КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција књигe “ Улица слободе“ Тање Вујовић
Промоција прве књиге Улица слободе списатељице Тање Вујовић одржана је синоћ у организацији Народне библиотеке Будве у холу Академије знања. О књизи су говориле уредница мр Наталија Ђалетић и професорица Александрина Вујачић, а са ауторком је разговарала Станка Станојевић. Ово је прва промоција Тањине књиге која је објављена у оквиру издавачке куће Уроборос у Подгорици 2020. године.
Уредница мр Наталија Ђалетић говорећи о Улици слободе истакла је да је доминантни умјетбички поступак у овом роману „измишљање из искуства“ који је био и стваралачки принцип Ернеста Хемингвеја: „Овим поступком постављено је питање о двојном статусу умјетничке прозе, њеној укоријењености у пишчево животно искуство као одлучујућем формативном утицају, с једне, и њеној утемељености на миметичком представљању, с друге стране. Аутобиографија јесте темељ из којег настаје умјетничка проза али, истовремено, представља и фигуру читања за аутора који аутобиографске факте и чињенице обликује у нову, романескну стварност, претварајући аутобиографију у аутофикцију.“ Ђалетић је истакла да је да је нарација дубоко и лирска те да „У покушају сагледавања и себе-исписивања у тоталитету сопства Тањина архиграфија се упушта у смјелу, поетичну, емотивну и промишљену рестаурацију малих, приватних свјетова, који су микрокосмоси догађаја, доживљаја, емоција, рефлексија, вибрантних одјека немира, страхова и издаја, пулсирања ероса, демонстрације пркоса…“ Надаље говорећи о Улици слободе на фону постструктурализма, роману који отвара мотив постоперативног буђења, мр Наталија Ђалетић наглашава љековито дејство књижевности и закључује: „Језичким стилом, тоном, атмосфером, мисаоном и смисаоном лакоћом Тања Вујовић у свом првом роману показује и доказује
творачку снагу свога бића које нама – читаоцима – доноси један лијеп, занимљив и љековит роман.“
Професорица подгоричке гимназије Александрина Вујачић као неко ко је био међу првим читаоцима током настајања Улице слободе истакла је да права улица Слободе ставила печат и на њен живот те да је, на себи својствен начин, обликовала судбине свих оних који су осамдесетих шетали подгоричким корзоом. А у међувремену све је постало другачије истиче професорица Вујачић: „у међувремену се све променило сем две ствари: трећи перон на подгоричкој жељезничкој станици и даље је једнако прашњав, а данашње Сање, Тање и баба Марице живе исте немире које су у себи носиле и јунакиње Тањиних прича. Са једне стране, то су у својој бити универзални немири свих жена свих времена и свих меридијана. Са друге стране, невидљиви печат који на дну сваког немира остављају конкретна епоха и конкретна локација, чине сваки немир специфичним. Да није те разлике, не би било ни ове књиге.“ Истичући значај осамдесетих, професорица Вујачић је казала да су оне најавиле раскид са старим начином живота, тада чувајући најбоље вриједности као што су „усмереност човека ка човеку, потребу човека да се даје без рачунице и скоро патолошку повезаност са оном каменом кућом у селу из које је већина нас стигла на студије.“ Надахнуто казивање о књизи она је закључила ријечима: „када смо већ стигли до књиге, а да се ипак нисмо превише одмакли од мене, додала бих да њене странице нисам, нити сам могла, читати као инжењер, већ само и искључиво као девојка која је у своје девојаштво закорачила управо преко корзоа те, такве, тадашње улице Слободе, али и као жена која која је, без изузетка, у свакој причи препознала или себе или неког себи блиског.“
На промоцији су читани одломци из романа Улица слободе, а са ауторком Тањом Вујовић разговарала је Станка Станојевић. У наставку текста преносимо интервју.

1. Улица слободе је својеврсни роман, фрагментарни,лирски. Писан је у стилу курзивног писма (искошена слова, што је необичан поступак за читаво дјело) и самим тим упућује на ток мисли, ток свијести или сјећања. Да ли Вам се пишући наметнуо овакав поступак и који је био мотив да ове емотивне записе подијелите са читаоцима?(„Ваљда из највећих понора настају најбоље пјесме“)

Мислим да сам цио живот нешто записивала, да бих, трагајући за почетком, зашла у далеке већ, дане дјетињства, својеврсну биљежницу безбрижности. Послије су то биле цртице на друштвеним мрежама, које сам дијелила са пријатељима, што се касније,уз наговор многих писаца, новинара, претворило у озбиљнију причу. Стално сам нешто преправљала, допуњавала, пратећи онај свој глас из дубине душе. И ето, у годинама, које су ми очима дјетета биле прилично времешне, цијела бујица емоција, немирења, успомена, радости, почетака. Баш тада се одважих. Да оставим траг. С Љубављу. Уз подршку драгих бића, пријатеља који су вјеровали у мене.

2. Многи ликови се провлаче и трају у дјелу као пријатељи, ближњи (и нама, читаоцима, постају то). Могло би се рећи да је ово и књига о пријатељствима, али не само о њима. Умногоме је она и жал за бољим временима и њихово свједочанство истовремено, са циљем да минуле, изгубљене и заборављене вриједности свијетле као она помињана Луча. Са истим емпатијама и симпатијама Тања приповиједа и о пријатељима и о пријатељицама и оправдава их, јер говори о Човјеку. Ово дјело се, фрагментарно дакако, дотиче и транзиције, приватизација, девастација и деградација ...(сјетићемо се извора Маљен и фабрике воде Горска, обиљежавања деценија Декларације о еколошкој држави у ишчекивању „алхемије, преобликовања апсурда у искон“...). Које су то особине ликова и општедруштвене и људске вриједности које бисте жељели да трају?

Живимо у времену када су вриједности маргинализоване. Оне праве вриједности, које боје живот, скромност, поштење, љубав, потиснуте су. То није добро. Сав тај потрошачки, прилично порозан свијет у коме живимо, мало по мало крњи душу човјека. Као родитељу, често су ми се наметале дилеме, да ли гријешим, да ли сам нашла ону праву мјеру, настављајући да градим у њима вриједности које понијех у свом васпитању. Ипак, сматрам да је то једини прави пут.

3. Приповједачки, а лирски субјекат, је главна нит и спона. Зато штиво карактерише исповједни тон, а прати асоцијативни ток емоција, догађаја (прича о врисци дјетета које са мајком излази из фризерске радње и многе друге),сазнања и спознања. И у поговору стоји да се аутобиографско (као темељ прозе) претвара у аутофикцију. Да ли постоји линија разграничења, гдје престаје стварност а почиње машта? Да ли сте имали потребу, с обзиром да је ово прво Ваше дјело, да све сличности са стварним ликовима и догађајима на неки начин сачувате од таквог упоређења?

Све те приче су дио мог живота. Драгоцјени људи, чије сам дјелиће судбина дала мојим ликовима. Који ће се у даљем писању надам се наставити.

4. „Лош господар својих емоција сам!“ Како обојите лоше вијести кад је све мање лијепих?

Свако носи свој крст, говорила је моја бака. И знам да је тако. За друге око мене, увијек сам била весела Тања. Једном је моја Бојана написала у лексикону (тада смо сви имали лексиконе), на питање: Што волиш код мене?
-“ Најљепше би ти пристајало име весела и раздрагана младости”И данас одолијевам животу, додуше понекад с мањим жаром, али пркосим, борим се са недаћама осмјехом. Са сузама сам егоиста, привилегија су моје осаме..
Некако, у свим искушењима, непознаницама које су носиле страх, мене би слали да их прва примим, као – амајлију. Гласник добрих вијести. Говорили би, наша Тања иако нијесу баш добре вијести, то некако »преради, саопшти са надом, обоји их«.
Ваљда је ту генетика умијешала своје прсте.

5. „Једине границе су оне које сами себи поставимо“. Је ли слобода баш међу таквим границама? И да ли нам године и искуства доносе такву спознају иако се човјек рађа као слободно биће?
И овдје су се године умијешале. Временом схватиш да су једине границе у нама. Спознаја да је толико било непотребних ствари због којих смо се сјекирали. Чак бсмо их почели и тражити. Ваљало је направити ред са приоритетима. Када погледам уназад, често пожалим за изгубљеним временом, непотребно потрошено на глупости, погрешне ствари, непотребно расуту енергију. Живот јипак зависи само од вас. Све друго је заклањање иза слабости.

6. На једном мјесту цитирате Леса Ивановића („Како, на поштен начин, не жалећи труда ни времена, зарадити довољно за голи живот?). Као жртва транзиције учитава се ишчезла средња класа. На другом мјесту истиче се „у свим приликама, приликом избора, бирала бих: људскост, поштење, васпитање“, а онда надаље имамо слике трпезарије у бањи у оном оскудном фондовском дијелу, и оном раскошном, шведском, холандском... Постоје ли данас оне категорије и вриједности (људскост, поштење, васпитање)?

Постоје дефинитивно. Сматрам највећом срећом баш ту спознају. Зар би живот уопште имао смисла да их нема? На нама је да их вратимо на пиједастал с кога су у претходном период скрајнуте. Средња класа је ослонац и авангарда сваког доброг друштва.

7. „У времену кризе расте број игара на срећу“. Свједоци смо тог чина дуго већ. Да ли је и срећа, као категорија, у кризи?

Срећа је врло широк појам. Не пристајем на ту врсту кризе. Увијек је било лоших И добрих времена. Ако се ослањате само на спољашњи свијет, вијести, осуђени сте на патњу, трпљење. Дивно је Андрић рекао :”Очи виде оно чега је душа препуна”. А на души се ради. Све је у нама И до нас. Када достигнете у себи тај диван осјецај радоватња среци других, израњања осмијеха који не видите али је ту, ону трепераву искру у оку, на добром сте путу.

8. „И даље на овим балканским просторима одолијева онај прави живот. ... Гдје се са пријатељима прича, не дописује. Гдје се слуша. Гдје се са дјецом дружи...“ Ко су преостали чувари тог правог живота данас, будући да у долазећим генерацијама све мање то препознајемо?

Наша је младост била другачија. Љепша. Не треба тражити кривицу у садашњим генерацијама. Превише тога се промијенило, експанзија интернет, инстант учења о срећи, електронског начина испољавања емоција,, дружења, наметнула им је нека друга правила понашања. Не чак ни правила, начин живота. Сретна сам када препознам младе људе који се ипак окрећу правим вриједностима. Јаи х имам међу својом породицом И пријатељимасу,, људе са визијом да их упуте. Сада, висе него икада, свако зрнце доброте је орбита..


9. „Савладала сам већ била лекцију да се са оним што не могу промијенити не ваља борити.“ Да ли се такве лекције икад могу савладати?

Године знају свој занат. Одузму, али и додају. потребну мјеру, коју младост не види. Грешке су неминосвност у животу, на нама је да поклекнемо, већ да извучемо поуку. То су те лекције на којима градиш нове стазе. Нема одустајања. Спасоносне су оне двије ријечи “Проћи ће”. За лоше, да неће трајати, за лијепо да га чувамо и уживамо у сваком радосном тренутку.
©Народна библиотека Будве 2018