КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Представљање књиге Крста Вуковића
Нова књига "Криза смисла" аутора Крста Вуковића, коју је објавила Народна библиотека Будве, представљена је у четвртак на Академији знања. О књизи су говорили мр Николина Ђуровић, затим новинар и публициста Вања Ковачевић и аутор Крсто Вуковић, а вече је водила Станка Станојевић.
Вања Ковачевић је истакао да аутор Кризе смисла приступа проблематици на начин који је данас све рјеђи иако тако не би требало да буде : „иако на прво слушање може зазвучати неискрено и помало софистички ( али није у питању интелектуална гимнастика, већ суштинско одређење), Вуковић настоји да кроз кризу смисла, дође до смисла кризе. Да разаткроји њене узроке, што значи да његов основни циљ није да поправи свијет, већ да укаже на неке од важних разлога његовог посрнућа и пада.А указати на разлоге није мала ствар. И што је још важнија- није одлика свих,( срећом!) већ само ријетких који истински трагају за смислом. Из овога је више него јасно да Крсто Вуковић у својој књизи предузима један од суштинских задатака, мислећих, самосвојних људи у сваком времену који је Хеидеггер одредио појмом поновног покушаја раскривања бивства и истине. Укратко- Хеидеггер је сматрао да је до Сократа философија била неодвојив дио живота сваког човјека. Када је ступио на сцену, Сократ је философију као дио свакодневице, претворио у теоријски проблем, удаљавајући је све више од људи у полису, те је она, на тај начин, пише њемачки мислилац, већини људи постала далека и страна. Вуковић Кризом смисла настоји да се врати на почетак, да раскрије, да укаже на исток, односно извор проблема, што његов текст у најбољем смислу ријечи, чини суштинским. Јер, осим што се бави стварима које представљају суштину, оне јесу наша суштинска потреба. Путовати, трагати, понекад и лутати, али никад не одустајати, до краја се борити- смисао је човјеков, јасно нам саопштава аутор, па би и штиво које је пред нама могло бити окарактерисано мишљу да је важан циљ, али да је важније путовање.“ Ковачевић је навео да ће читалац у овој књизи наћи елементе социологије, психологије, антропологије, философије, религије, али да неће наћи одговоре јер смисао филозофије и није у давању одговора. „Својом најновијом књигом, Крсто Вуковић ће вас натјерати да се запитате, макар на тренутак, у каквом друштву живите. У њој ћете пронаћи приче о односу знања и моћи, о кризи смисла, о вјештачки наметнутим потребама, о конзумерском друштву, о суровости неолибералног капитализма, чија је одлика одсуство сваког саосјећања... сусрешћете се са анализом човјека из перспективе психологије и антропологије. Јасно ћете разлучити шта су настојали бихејвиористи својим теоријама, а шта они који су стајали наспрам њиховог становишта. Видјећете да је техника потиснула науку, односно да је техника постала једина наука, и да се човјек одлучио за лаж. А ако је свијет изабрао лаж, како каже аутор, зашто онда таласати, излазити из зоне комфора и уљуљканости у самодовољност?Зашто путовати и трагати?“
Мр Николина Ђуровић је у свом осврту на Кризу смисла указала на то да свједочити своја времена значи бити их свјестан . „Носилац духовног свједочанства о свим савременостима прави је судионик времена. Он је кадар у зденац се загледати, свјетло од таме разлучити, ствари правим именом назвати. Такав јасновидац је и тајновидац, он гледа и види, слуша и чује. Он је уједно и савремен и архаичан, у свему савременом он тражи арцхе, почело и поријекло. То је његова мјера ствари. Само таква савременост која је у себи сажела почетак, ишчекујући једновремено величанствен крај, оно алфа које своје егзистенцију не налази без апокалиптичног омега, сврисходна је и свевремена. Јер, чему савременост ако не свједочи сва времена, чему актуелно, ако је пролазно?“ Кризом смисла, својом новом књигом, аутор Крсто Вуковић, примјећује Ђуровић „свједочи своја ,,бесмислена“ (постмодернистичка и постметафизичка) времена, јер постмодерно је најприје, како изрече Хајдегер, постметафизичко.“
„Аутор ,,Кризе смисла“, социолошко-психолошко-филозофског, али и научно-есејистичког дјела, није се препустио случајности, већ је посве те(ле)олошки осмислио своје дјело. Осмишљавајући га, посвједочио је да је и сâм Смисао. А свети је смисао узети учешћа у креативном раду, заорати у божијем винограду. А најсветији од свих, јесте смисао самостварања. С освртом да је човјек динамичко биће, да постоји као могућност. Да је позван да своје диспозиције оствари до крајњих граница, да напредује ка бољем, ка истински бољем, а што води само једном крају – Божанском бескрају. Есхатолошко осмишљавање живота, најаристократскије је и најсмисленије живљење. Тада догађа се слављење Смисла, а могућа је само криза бесмисла“ – истакла је мр Николина Ђуровић.
На крају се присутнима обратио аутор књиге, Крсто Вуковић. У процесу настанка књиге он јесте узимао у обзир и оно што је наша свакидашњица, али и нека ранија промишљања ослањајући се и на радове писане за потребе научних скупова и конференција. „Хоћу да кажем да је било више приступа, више промишљања у неком дужем периоду, а да захваљујући времену затворености због короне, имао сам прилику да то ипак некако посложим и интегришем. Оно што је јединствено, што ме гонило временом нарочито што се тиче литературе и расутости појма смисла у психологији, филозофији и социологији, а и нешто што из свакодневног живота мотивише сваког здравомислећег човјека, дакле једна упитаност о свему што нас носи из дана у дан, оно што су наши планови, личне перспективе, нека наша лична филозофија то је на извјестан начин сублимирано а и дотакнут је ниво јавних политика, свега онога што нам се дешава независно од наше воље .
Што се тиче самог појма смисла односно огољеног термина и приступа овом феномену и ја сам имао те неуралгичне тачке које сам хватао што се тиче историје филозофије нарочито још од космолошког периода је било упитаности, тражења узрока, праузрока, онога што би требало да је прво, а онда тиме што је прво је крајњи и суштаственији приступ свему. Па код филозофа који су у космолошком периоду се трудили, од Талеса који је мислио да све иде из воде, па Анаксимен преко ваздуха, Анаксагора, Анаксимандар и сви остали , па и Хераклит парафразирам кад је говорио да овај свијет није створио никакав бог, никакав човјек него вјечно живи огањ који се с мјером пали и с мјером гаси, дакле тражио је неку нит заједнички именитељ, нешто суштаствено што нас повезује , не само нас као људе и са све културом која нас детерминише значајно другачије у односу на други дио несвјесних бића који немају способност стварања, планирања и освјешћивања, дакле све то заједно јесте нужност наше егзистенције и императивно нам је дато да га промишљамо, видимо, да се позиционирамо свако за себе у неком тиховању а и кроз рад и све оно што је еманација наших потреба, све оно што у суштини јесмо.“
Зашто баш смисао, зашто криза смисла, откуд и одакле се црпи то. „Мој одговор је у неком јединству живота, моје перцепције живота и свијета као лична филозофија, а онда какав доживљавам свијет, а доживљавам га на онај начин како се и вама представља, очигледан је капитализам, материјалистичка концепција свијета, масовна култура, економски узуси, профитабилне политике и то материјално је значајно надвладало и значајно је испред духовног . Бјежао сам од неког почетног опредјељења за научни исказ, да буде суви , стерилни научни исказ. Ово је један позамашан есеј и могим читаоцима доступан. Једна од хипотеза јесте доста присутна а то је и то заиста мислим да техничко-технолошки прогрес заправо доводи до једног духовног , моралног регреса.“
Он сматра да је „могуће да направимо отклон од материјалног и материјалистичког притиска, могуће је да пружимо отпор према томе и да свак у неком свом личном космосу доживљава ствари са пуноћом смисла и важенја и да то траје и да је срећан због тога а не да срећу, задовољство и све оно што намеће масовна култура потражује у свакодневним битисањима кроз неке прозаичне потребе и прозаичне програме који нам се намећу нарочито преко медија“ . И медији су такође на адекватан начин третирани у књизи Криза смисла: „ако бих издвајао једну просту реченицу или ријеч везану за моје виђење медија и то је ситуирано у појму лаж; колико год да су медији професионални ипак се заносе , они не могу да се одмакну од тога, па ако нису чисте материјалне и материјалистичке концепције и профитабилне политике, онда су политичке заврзламе у питању и нека друга врста интереса и нека друга врста макијавелизма .“
Појму досада је посветио посебну пажњу и провукао је један дио праксе у школи, оно што се догађа са ђацима, њихову вербализацију , њихов приступ ономе што је испред њих као задатак, као могућност , али и везано за њихов потенцијал који могу актуелизовати и реализовати. „Најчешће је то заустављено или је успорено тим веома чудним осјећајем досаде. Њима је све, да се жаргонски изразим, смарајуће, ако професор прича дуже од десет минута, пада ментална кондиција... Оптерећујућа стварност се нужно рефлектује преко наше омладине , систем се у једном дијелу петрифицира и то значајно и ми некако олако пуштамо да то траје. И кад пуштате да траје једно обезличено стање, без провокативности, а младост је сама по себи провокативна, динамична, тражи много, захтијева...Е уколико се то не догађа, него супротно уочавате да ту нешто не штима, онда је очигледно један дио система заказао и онда нам се јавља и одговорност, прво родитеља прије свега а онда професора и школе као система да се нешто чини и да се осмишљава тај ученички живот уколико ђаци сами по себи немају адекватних иницијатива.“
Народна библиотека Будве је присутнима на промоцији подијелила примјерке нове књиге Криза смисла, које је аутор Крсто Вуковић потписивао.


©Народна библиотека Будве 2018