Поводом Свјетског дана књиге и ауторских права, 23. априла, у Народној библиотеци Будве промовисан је пјеснички првијенац „Атеље"младе умјетнице Саре Вуковић. Након промоције, отворена је и прва изложба слика „Честица тишине“ ове ауторке. Пјесничку збирку "Атеље" објавила је Народна библиотека Будве.
О књизи су говориле рецензенткиња др Софија Калезић, и уредница издања Станка Станојевић.
Сара Вуковић је једна од пјесникиња у чијој су се поезији преплеле двије компоненте- традиционално и модерно истакла је др Софија Калезић: „Она комбинује свакидашњу лексику са модерним формама стиха, не нарушавајући притом појединачну посебност и изразитост саставних елемената. Истовремено, оваквом комбинацијом наизглед неспојивог, она је стару форму замијенила новом, обиљежавајући је одликама властитог стваралачког персоналитета и стила.“ Говорећи надаље о поезији Саре Вуковић, др Софија Калезић је истакла сљедеће: „У овој збирци љубав поприма фаталане облике, доводећи онога који воли до грозничавог стања туге и искушења. У Сариној поезији има и бунта, који се провлачи као лајтмотив њеног поетског првијенца. Лирски субјекат се задржава на анализи осјећања, кроз симболичне слике сугестивно дочаравајући читаву скалу емотивних стања.“ Поезију у збирци Атеље, по њеном мишљењу, карактерише интимно исповиједање лирског субјекта о унутрашњим ломовима који настају усљед болног суочавања са коначношћу, животом, свијетом који га окружује и са самим собом. „Свјесна да је једини поредак који опстаје, заправо поредак непостојаности, чиме се ставља знак једнакости између људске егзистенције и апсурда, Сара Вуковић плете поетско ткање час тамних, а час свијетлих тонова које цјеловито посматрано дјелује попут симбола јина и јанга.
Наглашена емотивност, креативна иновативност, проницљивост, луцидност, смисао за дефинисање, боље рећи дијагностификовање емотивних и егзистенцијалних стања и ситуација су такође битне одлике Сариног поетског стваралаштва. Афективна вриједност необичних лексичких спојева нарочито је видљива када се у оквиру идентичне поетске цјелине, користе синонимски спрегови. Креативни принцип заснован на пажљивом уочавању богате животне документарности посебно долази до изражаја кроз игру ријечима, било у виду творења нових или декомпоновања постојећих на саставне дјелове, при чему се мијења њен значењски слој.“
У име издавача, Народне библиотеке Будве, и као уредица издања о поезији Атељеа говорила је и Станка Станојевић. Наводећи концепт Збирке која садржи осам цјелина/ циклуса специфичних по одсуству сажетих именовања, а намјесто тога имамо: уводне поетске записе, Сарине сликарске радове, потом поезију, и све је то у једном сагласју, које му је ауторка а приори одредила, уредница издања истиче: „њен језички и поетски исказ је инвентиван, асоцијативан, симболичан, алузоран, сведен и до савршенства доведен, у складу, језгровит, концизан, емотиван, сугестиван, сликовит, парадигматичан , параболичан, језички уређен и дотјеран... А емоцијом, као основном мјерном јединицом и заједничким именитељем званим Љубав, исказује и све њене пропратне „симптоме“ које , овог пута дијагностикује поезија, уз неопходну и насушну дозу фикције, то су: зујање у ушима, у извјесном смислу лајтмотив ( енехем), хистерија, параноја, шизофренија и кататонија, потом аблепсија.... То су само неке од дијагноза којима би се могла описати туга, бол и разочарање (под условом да нас је неко претходно очарао) у већ створеном поетском кругу ( а то значи измишљеном и замишљеном, домишљеном) „изнова докрајчивања“ и „симпозијума лажи“. Она је је казала да у свијету стварања није захвално говорити о искуству:“ Искуство стичемо сви на себосвојствен начин и могућност, и ту нема препреке. Међутим, рефлексија тог искуства, кроз шта смо га прломили, а што смо претходно добили својим трагањима, унутар и ван, то је већ разлика. Када говоримо о рефлексијама одређеног искуства унутар бића, односно о његовим манифестацијама у ријечи, исказу, гласу, покрету, слици... то је већ комплексност.
Зато би стварање (поиесис) и поезија као и сликарство требало да одражава ПРОживљено а не само доживљено (први, основни план) искуство ствараоца, али и посматрача и читаоца. Е, на то нас упућује, између осталог, поезија Саре Вуковић; да покушамо спознати ону пјесму у нама која „неће да изађе,/ а стално се комеша/ као да јој је тијесно“. Уредница Станка Станојевић је у закључку казала: „Сарине лирски успјеле минијатуре сличе, по својој језгровитост, хаику поезији. Мада, такво је и поентирање у цјелокупној поезији Атељеа. Сликовитост њеног исказа каткад поприми сљедећу путању: осјет који потекне из спољашњости; преламање кроз призме богатог космоса бића; избрушен, драгоцјен кристал у продукту ријечи и стиха. А те ријечи, скок и одскок, на најсуптилнији начин нађу „приземљење“ и владају и стиховима и њиховим творцем. Баш као би требало наставити!“
Потом је услиједио разговор са ауторком Атељеа који овдје преносимо:
1.Да ли поезија мора да има упориште у стварном, проживљеном искуству пјесника и шта те најчешће мотивише да пишеш?
- Поезија може имати упориште у проживљеном искуству али и у оном доживљеном уколико увијек уз дозу емпатије посматрате свијет око себе. Мене инспиришу интезивне емоције, све оне ствари са којима могу да се поистовијетим, које могу да осјетим, које могу да удахнем и на крају на папир издахнем.

2.Да ли те увијек креативни импулси обавезују на стварање и када се они отјеловљују у пјесму, а када сликаш? Каква је разлика између те двије инспирације?
- Писање је мој начин ослобађања од свих негативних, а и позитивних, интезивних емоција. Након написане пјесме имам осјећај да сам успјела да се суочим са оним стварима од којих ме било страх, од којих сам бјежала. Имам другу себе испред себе на папиру, то значи да је борба завршена.
Сликање је моја оаза мира, живот у тренутку, садашњости без размишљања о прошлости и будућности.

3.Када пјесма за тебе добија свој коначни облик, да ли им се враћаш, да ли их дорађујеш?
- Управо онда кад осјетим олакшање, знам да је пјесма завршена. Не враћам им се, осим уколико једна ријеч одскаче од цјелине, то је једина, да кажем, исправка. Свака пјесма је писана у једном даху, отуда је већина пјесама написана у краткој и сажетој форми.

4.Неке од одлика тзв. нове поезије: урбаност, култивисаност језика, отвореност, свијест о савременом тренутку...су актуелне одлике и твог стваралаштва, што ће рећи да је у твојој поезији присутан један нови сензибилитет и дух времена.
Које су слободе обавезујуће за ствараоца и како се оне могу одразити, како могу утицати на друштвену стварност? Може ли поезија мијењати свијет?
- Поезија и генерално умјетност могу мијењати свијет кроз појединце. Како каже изрека “Ако желиш мијењати свијет, мораш прво промијенити себе”. Учини да твоје дјело, које је у суштини ствараочева порука, одјекне макар кроз једно биће на тај начин да промјени у неком моменту свој животни курс на боље, онда си промијенио свијет.

5. Поезија о љубави, болу, патњама, страсти, смрти- уопште о животу, о темама које треба чувати од клишеа. Како их Ти чуваш? У чему је бесмртност ствараочева?
- Све те животне теме никад неће бити клише уколико им искрено приступите и ако их искрено представите.

Изложбу коју чини 25 слика Саре Вуковић под називом "Честица тишине" отворила је Јасмина Грудник,магистрица сликарства. Слике су рађене акрилним бојама, акварелом и уљем.
У музичком дијелу програма наступила је Милица Вулановић, ученица Средње музичке школе "Вида Матјан" у Котору, одсјек за гитару. Она је свирала варијацију на „О кара армонија“ од Моцарта и Етиду бр.8 В.Лобоса.
Изложба слика може се погледати у холу Академије знања и у наредним данима.