U organizaciji Narodne biblioteke Budve u ponedjeljak je promovisan roman Saše Ilića „Pas i kontrabas“ koji je dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2019. godini. Na promociji su govorili književnik Nikola Nikolić, autor romana Saša Ilić, a moderatorka je bila Stanka Stanojević.
Veći dio radnje događa se u ludnici, austrougarskoj kasarni transformisanoj u psihijatrijsku kliniku u Kovinu, uz vješto poigravanje sa vremenom, i uz uvijek prisutnu muziku. Jedna od ključnih tema je odnos institucije i pojedinca. Glavni junak je džez kontrabasista koji je prestao da svira. Roman se prevashodno bavi traumom, a kako stoji u oficijelnoj bilješci: „Pas i kontrabas“ je roman o džezu, ljubavi i antipsihijatrijskoj pobuni protiv društva koje je odlučilo da zaboravi svoje ratove.
Književnik Nikola Nikolić je govoreći o nagrađenom romanu između ostaloga istakao da, posmatrajući dublje, sanatorijum u Kovinu, mjestu gdje se dešava radnja romana, „prikazan je kao mjesto koje treba da pomogne državnom sistemu da se razračuna sa vlastitom savješću i nažalost, to suočavanje mora da počne borbu na taj način što će ljude posmatrati kao neke memorijske jedinice koje treba uništiti. Dakle, tu su ljudi prikazani ne samo kao pokusni zamorci nego svaki od tih nesrećnika koji su imali različite ratne traume baštine u sebi i jedan dio razloga zbog čega je došlo do ratova tako da njima je najbolje pomoći na način što će im se izbrisati memorija, a ne tako što će se suočiti sa njom, da se izbore i ostave je za sobom. I to je zapravo metafora sistema koji, nemajući snage i hrabrosti da se suoči sa svojom odgovornošću nasilne dezintegracije države, poseže za tim da se pacijentima briše sjećanje, računa se na opšti zaborav što je opet uvod u neke buduće katastrofe. Solidarnost koja se rađa među štićenicima kovinske psihijatrijske klinike na kraju dovodi do težnje ka buntu čiji će glavi generator biti dr Julius koji je upoznat sa mehanizmima te navodne klinike koja bi trebalo da pomaže, a opet tu se jasno vidi da je mala granica između štićenika i onih koji treba da im pomažu jer su to upitne ličnosti u svakom smislu“. Govoreći nadalje o jeziku kojim je Ilić gradio priču, Nikolić ističe da je primjetna upotreba pridjeva i priloga ali da je daleko od kitnjastog jezika kojim bi se kupila pažnja čitaoca. „Teme kojima se Saša Ilić bavi u romanu prilično su egzaktne , on govori o istoriji, politici, muzici, medicine i to je edukativni roman, pa samim tim jezik je morao biti puniji da bi na kraju ostao utisak cjelovitosti, a to bogatstvo jezika oplemenjuje doživljaj čitanja.“ Nikolić smatra da je Saša Ilić napisao knjigu koja je ispred vremena „jer nemamo često situaciju da je pitanje psihijatrije tretirano, i to one koja treba da pomogne običnim ljudima koji su imali traumu iz prošlosti, prije svega ratnu, jednostavno, koliko sam upoznat, nemamo novih romana koji su se bavili tim. Interesantan je motiv Narrenturm u Beču, prvo mjesto u kontinentalnoj Evropi za stacioniranje ljudi sa psihičkim problemima, tzv. „kula ludaka“ koja je kružnog oblika, visoka, a Ilić je sjajno poredi sa „Paklom“ Danteovim, a zapravo ono što je na neki način poruka Danteove Božanstvene komedije je da ljudi treba da nađu katarzu, izlaz iz tog vrtloga grjehova, a meni se čini da je upravo to dobro prikazano i na primjeru kovinske psihijatrijske klinike, jer se kao jedina katarza u takvoj situaciji kada institucije pod krinkom pomaganja tlače na najgori mogući način, jedina mogućnost katarze je zapravo pobuna. Saša Ilić je to prilično argumentovano izložio tako da imamo taj motiv odnosa sa institucijom gdje pobuna ostaje kao posljednja linija odbrane .”
Autor romana Pas i kontrabas Saša Ilić je na početku istakao da priča koja je porinuta u roman, lična priča glavnog junaka Filipa Isakovića preklapa se sa autorovim životom u vrijeme Jugoslovenske ratne mornarice početkom 90-ih godina. „Ovo je roman koji operiše sa sećanjima i ja sam pokušao da nađem metaforu koja će mi omogućiti da ispripovedam tu priču o jednom sistemu koji ima tako strašnu prošlost i pojedincima koji su izašli, preživeli dakle tu prošlost i koji su se našli 2016.godine jedan naspram drugog. I to su ovi ratni veterani o kojima sam pisao, koji su različitih nacionalnosti, jer vrlo je važno da znamo da u tim godinama nisu samo Srbi ili Crnogorci ili Hrvati bili zahvaćeni tim užasom, da su tu bili svi ljudi koji su živeli sa nama i zajedno prolazili kroz sve to, zato i u ovom malom odeljenju tih ratnih veterana koji se nalaze u Kovinu ima i Mađara, Albanaca, Roma, Jevreja itd. Dakle, ja sam pokušao da ispričam priču o tome kako sistem preko svojih institucija upravlja pojedincima, manipuliše građanima i sprovodi svoje ideje pre svega političke, i kako uklanja one memorijske jedinice koje su smetnja na tom putu…Posmatrajući taj politički system kako se razvijao tokom decenija, shvatio sam da se došlo do jednog momenta kada je ta tranzicija i euroegzaltacija preuzela glavni pogon i da se sve ono prošlo baca po strani ili se zatrpava nekim novim građevinama …Ja sam primetio da zapravo ovi postjugoslovenski sistemi rade na potpunom brisanju tragova, pre svega jugoslovenskih tragova, a potom i naših sećanja na tu Jugoslaviju , sećanja na njen raspad, koja su vrlo teška, a naročito što je zanimljivo za društvenu i političku stvarnost u Srbiji to je da usled negacije takve prošlosti dolazi do eksplozije tih malih memorijskih jedinica , dakle pojedinaca i ljudi koji su paradoksalno, budući da su učestvovali u svemu tome, ostali kao neki zarobljeni memorijski lokusi, dakle mi znamo šta je bilo, nemamo s kim to da podelimo, ne znamo kome da kažemo, psihijatri će nam prepisati lekove i živimo u tom malom paklu i jednog trenutka usled određenih okolnosti dolazi do pucanja tih duša. Vrlo često sam u medijima video u Srbiji da to pucanje kod ratnih veterana nema veze sa traumatskim sećanjima iz 90-ih godina i da trauma traje, kako je tada ministarka rekla, od tri do pet nedelja nakon rata i da nakon toga iščili. Ja sam onda odlučio da napišem priču o ljudima koji su nastavili da traju , ne da žive nego da traju u tim našim društvima sve do momenta kada ispadaju iz sistema zbog nekakve strašne reakcije i dospevaju u jednu zatvorenu strukturu kakva je institucija kovinske psihijatrijske klinike.“
Na pitanje da li je za sve loše što se desilo okidač Miloševićeva politika i njegovo vrijeme, te zašto je pribjegao takvom postupku da gospođu Marković nazove upravo njenim imenom, Saša Ilić odgovara: “Budući da sam se bavio ratnom traumom iz 90-ih godina bilo mi je bitno da u prostoru romana osvestim poreklo te traume, dakle onaj momenat kada je počeo taj sunovrat i onda su se sve te narativne linije stekle u tom bračnom paru, njihovim političkim figurama najmoćnijim u tom trenutku i, budući da je dr Julius ta figura koja vodi čitavu ideju transformacije, revolucije, antipsihijatrijskog oslobođenja, koji je pre toga bio lekar na VMA u Beogradu, do ’95 godine, nakon toga je politički hospitalizovan i to je jedan momenat njegovog građanskog hibrisa. Pišući ovaj roman znao sam da moram nekako da njega spojim sa njima, a onda sam sticajem okolnosti došao u depo Narodne biblioteke Srbije gde sam bio zadužen da očitavam bar kodove na novim knjigama usled revizije i u jednom trenutku video sam dva toma autobiografije Mirjane Marković „Bilo je to ovako“, ja sam uzeo to i listao pokušavajući da nađem dobar link kako da u svom romanu dovedem u kontakt te likove. Onda sam tražio u ‘95 – ‘96.god. da li je bilo tih momenata i onda kako Kiš kaže “udeo truda i čuda” meni se otvara dokument gde Mirjana Marković piše sledeće ‘95.godine u leto: Mi smo imali napornu nedelju, radili smo dosta, a Slobodan je voleo u petak kad se sve to završi da se spakujemo i on je voleo da vozi od Beograda do Crnog vrha gde se zaista i dan-danas nalazi taj kompleks, rezidencijalni, za predsednike . I sada, što je jako važno, ona kaže da je tamo htela da napravi veliki banket za drugove iz partije, međutim dogodi se da počne da je muči neka alergija i niko nije znao da joj pomogne. Onda je Milošević zvao ministarku zdravlja, tražio lekare pa je služba dovozila razne lekare i ja sam shvatio da je to link u stvari. Tako je moj junak jedne noći dobio poziv i njegov put do Crnog vrha, njegov ulazak u intimni prostor diktatorske porodice, jedan je snop svetlosti koji nam omogućava da vidimo kako to izgleda. Nakon te noći on odlučuje da napiše jednu studiju o tom vladajućem paru, što kasnije kaže svom prijatelju lekaru koji će ga denuncirati i zbog toga dolazi do njegove političke hospitalizacije koja traje 20 godina…Jednom mi se desilo da neko kaže, da dopao mi se roman ali ta politika kod Vas nekako…ta politika Sloba, Mira i Srećni ljudi ( stih „napolju je vučje vreme“ poslužio je kao soundtrack koji je uvršten u roman) da taj spoj nekako nije podnošljiv. A ja mislim da je to vrlo važno i da to pokazuje vrh ledenog brega koji zrači i koji opterećuje junake u 2016.godini gde dr Julius pokušava toj maloj grupi pobunjenika da objasni da je vrlo važno razumeti kontekst određenih događanja, političkih i istorijskih i da tek iz razumevanja tog konteksta možemo da shvatimo što se zapravo događalo. On je pobornik antipsihijatrijskog pokreta koji baštini učenje Franka Bazalje koji je psihijatrijske klinike video kao zatvorene, gotovo logoraške sisteme gde se vrši nasilje nad pojedincima i odlučio je da ih negira. Negirati instituciju po Franku Bazalji znači osporiti rad te uzurpirane, zarobljene institucije koja vrši represiju nad pojedincima i reformisati je, uneti u tu instituciju humanost i vratiti je građanima, uzeti je iz ruku sistema koji manipuliše nama preko tih institucija. I to je centralna ideja ovog romana, to je motiv pobune koja se izvodi tokom ove priče…Bilo mi je potpuno nefunkcionalno da napišem da su neki možda Darinka i Pera na Crnom vrhu, jer to bi onda promenilo žanr, zapravo ja bih onda ušao u neku parodiju. Nekako je bilo ubedljivije i funkcionalnije u takvom romanu da se pojave imenom i prezimenom u tom strašnom ambijentu.”
„Spiskovi leže u osnovi svega, na bibliografijama nepodobnih počiva uspon skorojevića“ - Bolest nikada ne nastupa bez prethodne društvene ili političke igranke: Narrenturm (kula ludaka/budala). Kakvu literaturu imamo u društvenom ambijentu između dva spiska – podobnih i „bolesnih“?Šta se promijenilo u odnosu na prije 10 godina kada ste i Vi osporavali NIN-ovu nagradu?
„Ovo je moj treći susret sa NIN-ovom nagradom. Prvi put sam bio u konkurenciji sa romanom „Berlinsko okno“ koji se našao u prvih pet kada je nagradu dobila „Semolj zemlja“ Mira Vuksanovića što nam je bilo neverovatno. Godine 2010. u julu kada sam video postavku žirija, ja sam shvatio da takav žiri brani zapravo poredak neki koji postoji u okviru te NIN-ove nagrade i ja sam rekao tada i bio sam usamljen u tome, da neću konkurisati, neću dati legitimitet takvom žiriju, što se na kraju ispostavilo da je glasanje teklo tako kako je teklo. I sada ja sam pomislio da treba izvršiti ono što dr Julius zove negacijom institucije a to znači pokušati da se nešto transformiše unutar toga, makar našom konkurencijom (edicija Noć republike). Verovao sam da možemo da dođemo do nekog šireg kruga i da tako izađemo iz nepostojanja faktički i da teme koje smo obradili plasiramo u javnosti. Kada sam tada na proglašenju rekao da su teme antifašizam i jugoslovenstvo, to su bile zapravo teme koje smo želeli da ponudimo javnosti da pokrenemo neku javnu debate. Pitali su me - šta će ta nagrada promeniti u Vašem životu- ja sam rekao mislim da u mom životu neće promeniti mnogo. Naravno represija je porasla tokom dva meseca, ali smatrao sam da pomicanje ovih rubnih tema koje postoje u kulturi Srbije već dvadeset godina i više, pomicanjem ka centru mi možemo da utičemo na transformaciju i NIN-ove nagrade koja ima potencijal da reformiše čitavu scenu. I mislim da je bojkot koji je nastao zapravo aktiviran upravo time da je motivacija da se sačuva kanon onakav kakav jeste, da se odbrani od ovih tema i da se odbace naše knjige kao nešto što ugrožava neko već postojeće stanje i tu je došlo do klinča. Taj sukob koji je sada eskalirao zapravo postoji u andergraundu, ili možda manje u andergraundu, u srpskoj kulturi unazad 20 godina i to se vodilo između Danasa i Politike, između nekih kulturnih centara gde su se okupljali ljudi sa tih različitih strana ali sada su svi zapravo videli kako to izgleda kada izrone ti ledeni bregovi iz mraka i svi su se pitali odakle se ovo pojavilo, a to je zapravo sve vreme tu i utiče na trasiranje čitave kulture, ali oficijelna scena, javnost, zapravo to ne percipira i imali smo sada prilike da vidimo kako to izgleda kada eskalira“.
Džez je u djelu prisutan kao slobodarski duh romana iako je sloboda za pacijente kovinskog zavoda bila „nedozvoljena prečica“. Takođe, roman završava Flavijaninom pjesmom nastalom poslednjeg dana u Kovinu, dec.1941. koja je takođe u duhu džeza. Da li može doći do izlječenja/oslobođenja i kako se zapravo može izvesti revolucija?
“To je teško pitanje. Tom pitanju sam posvetio ceo roman. Pokušao sam da napravim neku malu analizu stanja, da dovedem te junake u jedan zatvoreni prostor, u jednu represivnu strukturu i onda sam napravio nekoliko opcija koje postoje unutar tog sistema; prva opcija je zapravo anesteziranje građanstva, pojedinaca, preko medikamenata, hemije, odn. preko institucija, preko medija na kraju krajeva, to vam je kao ono u Matriksu –znam da je tamo tako i da ja kad uzimam kolač to samo proizvodi neku hemiju u mom mozgu, ali je ok. Druga varijanta je oružana pobuna. Realna priča u romanu je smeštena između februara i oktobra. Simbolično, prvo poglavlje se zove Februarska revolucija, to je pokušaj faktički oružane pobune, kada od jednog policajca uzimaju oružje, i oktobra gde se izvodi jedna lična revolucija kao preduslov za buduće društvene promene. Dakle, ono što sam ja pratio kao mogućnost oslobođenja je zapravo filozofija dr Juliusa , odnosno Franka Bazalje, negacija institucija i naša sindikalna borba, naš aktivizam da te institucije vratimo nama. Dakle to je jedini mogući put. Da bismo to uradili, moramo da prođemo kroz neku ličnu transformaciju, kroz koju prolazi glavni junak romana, i to je otprilike neka trasa koju sam ja video kada je u pitanju revolucija.”