КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Промоција романа „Људи без гробова“ Енеса Халиловића
У организацији Народне библиотеке Будве промовисан је роман Енеса Халиловића "Људи без гробова". О роману, који је добио Виталову награду и Награду „Григорије Божовић“, са аутором је у холу Академије знања разговарала Станка Станојевић.
Разговор преносимо интегрално, а може се погледати и на Јутјуб каналу Народне библиотеке Будве.

1. Један од основа Вашег романа јесте потрага за оцем. Доминантни су митски и мистично-магијски мотиви, као и сновиђења. Какав је значај фигуре оца у књижевности (стварног, митског, античког), зашто је Вама фасцинантна прича о оцу-одметнику и убици?

Питање очинства постоји у историји литературе од њеног настанка, питање порекла и идентитета . Ко сам, што сам, одакле долазим и где идем то су питања која је имао на уму онај који је испевао Гилгамеша. Иста та четири питања у Месопотамији на самом почетку Шехерезадиних ноћи и приповедања, већ у другој или трећој ноћи брат пита брата исто ово питање . То питање оца јесте једно од кључних питања сваког човека.Ввећина писаца и уметника, приметио сам, има врло често проблем са очинством: да ли је то отац који је оставио породицу, или онај који је био превише насилан, да ли је то отац који је непознат – имају два позната писца из Аустрије, обојица су људи који нису срели своје очеве, а имам и друга, познатог писца, његов отац је отишао на пијацу ирекао „ја волим ту и ту жену“, извадио пиштољ и убио се . Има много тога где су родитељи били у затвору, отац био у затвору итд, значи врло често питање очинства постоји у сваком уметнику.Чак и ако је отац недоминантан ако нема ону своју праву улогу и ту нешто шкрипи. И ово питање прати нас кроз литературу, наравно Едип, Софокле, Хамлет, ...много тога је отац дао књижевности и ја сам желео да осветлим то . Наравно, ова књига је микс фасцинација које сам ја видео у животу . Са 15 година почео сам да пишем поезију и волео сам да читам француске надреалисте . Чуо сам причу две жене на селу о отметнику који се заљубио, заволео једну жену и одметнуо се због ње јер му је нису дали и ту сам записао прву скицу рачунајући да ћу можда једном писати причу. Две кратке приче сам написао о њему, а после 26 година одлучио сам да напишем роман на ту тему , али сам веома дуго скупљао грађу, укупно 28 година у мени је настајала грађа за роман и ја данас пред вама не да немам никакву трему, није ме страх што ћете рећи када прочитате ову књигу, иако нисам хвалисавац, скоро да сам сигуран да ви који је прочитате нећете је никад заборавити. Ово је још једно тумачење питања очинства у литератури у историји литературе, потреба да имамо античког оца,размишљање о оцеубиству, потреба да имамо митског оца тзв, и размишљање о нашем биолошком оцу.
2. Да ли је потрага за оцем својеврсна потрага за правом књижевношћу? У неким дјеловима романа наратор се обазире на актуелне писце: „О, завидни писци, који се на силу бавите критиком, не из љубави према поетици него због ситног ћара и жеље да одлучујете...“ „Људи више мрзе оног који зна да пише него онога који је дужан крви. С таквом мржњом ме и данас гледају неки танушни писци.“

Што се тиче тог где сам се позвао на Аристотела, ја сам желео да ова трагедија коју сам написао има једну хорску композицију то је иначе хор 24 гласа, сведоци стрељања ђака у Крагујевцу. Ја сам то изучавао, прочитао сам све преживеле сведоке који су гледали или су требали да буду стрељани, па су били прекобројни, и волим да у тим трагедијама налазим нешто литерарноми кад сам то читао, пожелео сам да из те документрности извадим лирско. И сад, пошто знам да у нашем послу има доста злонамерних људи који воле да вам траже длаку у јајету, онда сам ја доскочио њима, они нису храбри да нађу грешку код Аристотела нпр. Од Аристотела сам учио да у многих драматичара хорске песме унутар једне трагедије говоре о некој другој трагедији . Значи, ја сам се ту само мало заклонио иза њега. Говорим о томе да сам убацио то хорску композицију унутар текста. То сам учио од Акира Куросаве. Гледалисте филм Седам самураја, уочи расплета он пушта интермецо музички, да пресаберете оно што је било у филму и да се спремите да се оконча нит приповетке. Има та једна станка, то је тај хор гласова из Шумарица. Што се тиче самих критичара, ја сам био хваљен, мада има људи који злоупотребљавају ту позицију критике , ја не кажем да смо ми писци неки морални људи, има мојих колега који се понашају као проститутке, али критичара има и горих.

3. О страдању у Крагујевцу октобра 1942, гдје је погубљен и приповједачев предак, приповједа се поетски, то је како у наслову стоји „хор гласова“. Хорске пјесме су везане за трагедије. Зашто сте у овом поглављу нараторово казивање ослонили на антику, хор, Аристотела?

Есхил је говорио да се о трагедијама мора говорити свечано. Једноставно видео сам, пошто је та једна јунакиња Снежа потомак човека који је стрељан у Шумарицама- ми сви свуд у свету говоримо о ратни злочинима и о сваком ратном злочину треба да се говори, али никад ми не говоримо о потомцима ратних злочина: шта је са том децом, од чега су се школовала, од чега су хлеба јела, од чега су ципеле куповала, шта је са њиховим унуцима....јер кад посече неко једну генерацију, шта је после са потомцима њиховим. Та Снежа је била стварна личност. Замислите колика је то била сиротиња када су њу узели и рекли – ето, наш брат хоће да убија због љубави, хајде, ти да му будеш жена, можда се заљуби у тебе , па ето можда скрене свој наум- замислите како је то била девојка на потпуној маргини. .. Мене су дирнуле Шумарице јер сам истинито вадио документа и видио сам да је свака прича трагична у било којој породици и код било које жртве, под један, а под два- пошто се 1983.године неко паметан сетио да сабере сва сведочанства о Шумарицама а сећање је филтер литературе, све што се човек сећа је литерарно, све што се не сећа, није литерарно; то је законитост. Сећање је филтер и ако се неко нечег сећа увек је то литерарно . Најбољи доказ литерарног је памћење то сам још са 17 година научио од једног писца и држао сам се тога , онда ја волим да узимам туђа сећања и да из тога црпем литературу као у овом поглављу о Шумарицама.

4. Ово кратко поглавље „5 синова. Црно јаје. Хор гласова.“ завршава нађеном ђачком цедуљицом на стратишту на којој су исписана падежна питања: „Ко? Шта? Од кога? Од чега? Коме? Чему? Кога? Хеј! С киме? Чиме? О коме? О чему? Бисмо ли ова питања могли тумачити и као извјесну поетичку потку?

Прочитао сам хиљаду и по страница сведочанстава шта је било у Шумарицама и обично од три-четири странице извучем срж само један пасус и дам то као један глас . Ово се неко сећао да је неки ђак заправо припремао цедуљицу да се подсети да одговара у школи , а видите та цедуљица је заправо цео живот. Ко, шта , одакле, где, ка чему, са ким, са чим... Јесте то поетска потка и тог поглавља али и осталих поглавља , намерно сам је оставио за крај. Иначе, историја је краљица када се објективно бележи: те вечери у Крагујевцу неко је платио ракију у кафани пробушеном новчаницом што значи да су људи ишли и гледали ко има паре, скидали прстење и сл.Видите шта је човек, он је за једну ракију спреман да иде леша да покраде. Била је и једна мајка, и то је историјски податак, оде код председника општине у Крагујевцу да пита гдје јој је син, а у ствари види прстен њеног сина на његовој руци . Зашто су деца из Крагујевца узета из школе? Зато што су ишла у школу. Постоји само један град у бившој Југославији где нико није ишао у школу за време окупације- то је Врање! О томе сведочи Ћамил Сијарић, он је завршио у Врању гимназију пре него ће отићи на правни факултет. Зато што је у Врању био наметнут бугарски језик и грђани Врања су били толико свесни да су рекли – добро, можеш да ми узмеш улицу, територију, државу, све, али не дам ти децу! Звоно ни једне школе у Врању четири ратне године није зазвонило.

5. У сваком поглављу садржан је број из Голдбахове хипотезе, а стим у вези и јаје одговарајућег имена и припадања. Нерјешивост и заметак, почетак живота су као низ узрок-посљедица. Ако нема гробова, има ли смрти?

Имао сам у детињстви два велика страха од којих је други био шта ако нема ништа после смрти. ... Учинило ми се бесмисленим да о нама не постоји информација. Друга ствар, када видите колико је неправде на овом свету , било би бесмислено да једног дана не одговара неко за оно што ради или да се не види реперкусија свега овога . О смрти размишљам вероватно као и сви људи, сетим се Микеланђела који каже да је живот пријатан оку само није стало до њега души кад хоће да мрије , тако он каже у једном сонету... Сама смрт вероватно је нека граница, пролазна страница, па идемо даље, сигуран сам у то.
6. Ликови овог романа углавном заврше трагично, и трагизам је одређујући фактор. Углавном остају без гробова, као обиљежја. Да ли сте на неки начин хтјели да књижевно-умјетничком етиком преиспитате фолклорни значај гроба као обиљежја живота?

Пре ове приче нисам имао предтезу, теоретску потку коју сам хтео да кажем. Заправо, прича је та која иде , а онда успут разни смислови, микросмислови, разна тумачења. Приметио сам да много мојих јунака остане без гроба и онда ми се то учинило добро као наслов. Заправо, желео сам да испричам причу о љубави, потребу да неко воли јер овдеу основи овог заплета је човек који се заволео са неком девојком и она му се „обећала“.Овде је био мушкарац који се заљубио а девојку је било срамота да каже оцу, опет женски стид као код Хасанагинице, да се заволела са неким човеком. Кад су дошли просци, њу је било стид да каже да неког воли и ту долази до заплета јер отац даје девојку другима, јавља се понос ко да узме испрошену девојку, а на овај долази из војске и каже- та девојка је моја , може да буде само моја.... Не представљам ја мог јунака који убија као позитивног лика, али не волим кад се ликови гледају црно-бело, добар-лош, него и у добрима има лошег, у лошима има доброг, заправо он делује са тим својим поносом онако како он мисли да треба . Народ почиње да навија за њега – нису му је дали зато што је сиромах. Увек ми је било фасцинантно, то мушко Ја и увек сам се добро осећао у животу када сам нешто пресекао, када сам рекао : ово је овако и не може другачије! Данас говоримо сви о некој кризи , мислим да је највећа та криза мушкости , ти мушкарци који немају своје ја него се нешто увијају, може свако да им нешто нареди итд. Био сам увек фасциниран потребом да се осваја жена, заправо у самој бити уметности и уметничког стварања јесте између осталог и сексуалност . У мушкарцу потреба да буде виђено његово стварање, дело, потпуно је легитимно . У сржи уметности је сексуалност. Потреба да дамо себе и да припадамо некоме. И то јесте тај мој јунак који жели да освоји ту девојку , који жели да да и прима љубав, и који жели да се бори за то . То је тако логично, та потреба човекова да неког воли је усађена , у основи свака прича је прича о љубави.

7. „Сваки роман, па чак и роман који се дешава у будућности, храни се прошлошћу унутар сопственог времена и прошлошћу из стварног времена“. Што је прошлост и да ли постоје универзалне истине или су и прошлост и истине релативне категорије? Колико нас прошлост успијева подучити?

Елиот каже „време прошло и време садашње садржани су у времену будућем“. Чини ми се да не можемо да побегнемо од прошлости никако . Само један део прошлости остаје нам магловит, а то је период унутар мајчиног стомака . Нико од нас није сањао да је у мајчином стомаку. Сигуран сам да би се тиме могло нешто доказати али не знам шта. Прошлост је део свих нас и некако се мој роман увире у то да све што нам се деси можемо да доведемо у везу са прошлошћу ... Свака лоша ствар тера на неко кајање. Буквално, нисам видео да ми се нешто десило а да нисам прочитао своју грешку из неких претходних времена па чак да то иде до детињства. То јаје прошлости, то временски, стално морамо да отварамо. Сваки догађај , сваки проблем на који сам наишао ја сам га прочитао у свом понашању, заправо је од мене потекао само ће имати реперкусију другачију као да се одбија од неког временског огледала и то је моје размишљање о прошлости. Човек која год врата отворио , куд год кренуо па макар био закован за столицу, неминовно набаса на прошлост.
8. Помиње се и Југославија, теткино тровање полицијског официра да би сачувала част и очево рањавање војног официра (опет част) и том именицом официр а не човјек антиципира се и индикује питање: „Имате ли ви шта против Југославије“. Како бисте описали Ваш сентимент према Југославији и јесу ли данас питања исте конотације, другачијих субјеката/објеката, имате ли шта против тога/чега?

Врло често дам ликовима имена везана за њихову функцију , оџачар, официр или сл, прибегавам једном трику: не желим да великом броју ликова дајем имена да не бих оптерећивао читаоца памћењем. Време унутар књижевног дела, ако је то било фактичко време које смо већ живели мора да има логику тог времена па ако неки војник у војсци рани официра, наравно да ће га војни суд питати имаш ли нешто против нашег устава, уређења итд. Што се тиче саме Југославије, немам политичке ставове за или против , мада је мени лијепо било у Југославији, мислим да смо ми били срећни људи у том систему, мада ми смо то разбили. Да ли смо сад срећу нашли или нисмо, ви то добро знате, мислим да је то друго питање ја се не бавим том политиком. Та питања морају бити у складу са неком логиком тог времена, као што у мом претходном роману јунак у каменолому остаје без руку, ја морам логички да објасним како је ишао у тоалет...Мора се догађај унутар времена, унутар радње покрити логиком да би вам читалац веровао.
9. „...војска би морала полудивље младиће из пасивних крајева, који су одрасли у свијету крвних освета и превеликог поноса, одвојити у неке посебне касарне како би кориговали ставове“ – казује у новинама пензионисани, рањени официр. На једној страни имамо понос а на другој, у истом миљеу, шпијунаже, потказивања, корист од тога у виду пасоша, унапређења, послова, повишица, чинова, станова и сл. Главни јунак и наратор Семир Нумић је у средини, као баланс, помирење свјетова. Да ли му је зато предодређено да буде писац?

Има неких детаља код тог јунака Семира Нумића који су везани и за мој живот и свака књига на неки начин је и аутобиографска. Ја сам му дао име Семир јер оно у преводу значи ноћобдија, онак који ноћу ради, па то је на неки начин везено и за мене. Девојка у коју се заљубљује његов отац- Ајла- која је убијена једне ноћи на месечини, дао сам јој управо има Ајла јер о значи обасјана месечином . То сам учио од Достојевског он је свим ликовима дао тачно имена која треба да буду значење унутар функције тог лика , као Раскољников нпр. или Мармеладов. Ја мислим да је тај мој јунак главни, мада је тешко рећи ко је главни да ли Семир Нумић или Семиров отац или можда неко други, носи део мене, предодређен је да буде писац, основна порука мог дела и сваке добре књижевности јесте да оно што судбина хоће, да се то лако и одигра. Једна од највећих тајни целокупне светске књижевности наћи ћете код Софокла, по мени је то и најбољи писц, на оној раскрсници где Едип убија свог оца . Он није оца јако ударио, то је кључ малтене целе светске књижевности у том стиху. Он га је лако ударио , мало га је ударио и он падне и умре. Кад судбина хоће да се нешто деси, то се лако и деси. У народним песмама са Балкана имате исто то, али увек прелећемо преко народне књижевности, не поштујемо је довољно, каже: како га је лако ударио, три пут га је из седла преметнуо! Тај лак ударац је директно веза наше народне књижевности са са антиком . Целокупна грчка антика имала је антику своју као што је нама древна Грчка или Рим, а то је била Месопотамија. Књижевност Грчке у великој мери је књижевност бивше Месопотамије која је путовала медитераном. Херкулес, најјачи грчки јунак сигурно није стварни лик јер је Херкулес у ствари Гилгамеш, шест особина Гилгамеша има Херкулес што значи да Грци нису изумели Херкулеса него је то само препричани месопотамски Гилгамеш. Значи тако је и наша антика имала своју антику . Људи, народи кроз време кроз хиљаде година ако повучете низ су много ближи него што се мисли јер су на истој традицији. Прича немушти језик комплетна је из Шехерезаде, из старе Месопотамије. Месопотамија је чак на наш језик данашњице утицала, нпр. реч зеленаш, ко би рекао да је та реч везана са древним Ираком са Месопотамијом: пошто се тад посуђивало жито, онај који је имао доста жита посуђивао је да му се врати после када се жито жње. Зеленаш је зелен зато што он има жито онда кад је наша пшеница зелена , логика те наше речи, језика је да опонаша виђење човека пре пет хиљада година на Арабијском полуотоку, да га зовемо зеленаш а не знамо зашто.

10. Заједно са супругом биљежили сте загонетке и објавили књигу?

У мом крају је јако било живо загонетање. Срео сам неке људе од којих сам по 20 загонетки забележио . загонетке су на Балкану доста присутне , има их много у Румунији и много су сличне са нашима и Турци имају доста загонетки а највише их имају Роми и Индија. У самом хинди језику у Индији постоји 16 синонима за загонетку . Код Рома има једно веровања да кад је мртвац у кући не причају стварно него шифровано, јер ако их мртвац буде разумео, одвешће их у смрт. И тако је код рома потакнуто загонетање. Вук Караџић је забележио 151 загонетку, један мој земљак у Сјеници , Хусеин Дердемез је забележио 133, ја сам забележио 171 загонетку у књизи и волео бих да то никад нисам радио јер су ме многи људи омрзли због тога, нарочито професори народне књижевности који мисле да народна књижевност припада њима. Заправо, ја сам као новинар правио репортаже, ишао по селима, волео сам то да бележим , фактички десетак људи је мени рекло све те загонетке али сам 18 година то бележио.

11. У једном поглављу поетски је сажет Езопов животопис у којем будући писац види свог митског претка. У овом роману провејава и дух народне књижевности. На једном мјесту опширно се објашњава значење народне изреке „пала му сјекира у мед“. Што за књижевност значе народне изреке и загонетке, можемо ли их описати као „дубок бунар прошлости“?
Много се данас пише, много се објављује и много лоших књига се пише , много има досадне прозе и слабе поезије , много лоше књижевности и онда је савремени читалац збуњен. Постоје дела која не може свако да прочита и то је у реду али требало би да постоје и велика дела која може сваки човек да прочита. Једна од најбољих прича у историји књижевности је Акутагавина прича Нос , њу разуме сваки човек. Неки писац се одлучи за такву стратегију да га разуме свако а неки да га разуме слабо ко, али требало би да се нађе у књизи нешто интригантно нешто да најежи човека... Кавабата, јапански писац објавио је 19 романа за пет година, али он је то ваљда радио годинама па их је тако пуштао у јавност, а има неко ко а пет година може да напише само један роман. То је резултат разноразних околности како писац данас живи . Само образовање јесте пожељно за литературу али није неопходно. Онај генијалац који је спевао Хасанагиницу или Бановић Страхињу није био писмен, али је имао ту врсту осећајности, имао је генијалност иако није био писмен да то запише. Шопенхауер каже учени људи то су они који су знање стекли из књига , али на већем ступњу је геније, он чита из књиге света. Значи, онај човек који је испевао бановић Страхињу је знао нешто о праштању , он је читао ту књигу света, разумео је то, оставио је ту једну песму и то је то, једно ремек-дело. Данас има много лоше књижевности и то говорим као уредник два књижевна часописа . Добра књижевност свакако постоји и она је веома блиска да ли је из Јапана, из Кине, из Колумбије, добра књига је блиска сваком човеку ако има неку своју естетику она је јако блиска. Тешко да данас можете погледати добар фил. Филм је као форма исцрпео се у разним експериментима и врло ретко да можете да погледате добар филм да вам држи пажњу до краја, врло ретко.
12. „Јан ми је рекао да у прози, а нарочито у драми, ниједан лик не треба развити до краја, јер нам ниједан човјек није потпуно јасан: Смрт је природна појава, тако природна да је треба што више користити у романима. Кад год не знаш што са неким ликом, усмрти га, и никад неће бити неуверљиво“. Чини се да сте се ове хипотезе држали градећи ликове? Нпр. новинским порицањем породичних веза престајемо да пратимо судбину тетке Хане...

Што се тиче те тетке, то је неко специфично питање однос људи који су у власти, па они знају да се удаље од својих рођака, они сматрају да је веза са влашћу важнија него родбинска веза, то је био циљ тога,. Углавном, све што ћете наћи у мом роману, углавном је све истинито , све се заиста одиграло: човек је сањао да се отелио , жена је отровала коцкара итд, чак се ту помиње и један чувени геолог Радомир Димитријевић Квакс, један од најпознатијих геолога света и стручњак за картографију и он се случајно обрео у роману... Роман је пун смрти, то је нешто природно што прати јунаке и смрт врло често бива одгонетка човековог живота. Ја нисам храбар да јавно напишем о нечијим смртима, шта сам видео. Била је полемика о једном познатом човеку, јавној личности, да ли је убијен па стављен у кола или га је из нехата убио возач. Ја сам се онда сетио приче да је он када је имао 12 година нехотице убио брата из пушке и ја сам склон да поверујем да је њега нехотице заправо убио његов возач . Зашто? Зато што сваки човек набаса на неки начин на прошлост . Врло често свијет нам се открива да га читамо као књигу , да читамо из књиге свијета... Пошто сам као новинар врло често пратио криминал, нарочито сам волео да се бавим дрогом, онда кад сам погледао крајеве тих људи, буквално су их крајеви објаснили, њихове животе, тако да сам то користио и за литературу . Мада, нама овај свијет не може бити до краја отворен, што каже Борхес узалуд је отворити све прозоре свијета.

13. У једној малој средини, мада је то одређење небитно за ствараоца, оснивач сте књижевног часописа Сент и књижевног веб часописа Ецкерманн. Која је Ваша мисија? Да ли је потребно преиспитивање и враћање књижевности у неке нормалније, естетичније и етичније токове?

Први број часописа Сент изашао је 2001.године у Новом Пазару. Послије тих ратова и свега све је било порушено највише везе међу бившим републикама , требало је да направимо везе унутар књижевности . Сент је за двадесет година објавио преко 600 аутора, то је штампани часопис а ја га не дам на СЦИ листу да ме не би затрпали универзитетски професори јер они се баве науком ради бодова а ја тражим естетику зато што волим литературу. Имамо и други часопис, електронски Ецкерманн, он излази пет-шест година исто смо објавили око 600 аутора, много је читан имамо велику редакцију. Не агитујем и не бавим се никаквом политиком али морам рећи да се у Србији много лакше бавити организацијом књижевних послова него можда било где у свету јер имамо подршку за те часописе. То није велика подршка можда, али је редовна подршка. Србија изузетно помаже и капиталне пројекте и фестивале...мени су ти контакти помогли у животу , то је благодат да познајете људе унутар књижевности , мада није пресудно, али ми је потребно да као уредник покажем естетику, шта књижевност јесте, шта није . Мој мото од првог дана је био да је теже објавити у часопису једну песму него књигу. Увек сам се држао тога . Данас свако може за 500 еура да оде у штампарију и објави књигу али сам хтео да постоји место где не може нико да ме купи , него да кажем- ако није добра песма , нећу да је објавим. Хтео сам да часопис значи више. Данас имате милијарду сајтова у свету, али ако неки сајт има уредника, ако добар уредник стоји иза тога онда значи да се ту нешто објави. Дилетантизам и аматеризам врло често разјури друге људе, јер они прави кад виде чим су дилетанте објавили, они беже од тога. Отворен сам као уредник, објављивао сам из целог света, отворен сам за младе људе, ја сам увек у потрази за књижевношћу, на неки начин то је моја мисија, а од тога имам много.

14. Да ли постоји веза математике, симболике бројева и поезије?Је ли бол заиста основ поезије и књижевности? „Сматрао сам да поезија мора бити попут копља, иако кратког лета – да привуче поглед свих којима је пред очима“.

Постоји веза са математиком, ја волим ту теоретску математику када ми неко објашњава . Написо сам књигу Зидови, то је књига дискретне математике, за њу сам добио награду Меша Селимовић за књигу године 2014, блиска је и онима који не воле и не читају поезију . да ли је бол круна песништва, не знам из којих мотива људи почињу да пишу , неки почињу што су срећни, неки што су несрећни. Када сам говорио о кратком лету копља, чувени грчки песник Титос Патрикиос каже да је опширност непријатељ поезије, он се залагао доста за кратке песме, мада ја имам једну дугу песму, поему Бангладеш где сам се бавио квантом и честицом на неки начин, како ја као песник могу да се бавим. О болу ћу вам рећи једно питање моје сестре: када сам ја имао 18 година објавио сам прву књигу, моја сестра је тада имала пет година. Имали смо у селу пчеле и ја сам стално био међу пчелама без одела. Она је питала мог брата: боли ли Енеса када га печи пчела? Наравно да боли, зашто не би- одговорио јој је брат, а она ће: па ето, он је песник, па можда га не боли. Дете је нашло парадоксалну везу песништва и боли... Бол јесте једна благодат која нас је све нашла, песништво јесте важно, много је важно да имамо једни другима шта да кажемо. Не заборавите где се највише пише поезија- у затворима! Зато што осећају потребу да нешто кажу и налазе важност у томе.
Три човека су од мене тражила да их поменем у књигама: један човек коме је син изгубио живот, тражио је да поменем његовог сина, други човек је исто тражио да поменем његовог сина, оба су изгубили животе, а трећи, инспектор из Рашке, казао је: помени мене у књизи. „ Ја сам видео 600 лешева откако сам почео да радим, за 30 година. Памтим сваки леш који сам видео. Сматрам да би то било на неки начин важно за мој живот , смисао да сам ја видео 600 лешева.“ И поменуо сам инспектора у књизи. Значи, људи имају поверења у литературу, они ипак осећају да могу да се писцу обрате. Три човека су то од мене тражила, ја сам то испунио, импоновало ми је њихово поверење у језик, у говор, у песништво, у причу.
©Народна библиотека Будве 2018