КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција књиге „С ове банде моје горе“ Јасенке Лаловић
У организацији Народне библиотеке Будве, промовисана је књига Јасенке Лаловић „С ове банде моје горе“. О књизи је говорила књижевница Тања Вујовић, а са ауторком разговарала Станка Станојевић. Фрагменте из дјела, аутентично и непоновљиво, оживљавајући свијет дјела Јасенке Лаловић, као и емоцију, читала је глумица Дубравка Дракић.
Књижевница Тања Вујовић је говорећи о роману „С ове банде моје горе“ истакла: „Роман „С оне и ове банде моје горе“ је приче о Жени. О нашим поноситим Црногоркама. Баш овдје, међу овим брдима, посија незаборав. Омаж. Не само жени. Нама, свима. За наук.
Мила Паштровка написа причу о Црмничанки, под београдским небом исписа оду Црној Гори. Данас када духовност корача клизавом литицом, несигурна у руку која ће је придржати. Љубављу. Како би другачије и могла настати и остати. У заблуди су, смијешном заносу, сви који мисле да се може другачије. Мржњом. Искључивошћу. Подјелама. Такве „љубави“ саме себе поруше. Племенитост и доброта доступне су свима, који знају да је то људска особина.“
Глумица Дубравла Дракић прочитала је одломке из прича „Уторник“ и „Бесрамница“, као и читаву, завршну причу романа, названу по стиху паштровске пјесме „Ој радости, веселости“.
Слиједи разговор са ауторком Јасенком Лаловић:
1.Зашто сте сматрали нужним да допишете наставак и освијетлите обје стране? Да ли је правда фиктивно-књижевног свијета и Ваша као стваратељке тиме испуњена и прича заокружена?
Наставак је био нужан. Тек се са њиме заокружује прва књига и ја их заправо бројим у једну. Она и ова, банда, страна су дуализам који је у свима нама . Обично опречне, понекад међусобно искључиве, али и неопходне са би и једна и друга опстале . То је порука из позадине ове књиге коју шаљем. Прича на крају друге књиге левитира неким недовршеним одговорима. Намјерно сам тако оставила, јер читава поента је у томе да се читаоци надовежу неким својим сјећањима, одговорима и тако наставе низ. У томе је суштина и моја намјера . Ова књига је скроман подсјетник на оно што свако од нас има код куће, али се неријетко скрајнуло.


2.Што сте понајвише и прије свега жељели да сачувате од заборава обијема Горама?
Покушала сам да сачувам сјећања, причања ... да поново вратим мирисе времена за која знам да су на издисају. Свјесна сам да је моја генерација можда посљедња која може о томе да свједочи. Утолико је на нама већа одговорност. Важно је да многе поруке које су оставили, пренесемо. Сигурна сам да се у њима крију многи ваљани одговори на питања која нас данас муче и на која тражимо одговоре на погрешним странама. Треба ослушкивати оне који су дио ових простора и чији генетски запис је у нашим венама. Они знају шта је добро за оно њихово. Савремено доба је вријеме изврнутих вриједности, самим тим и одлука.



3.Све те јунакиње, као прототипи, имају своје потомке и потомкиње... Да ли дијеле мишљење историчара Дејана Ристића да је ово дјело „Споменик захвалности Жени!“ Да ли је било и неких неочекиваних реакција?
Дејан Ристиц је удијелио комплимет. Не знам колико је ово ваљан "споменик" таквим женама. По мени никада довољно велик. Ово није никаква скромност, већ само свјесност да за неке величине не постоје довољно ваљане ријечи. Осмјелила сам се да их такнем, показаће вријеме да ли сам успјела у својој намјери да о њима прозборим онако како би оне то хтјеле и како заслужују.
Искрено, није било неоцекиваних реакција. Свуда сам наишла на добронамјерност и разумијевање. То ми је значило јер сам тиме опипавала реакцију на оно што сам стварала. Оно што је било неочекивано је снага којом су људи пригрлили јунаке из књиге. Знак да им недостају они њихови, ближњи на које су их подсјетили. Вјерујем да је то добро. Можда неопходно. Морамо их вратити себи.


4. Аутентичност језика у дјелу служи карактеризацији и историји лика? Је ли тешко било оживјети сво језичко богатство?
Наративни говор ми је помогао да лакше пренесем слике тог доба. Умјесто књижевног језика одлучила сам се за језик којим су они некада зборили. У почетку сам имала дилему да ли сам донијела праву одлуку јер сам запињала о савремене ријечи којима смо претрпани. Временом, кад сам упливала у тај чудесни, а близак нам свијет, уочила сам сву љепоту таквог израза.
Било је тешко запловити у то језичко богатство, а касније сам више него уживала у тој љепоти некадашњег говора, ослободјеног тудјица и многих непотребних нам израза и ријечи. Ови простори су благодарни дијалектизмима који се утапају у наречја једног говора и језика.
Док је језика љубави сви ћемо се разумјети како треба, јер само он уважава све разноликости које чине то богатство. Једини језик који не желим и не могу да разумијем је језик мржње.

5.Шта је то што је заједничко у менталитету С оне банде и С ове стране Горе, а шта их разликује?
Разноликости су честе, понекад се чине искључиве, али се исто тако и подупиру. То је немиовност којом опстају, а да тога понекад нису ни свјесне. Баш као што нема дана без ноћи и обратно.
Просторна блискост чини да су ова и она банда упућене једна на другу. Колико год да се разлике чине непремостивима, врх на коме се састављају је тачка помирљивости која сагледава обје банде. Само до њега треба уложити напор да се тамо стигне. Човјек мора да расте да би тамо дошао и повјеровао да са оне друге банде има једнако добра. Они који остану у подножју, остаће сумњичави и искључиви.

6.Дјело проблематизује и покреће бројне теме: рођење женског дјетета без радовања и обзнањвања; однос према образовању женског дјетета; чак се и женској ријечи као навјиши степен градације додаје „трајни епитет“ – мушка (као да је мушка); а „судбине неких жена знају се унапријед и прије но што се роде“...- колико се са ма које стране наше горе данас тога промијенило и да ли тај процес још траје?
Нисам сигурна да се суштински много тога промијенило. Можда је само огрнуло неки нови плашт којим се спретније прикрива право стање.
Поразила ме је чињеница коју сам скорије чула, да у Београду постоје клинике на које тајно долазе жене са ових простора не би ли што раније утврдиле пол дјетета . Тамо се абортирају само женска дјеца! Нисам сасвим сигурна да је само на њима одговорност за такве одлуке. Огроман је притисак на женама и данас. Очекивања да подари оно што није само до ње су неправда и баласт коју вијековима не успијевају да збаце са себе...


7.У другој књизи, „С ове банде моје горе“ на сцену изводите, рекло би се епизодне јунаке из прве књиге – С оне банде моје горе. Да ли је тиме заокружен романескни живот јунака или се очекује наставак.
Друга књига ће показати да све оно главно је условљено оним споредним, а оно скрајнуто је заправо кључ и главно . Баш као и у животу.
Многи су имали утисак са це се на другу књигу надовезати трећа. Мислим да за тим нема потребе. На њу треба да се надовежу нека друга сјећања и успомене.
8.Вјерујете ли да ће књижевна историја која се ствара бити праведна према стваратељкама?
Оно што је сигурно је да нисмо у истој стартној позицији. То свакако не треба да нас обесхрабри. Порука коју шаљу жене је често мање гласна од оне мушке, али не значи да није једнако снажна.

©Народна библиотека Будве 2018