КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција романа „Кастигуља“ Јасенке Лаловић
У организацији Народне библиотеке Будве, у четвртак вече је промовисан нови роман Јасенке Лаловић -"Кастигуља". Роман представља трећи дио трилогије "Брда од пелина" коју сем "Кастигуље" чине досад објављени романи: "С оне банде моје горе" и "С ове банде моје горе". О књизи је говорила списатељица Тања Вујовић, а одломке из дјела читала је глумица Дубравка Дракић.
Књижевица Тања Вујовић у свом топлом и емотивном говору о “Кастигуљи” истакла је сљедеће: “Таман кад помислим не може преко, ту је. Нови роман и нова благодет.
Урањање у блиски свијет, ту надомак, у средишту душе. Да нас увјери да
нема граница. За ријеч, искон, сјећања на падини заборава, којим опет
оживјеше у свом раскошу ова наша брда.” Истичући да је “Кастигуља” ту да се испрси оним “чиме су подњивљени преци наших предака, за знамење потомцима. Честитошћу. Чистином. Чашћу. Безвременошћу”, она је закључила: “Бриљантно написан роман. Послије којег ништа није исто. Душом се дише, добротом храни, праштањем дарива. Наставља завјет незаборава.”
Са ауторком Јасенком Лаловић разговарала је Станка Станојевић. Разговор преносимо у цјелости:

Мото романа „Колико је високо до неба, толико је дубоко до човјека, ријечи књижевника Мирка Божића, провејава све вријеме овим романом. Њима , мало измјењеним и завршава ова романескна прича ’Кол’ко је високо до неба, тол’ко је дубоко до људске душе’- гдје је између човјека и људске душе стављен знак једнакости. Да ли су ове ријечи пронашле Вас , који је био мотив да оне постану лајтмотив дјела?
У овом роману заронила сам мало дубље у људску душу. Покушала сам да спознам гдје она пуца, постаје другачија, у ком тренутку почиње да се мијења, буде боља или гора верзија себе. Та дубина заиста се мјери висинама до неба. Зато сам ријечи Мирка Божића превела од човјека до људске душе. По мени, оне у оба случаја припадају њему. Само сам се осмјелила да их тумачим по свом нахођењу.

1. Иако роман само на први поглед говори о женама, њиховом положају у друштву, породици, током 19. и у првој половини 20. вијека, мада умногоме и данас, чини се да много више говори о мушкарцима, о мушком принципу, о једном патријархалном свијету и моралу. Иако више пишете да бисте спасили од заборава оне чији смо потомци, ипак Ваши ликови много тога поручују чтаоцима. Које су то вриједности које не бисмо смјели заборавити?
То је управо оно што остављамо по рубовима наших сјећања и што је, нажалост, само на корак до заборава. Све оно што смо претрпали зоном комфора која је махом површна и која лако допушта потирања свог у име туђег, која не познаје границу довољности, која је попустљива на прозаичностима, а недовољно чврста у истрајностима да чува и сачува оно што јој је предато као највећа вриједност, а то је чување и одбрана свега оног што чини наш идентитет. Савремено доба јасно показује колико су слаба наша упоришта. Говор о себи треба да је о ономе што јесмо и да се не своди на навођења оног што нисмо. По мени, ту је основна грешка и разлог за ћорсокак у коме смо.


2. Кастигуља је именица женског рода. То је „епитет“ којим именује и обиљежи средина. На једном мјесту у роману пише „кастигуља без кастига“. Зашто управо овим „печатом“ је требало да буде завршена трилогија Брда од пелина?
Ово је вријеме лаких предрасуда, још лакших осуда, вријеме лаких одустајања од човјека у човјеку. Често размишљам о томе што нас очовјечује и чини хуманим и мало бољим бићима. Многи моји јунаци понијели су печат наоко лоших људи. Имала сам неодољиву потребу да читаоца спроведем тим путем од примарне осуде на почетку до разумијевања људских слабости и тренутка да га на неки начин ипак разумију и прихвате. Надам се да сам у томе успјела.


3. Агница, једна од јунакиња кроз четири генерације жена насликаних у роману , носи и симболично то име. Агнус значи јагње. О томе како је добила баш то име, сазнаћемо у причи. Међутим, сви ликови (до једног) које пратимо, постану позитивни, расту до комплексног лика, приповједач оправда све њихове слабости и сви излазе овјенчани спознајом грешака које су починили, слабости којих нису били свјесни или јесу, и сл. Који Вам је лик можда задао више муке у грађењу, а за који се највише везујете?
То сам управо покушала да укратко објасним у претходном питању, па да се са још пар реченица надовежем. Свијет заиста није обојен у бијело или црно. Искључивост којом је само површност спремна да боји свијет око себе, онеспособљена је да види на хиљаде нијанси сивог, а које су заправо живот, човјек, ми сами. Ликови за које сам се посебно везала у овом роману су Јела, Перко баш због тих опречности које их кроз роман приближавају читаоцима. Агница као копча и неопходан глас разума. Ђурђа зарад своје снаге и смиреност. Анђелика са којом сам заокружила трилогију, као порука у којој се она буди али остаје дослједна ономе што јесте.


4. Радња овог романа просторно је смјештена на приморје, од Грбља до Спича, са једним измијештањем када једну од јунакиња, Анђелику можемо пратити с друге стране брда, до Вира. Иако за свијет романескног дјела није важна аутентичност, јер је он свијет за себе, чини се да сте до ње ипак држали, те да се сваки читалац запутио стазама и мјестима којима сте их упутили?
Жељела сам да читаоце пренесем на овај простор, да осјете његове мирисе, оштрину крша, виде ширину нашег мора, препознају овај комад неба по једној, сигурна сам, непоновљивој боји неба. Највећи комплимент је кад ми се јаве читаоци и кажу да траже трагове мојих јунакиња по мјестима кроз која пролазе, а која сам споменула у књигама.

5. Ваши романи имају битну културолошко-језичку црту, они чувају од заборава једно не мало језичко благо у које су уткане и традиција и дух и духовност једног народа, времена, поднебља. Многи од нас ће са лакоћом читати ово штиво, док ће другима заиста бити потребан обиман рјечник који се налази на крају . Колико је Вама било напорно да увежете све те, многе и заборављене, ријечи које нису одавно дио ни свакодневног ни савременог вокабулара?
Ја сам ипак са ових простора. Одрасла сам уз многе ријечи које су временом биле потиснуте неким новим, по мени, често непотребним туђицама и фразама. Док сам се пишући текстове, трудила да их ослободим свих тих вишкова, почеле су навиру све оне старе ријечи, које као да су чекале у ред да буду споменуте и записане. Бескрајно сам уживала у том чепркању по рјечницима ових крајева, тражећи све оно о шта сам се ’’огријешила’’ и допустила да заборавим.


6. У времену у каквом живимо изгледа да нам је више него икад било потребно једно овакво дјело које током збивања успијева да нас успори, заустави и замисли над суштинама, да покушамо ухватити ту бит да све не тече и протиче да би већ сљедећег трена постало неважно и заборављено на начин на који у мору информација данас живимо. Ваше приповиједање тече лако и за читаоце оно је питко и занимљиво. Које бисте тајне вјештог приповиједања могли да подијелите и што је за Вас битно у стваралаштву?
Наратив, којим се користим у писању помаже да читаоце лакше приближим тексту и тиме изопштим себе као аутора. Било је неопходно да се поједностави језик до лаког разумијевања да би се на тај начин читалац ослободио притиска којим многи савремени писци покушавају да га импресионирају богатсвом вокабулара, тешких и неразумљивих израза. Тек тада сам ослободила и прочистила пут којим се лагано зарања у текст и омогућила читаоцима да постану актери у збивањима о којима пишем. Писање у наративу носи многе ризике, понекад осуду оних који поштују чврсту форму. Мени је управо то било потребно да бих дошла до суштине, да се ослободим свих стандардизација текста и подвођења под устаљена правила.

7. “Кастигуљом” је заокружена трилогија која је имала и тек ће имати веома добру рецепцију код читалаца. У прошлогодишњем разговору кад смо промовисали књигу С ове банде моје горе казали сте „Многи су имали утисак да ће се на другу књигу надовезати трећа. Мислим да за тим нема потребе. На њу треба да се надовежу нека друга сјећања и успомене.“ Ипак је било потребно, некако су то читаоци и очекивали и захтијевали, чини се. О чему ћете писати даље? Претпостављам да теме којима сте се бавили у трима романима нису исцрпљене?
У праву сте. Убрзо сам схватила да је доста тога остало недоречено и да дугујем осврт на приморску жену са ових простора која има многе особености у односу на оне које сам споменула у претходне двије књиге. Ови простори су за мене неисцрпна инспирација и сигурна сма да ћу им се враћати.
У организацији Народне библиотеке Будве, у четвртак вече је промовисан нови роман Јасенке Лаловић -"Кастигуља". Роман представља трећи дио трилогије "Брда од пелина" коју сем "Кастигуље" чине досад објављени романи: "С оне банде моје горе" и "С ове банде моје горе". О књизи је говорила списатељица Тања Вујовић, а одломке из дјела читала је глумица Дубравка Дракић.
Књижевица Тања Вујовић у свом топлом и емотивном говору о “Кастигуљи” истакла је сљедеће: “Таман кад помислим не може преко, ту је. Нови роман и нова благодет.
Урањање у блиски свијет, ту надомак, у средишту душе. Да нас увјери да
нема граница. За ријеч, искон, сјећања на падини заборава, којим опет
оживјеше у свом раскошу ова наша брда.” Истичући да је “Кастигуља” ту да се испрси оним “чиме су подњивљени преци наших предака, за знамење потомцима. Честитошћу. Чистином. Чашћу. Безвременошћу”, она је закључила: “Бриљантно написан роман. Послије којег ништа није исто. Душом се дише, добротом храни, праштањем дарива. Наставља завјет незаборава.”
Са ауторком Јасенком Лаловић разговарала је Станка Станојевић. Разговор преносимо у цјелости:
Мото романа „Колико је високо до неба, толико је дубоко до човјека, ријечи књижевника Мирка Божића, провејава све вријеме овим романом. Њима , мало измјењеним и завршава ова романескна прича ’Кол’ко је високо до неба, тол’ко је дубоко до људске душе’- гдје је између човјека и људске душе стављен знак једнакости. Да ли су ове ријечи пронашле Вас , који је био мотив да оне постану лајтмотив дјела?
У овом роману заронила сам мало дубље у људску душу. Покушала сам да спознам гдје она пуца, постаје другачија, у ком тренутку почиње да се мијења, буде боља или гора верзија себе. Та дубина заиста се мјери висинама до неба. Зато сам ријечи Мирка Божића превела од човјека до људске душе. По мени, оне у оба случаја припадају њему. Само сам се осмјелила да их тумачим по свом нахођењу.

1. Иако роман само на први поглед говори о женама, њиховом положају у друштву, породици, током 19. и у првој половини 20. вијека, мада умногоме и данас, чини се да много више говори о мушкарцима, о мушком принципу, о једном патријархалном свијету и моралу. Иако више пишете да бисте спасили од заборава оне чији смо потомци, ипак Ваши ликови много тога поручују чтаоцима. Које су то вриједности које не бисмо смјели заборавити?
То је управо оно што остављамо по рубовима наших сјећања и што је, нажалост, само на корак до заборава. Све оно што смо претрпали зоном комфора која је махом површна и која лако допушта потирања свог у име туђег, која не познаје границу довољности, која је попустљива на прозаичностима, а недовољно чврста у истрајностима да чува и сачува оно што јој је предато као највећа вриједност, а то је чување и одбрана свега оног што чини наш идентитет. Савремено доба јасно показује колико су слаба наша упоришта. Говор о себи треба да је о ономе што јесмо и да се не своди на навођења оног што нисмо. По мени, ту је основна грешка и разлог за ћорсокак у коме смо.


2. Кастигуља је именица женског рода. То је „епитет“ којим именује и обиљежи средина. На једном мјесту у роману пише „кастигуља без кастига“. Зашто управо овим „печатом“ је требало да буде завршена трилогија Брда од пелина?
Ово је вријеме лаких предрасуда, још лакших осуда, вријеме лаких одустајања од човјека у човјеку. Често размишљам о томе што нас очовјечује и чини хуманим и мало бољим бићима. Многи моји јунаци понијели су печат наоко лоших људи. Имала сам неодољиву потребу да читаоца спроведем тим путем од примарне осуде на почетку до разумијевања људских слабости и тренутка да га на неки начин ипак разумију и прихвате. Надам се да сам у томе успјела.


3. Агница, једна од јунакиња кроз четири генерације жена насликаних у роману , носи и симболично то име. Агнус значи јагње. О томе како је добила баш то име, сазнаћемо у причи. Међутим, сви ликови (до једног) које пратимо, постану позитивни, расту до комплексног лика, приповједач оправда све њихове слабости и сви излазе овјенчани спознајом грешака које су починили, слабости којих нису били свјесни или јесу, и сл. Који Вам је лик можда задао више муке у грађењу, а за који се највише везујете?

То сам управо покушала да укратко објасним у претходном питању, па да се са још пар реченица надовежем. Свијет заиста није обојен у бијело или црно. Искључивост којом је само површност спремна да боји свијет око себе, онеспособљена је да види на хиљаде нијанси сивог, а које су заправо живот, човјек, ми сами. Ликови за које сам се посебно везала у овом роману су Јела, Перко баш због тих опречности које их кроз роман приближавају читаоцима. Агница као копча и неопходан глас разума. Ђурђа зарад своје снаге и смиреност. Анђелика са којом сам заокружила трилогију, као порука у којој се она буди али остаје дослједна ономе што јесте.


4. Радња овог романа просторно је смјештена на приморје, од Грбља до Спича, са једним измијештањем када једну од јунакиња, Анђелику можемо пратити с друге стране брда, до Вира. Иако за свијет романескног дјела није важна аутентичност, јер је он свијет за себе, чини се да сте до ње ипак држали, те да се сваки читалац запутио стазама и мјестима којима сте их упутили?
Жељела сам да читаоце пренесем на овај простор, да осјете његове мирисе, оштрину крша, виде ширину нашег мора, препознају овај комад неба по једној, сигурна сам, непоновљивој боји неба. Највећи комплимент је кад ми се јаве читаоци и кажу да траже трагове мојих јунакиња по мјестима кроз која пролазе, а која сам споменула у књигама.

5. Ваши романи имају битну културолошко-језичку црту, они чувају од заборава једно не мало језичко благо у које су уткане и традиција и дух и духовност једног народа, времена, поднебља. Многи од нас ће са лакоћом читати ово штиво, док ће другима заиста бити потребан обиман рјечник који се налази на крају . Колико је Вама било напорно да увежете све те, многе и заборављене, ријечи које нису одавно дио ни свакодневног ни савременог вокабулара?
Ја сам ипак са ових простора. Одрасла сам уз многе ријечи које су временом биле потиснуте неким новим, по мени, често непотребним туђицама и фразама. Док сам се пишући текстове, трудила да их ослободим свих тих вишкова, почеле су навиру све оне старе ријечи, које као да су чекале у ред да буду споменуте и записане. Бескрајно сам уживала у том чепркању по рјечницима ових крајева, тражећи све оно о шта сам се ’’огријешила’’ и допустила да заборавим.


6. У времену у каквом живимо изгледа да нам је више него икад било потребно једно овакво дјело које током збивања успијева да нас успори, заустави и замисли над суштинама, да покушамо ухватити ту бит да све не тече и протиче да би већ сљедећег трена постало неважно и заборављено на начин на који у мору информација данас живимо. Ваше приповиједање тече лако и за читаоце оно је питко и занимљиво. Које бисте тајне вјештог приповиједања могли да подијелите и што је за Вас битно у стваралаштву?
Наратив, којим се користим у писању помаже да читаоце лакше приближим тексту и тиме изопштим себе као аутора. Било је неопходно да се поједностави језик до лаког разумијевања да би се на тај начин читалац ослободио притиска којим многи савремени писци покушавају да га импресионирају богатсвом вокабулара, тешких и неразумљивих израза. Тек тада сам ослободила и прочистила пут којим се лагано зарања у текст и омогућила читаоцима да постану актери у збивањима о којима пишем. Писање у наративу носи мнге ризике, понекад осуду оних који поштују чврсту форму. Мени је управо то било потребно да бих дошла до суштине, да се ослободим свих стандардизација текста и подвођења под устаљена правила.

7. “Кастигуљом” је заокружена трилогија која је имала и тек ће имати веома добру рецепцију код читалаца. У прошлогодишњем разговору кад смо промовисали књигу С ове банде моје горе казали сте „Многи су имали утисак са це се на другу књигу надовезати трећа. Мислим да за тим нема потребе. На њу треба да се надовежу нека друга сјећања и успомене.“ Ипак је било потребно, некако су то читаоци и очекивали и захтијевали, чини се. О чему ћете писати даље? Претпостављам да теме којима сте се бавили у трима романима нису исцрпљене?
У праву сте. Убрзо сам схватила да је доста тога остало недоречено и да дугујем осврт на приморску жену са ових простора која има многе особености у односу на оне које сам споменула у претходне двије књиге. Ови простори су за мене неисцрпна инспирација и сигурна сам да ћу им се враћати.

©Народна библиотека Будве 2018