КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција романа „Пас и контрабас“ Саше Илића
У организацији Народне библиотеке Будве у понедјељак је промовисан роман Саше Илића „Пас и контрабас“ који је добитник НИН-ове награде за најбољи роман у 2019. години. На промоцији су говорили књижевник Никола Николић, аутор романа Саша Илић, а модераторка је била Станка Станојевић.
Већи дио радње догађа се у лудници, аустроугарској касарни трансформисаној у психијатријску клинику у Ковину, уз вјешто поигравање са временом, и уз увијек присутну музику. Једна од кључних тема је однос институције и појединца. Главни јунак је џез контрабасиста који је престао да свира. Роман се превасходно бави траумом, а како стоји у официјелној биљешци: „Пас и контрабас“ је роман о џезу, љубави и антипсихијатријској побуни против друштва које је одлучило да заборави своје ратове.
Књижевник Никола Николић је говорећи о награђеном роману између осталога истакао да, посматрајући дубље, санаторијум у Ковину, мјесту гдје се дешава радња романа, „приказан је као мјесто које треба да помогне државном систему да се разрачуна са властитом савјешћу и нажалост, то суочавање мора да почне борбу на тај начин што ће људе посматрати као неке меморијске јединице које треба уништити. Дакле, ту су људи приказани не само као покусни заморци него сваки од тих несрећника који су имали различите ратне трауме баштине у себи и један дио разлога због чега је дошло до ратова тако да њима је најбоље помоћи на начин што ће им се избрисати меморија, а не тако што ће се суочити са њом, да се изборе и оставе је за собом. И то је заправо метафора система који, немајући снаге и храбрости да се суочи са својом одговорношћу насилне дезинтеграције државе, посеже за тим да се пацијентима брише сјећање, рачуна се на општи заборав што је опет увод у неке будуће катастрофе. Солидарност која се рађа међу штићеницима ковинске психијатријске клинике на крају доводи до тежње ка бунту чији ће глави генератор бити др Јулиус који је упознат са механизмима те наводне клинике која би требало да помаже, а опет ту се јасно види да је мала граница између штићеника и оних који треба да им помажу јер су то упитне личности у сваком смислу“. Говорећи надаље о језику којим је Илић градио причу, Николић истиче да је примјетна употреба придјева и прилога али да је далеко од китњастог језика којим би се купила пажња читаоца. „Теме којима се Саша Илић бави у роману прилично су егзактне , он говори о историји, политици, музици, медицине и то је едукативни роман, па самим тим језик је морао бити пунији да би на крају остао утисак цјеловитости, а то богатство језика оплемењује доживљај читања.“ Николић сматра да је Саша Илић написао књигу која је испред времена „јер немамо често ситуацију да је питање психијатрије третирано, и то оне која треба да помогне обичним људима који су имали трауму из прошлости, прије свега ратну, једноставно, колико сам упознат, немамо нових романа који су се бавили тим. Интересантан је мотив Narrenturm у Бечу, прво мјесто у континенталној Европи за стационирање људи са психичким проблемима, тзв. „кула лудака“ која је кружног облика, висока, а Илић је сјајно пореди са „Паклом“ Дантеовим, а заправо оно што је на неки начин порука Дантеове Божанствене комедије је да људи треба да нађу катарзу, излаз из тог вртлога грјехова, а мени се чини да је управо то добро приказано и на примјеру ковинске психијатријске клинике, јер се као једина катарза у таквој ситуацији када институције под кринком помагања тлаче на најгори могући начин, једина могућност катарзе је заправо побуна. Саша Илић је то прилично аргументовано изложио тако да имамо тај мотив односа са институцијом гдје побуна остаје као посљедња линија одбране .”
Аутор романа Пас и контрабас Саша Илић је на почетку истакао да прича која је поринута у роман, лична прича главног јунака Филипа Исаковића преклапа се са ауторовим животом у вријеме Југословенске ратне морнарице почетком 90-их година. „Ово је роман који оперише са сећањима и ја сам покушао да нађем метафору која ће ми омогућити да исприповедам ту причу о једном систему који има тако страшну прошлост и појединцима који су изашли, преживели дакле ту прошлост и који су се нашли 2016.године један наспрам другог. И то су ови ратни ветерани о којима сам писао, који су различитих националности, јер врло је важно да знамо да у тим годинама нису само Срби или Црногорци или Хрвати били захваћени тим ужасом, да су ту били сви људи који су живели са нама и заједно пролазили кроз све то, зато и у овом малом одељењу тих ратних ветерана који се налазе у Ковину има и Мађара, Албанаца, Рома, Јевреја итд. Дакле, ја сам покушао да испричам причу о томе како систем преко својих институција управља појединцима, манипулише грађанима и спроводи своје идеје пре свега политичке, и како уклања оне меморијске јединице које су сметња на том путу…Посматрајући тај политички сyстем како се развијао током деценија, схватио сам да се дошло до једног момента када је та транзиција и еуроегзалтација преузела главни погон и да се све оно прошло баца по страни или се затрпава неким новим грађевинама …Ја сам приметио да заправо ови постјугословенски системи раде на потпуном брисању трагова, пре свега југословенских трагова, а потом и наших сећања на ту Југославију , сећања на њен распад, која су врло тешка, а нарочито што је занимљиво за друштвену и политичку стварност у Србији то је да услед негације такве прошлости долази до експлозије тих малих меморијских јединица , дакле појединаца и људи који су парадоксално, будући да су учествовали у свему томе, остали као неки заробљени меморијски локуси, дакле ми знамо шта је било, немамо с ким то да поделимо, не знамо коме да кажемо, психијатри ће нам преписати лекове и живимо у том малом паклу и једног тренутка услед одређених околности долази до пуцања тих душа. Врло често сам у медијима видео у Србији да то пуцање код ратних ветерана нема везе са трауматским сећањима из 90-их година и да траума траје, како је тада министарка рекла, од три до пет недеља након рата и да након тога ишчили. Ја сам онда одлучио да напишем причу о људима који су наставили да трају , не да живе него да трају у тим нашим друштвима све до момента када испадају из система због некакве страшне реакције и доспевају у једну затворену структуру каква је институција ковинске психијатријске клинике.“
На питање да ли је за све лоше што се десило окидач Милошевићева политика и његово вријеме, те зашто је прибјегао таквом поступку да госпођу Марковић назове управо њеним именом, Саша Илић одговара: “Будући да сам се бавио ратном траумом из 90-их година било ми је битно да у простору романа освестим порекло те трауме, дакле онај моменат када је почео тај суноврат и онда су се све те наративне линије стекле у том брачном пару, њиховим политичким фигурама најмоћнијим у том тренутку и, будући да је др Јулиус та фигура која води читаву идеју трансформације, револуције, антипсихијатријског ослобођења, који је пре тога био лекар на ВМА у Београду, до ’95 године, након тога је политички хоспитализован и то је један моменат његовог грађанског хибриса. Пишући овај роман знао сам да морам некако да њега спојим са њима, а онда сам стицајем околности дошао у депо Народне библиотеке Србије где сам био задужен да очитавам бар кодове на новим књигама услед ревизије и у једном тренутку видео сам два тома аутобиографије Мирјане Марковић „Било је то овако“, ја сам узео то и листао покушавајући да нађем добар линк како да у свом роману доведем у контакт те ликове. Онда сам тражио у ‘95 – ‘96.год. да ли је било тих момената и онда како Киш каже “удео труда и чуда” мени се отвара документ где Мирјана Марковић пише следеће ‘95.године у лето: Ми смо имали напорну недељу, радили смо доста, а Слободан је волео у петак кад се све то заврши да се спакујемо и он је волео да вози од Београда до Црног врха где се заиста и дан-данас налази тај комплекс, резиденцијални, за председнике . И сада, што је јако важно, она каже да је тамо хтела да направи велики банкет за другове из партије, међутим догоди се да почне да је мучи нека алергија и нико није знао да јој помогне. Онда је Милошевић звао министарку здравља, тражио лекаре па је служба довозила разне лекаре и ја сам схватио да је то линк у ствари. Тако је мој јунак једне ноћи добио позив и његов пут до Црног врха, његов улазак у интимни простор диктаторске породице, један је сноп светлости који нам омогућава да видимо како то изгледа. Након те ноћи он одлучује да напише једну студију о том владајућем пару, што касније каже свом пријатељу лекару који ће га денунцирати и због тога долази до његове политичке хоспитализације која траје 20 година…Једном ми се десило да неко каже, да допао ми се роман али та политика код Вас некако…та политика Слоба, Мира и Срећни људи ( стих „напољу је вучје време“ послужио је као soundtrack који је уврштен у роман) да тај спој некако није подношљив. А ја мислим да је то врло важно и да то показује врх леденог брега који зрачи и који оптерећује јунаке у 2016.години где др Јулиус покушава тој малој групи побуњеника да објасни да је врло важно разумети контекст одређених догађања, политичких и историјских и да тек из разумевања тог контекста можемо да схватимо што се заправо догађало. Он је поборник антипсихијатријског покрета који баштини учење Франка Базаље који је психијатријске клинике видео као затворене, готово логорашке системе где се врши насиље над појединцима и одлучио је да их негира. Негирати институцију по Франку Базаљи значи оспорити рад те узурпиране, заробљене институције која врши репресију над појединцима и реформисати је, унети у ту институцију хуманост и вратити је грађанима, узети је из руку система који манипулише нама преко тих институција. И то је централна идеја овог романа, то је мотив побуне која се изводи током ове приче…Било ми је потпуно нефункционално да напишем да су неки можда Даринка и Пера на Црном врху, јер то би онда променило жанр, заправо ја бих онда ушао у неку пародију. Некако је било убедљивије и функционалније у таквом роману да се појаве именом и презименом у том страшном амбијенту.”
„Спискови леже у основи свега, на библиографијама неподобних почива успон скоројевића“ - Болест никада не наступа без претходне друштвене или политичке игранке: Narrenturm (кула лудака/будала). Какву литературу имамо у друштвеном амбијенту између два списка – подобних и „болесних“?Шта се промијенило у односу на прије 10 година када сте и Ви оспоравали НИН-ову награду?
„Ово је мој трећи сусрет са НИН-овом наградом. Први пут сам био у конкуренцији са романом „Берлинско окно“ који се нашао у првих пет када је награду добила „Семољ земља“ Мира Вуксановића што нам је било невероватно. Године 2010. у јулу када сам видео поставку жирија, ја сам схватио да такав жири брани заправо поредак неки који постоји у оквиру те НИН-ове награде и ја сам рекао тада и био сам усамљен у томе, да нећу конкурисати, нећу дати легитимитет таквом жирију, што се на крају испоставило да је гласање текло тако како је текло. И сада ја сам помислио да треба извршити оно што др Јулиус зове негацијом институције а то значи покушати да се нешто трансформише унутар тога, макар нашом конкуренцијом (едиција Ноћ републике). Веровао сам да можемо да дођемо до неког ширег круга и да тако изађемо из непостојања фактички и да теме које смо обрадили пласирамо у јавности. Када сам тада на проглашењу рекао да су теме антифашизам и југословенство, то су биле заправо теме које смо желели да понудимо јавности да покренемо неку јавну дебате. Питали су ме - шта ће та награда променити у Вашем животу- ја сам рекао мислим да у мом животу неће променити много. Наравно репресија је порасла током два месеца, али сматрао сам да помицање ових рубних тема које постоје у култури Србије већ двадесет година и више, помицањем ка центру ми можемо да утичемо на трансформацију и НИН-ове награде која има потенцијал да реформише читаву сцену. И мислим да је бојкот који је настао заправо активиран управо тиме да је мотивација да се сачува канон онакав какав јесте, да се одбрани од ових тема и да се одбаце наше књиге као нешто што угрожава неко већ постојеће стање и ту је дошло до клинча. Тај сукоб који је сада ескалирао заправо постоји у андерграунду, или можда мање у андерграунду, у српској култури уназад 20 година и то се водило између Данаса и Политике, између неких културних центара где су се окупљали људи са тих различитих страна али сада су сви заправо видели како то изгледа када изроне ти ледени брегови из мрака и сви су се питали одакле се ово појавило, а то је заправо све време ту и утиче на трасирање читаве културе, али официјелна сцена, јавност, заправо то не перципира и имали смо сада прилике да видимо како то изгледа када ескалира“.
Џез је у дјелу присутан као слободарски дух романа иако је слобода за пацијенте ковинског завода била „недозвољена пречица“. Такође, роман завршава Флавијанином пјесмом насталом последњег дана у Ковину, дец.1941. која је такође у духу џеза. Да ли може доћи до изљечења/ослобођења и како се заправо може извести револуција?
“То је тешко питање. Том питању сам посветио цео роман. Покушао сам да направим неку малу анализу стања, да доведем те јунаке у један затворени простор, у једну репресивну структуру и онда сам направио неколико опција које постоје унутар тог система; прва опција је заправо анестезирање грађанства, појединаца, преко медикамената, хемије, одн. преко институција, преко медија на крају крајева, то вам је као оно у Матриксу –знам да је тамо тако и да ја кад узимам колач то само производи неку хемију у мом мозгу, али је ок. Друга варијанта је оружана побуна. Реална прича у роману је смештена између фебруара и октобра. Симболично, прво поглавље се зове Фебруарска револуција, то је покушај фактички оружане побуне, када од једног полицајца узимају оружје, и октобра где се изводи једна лична револуција као предуслов за будуће друштвене промене. Дакле, оно што сам ја пратио као могућност ослобођења је заправо филозофија др Јулиуса , односно Франка Базаље, негација институција и наша синдикална борба, наш активизам да те институције вратимо нама. Дакле то је једини могући пут. Да бисмо то урадили, морамо да прођемо кроз неку личну трансформацију, кроз коју пролази главни јунак романа, и то је отприлике нека траса коју сам ја видео када је у питању револуција.”
©Народна библиотека Будве 2018