправда, неслобода...) јаче но било шта друго покреће моју ријеч. И да ту ријеч сажмем колико год могу, да буде адекватна болу и муци из којих се рађа“.
Централни мотив њене збирке је феномен куће, а како ауторка истиче, пјесма меморише сву ту меморију којој не дозвољава да нестане: „То осјећање куће је, заправо, још више актуелизовано и појачано када, у ситуацији какву су нам наметнуле деведесете године ратног разарања и избјеглиштва на еx-југословенским просторима, многима од нас измиче, у физичком облику, тај првотни, свети комадић родног прага, којег од тада носимо само у својој меморији“.
Феномен пролазности, што је садржано у наслову збирке, је такође важан мотив ове збирке: „у тој пролазности, као мотиву који нас, у суштини, много не одушевљава, постоји животна драж која нас нагони да је предухитримо, да је сагледамо са свих могућих страна, знаних и незнаних, да видимо у чему је тајна човјековог живота, да ту тајну, по могућности, фиксирамо, приближимо нашим визијама и трагањима, да нијесмо празна трска која одзвања на вјетру.“
На питање коме припада култура и каква је књижевна клима у Црној Гори, ауторка Јованка Вукановић наглашава да нема интеракције међу писцима: „нема значајних пројеката и студија, односно озбиљне критике која би систематизовала и уредила и на валидан начин презентовала књиженост која се ствара на овим просторима. Све је појединачан корак, ефемерно и на кратке стазе. Да треба да Министарство културе, наравно, уз подршку Владе, уради стратегију, да се ангажују ваљани писци и критичари, организују трибине и научни скупови, расправе; да као резултат свег тога имамо студије, историје књижевности, лексиконе, зборнике, антологије...; да имамо тако преглед оног што се ствара у Црној Гори. Јер, овако ћемо и даље тапкати у мјесту, ни сами не знајући какву вриједност имамо. И даље ће опстајати клановска филозофија која ће почивати на личним афинитетима и интересима, а бити запостављено све оно што чини вриједност једне књижевности. А у Црној Гори имамо добру поезију, гдје су пјесникиње, можда и испред пјесника, али су и даље слабо видљиве и тек спорадично присутне на страницам ионако малобројних часописа“ – закључила је Вукановићева.