Шесто издање Књижевног фестивала “Ћирилицом” настављено је синоћ на Тргу између цркава у будванском Старом граду промоцијом монографије о браћи Боцарић “Путници са кистом”, чија је ауторка историчарка умјетности и музејски савјетник Драгана Ивановић.
О монографији су говориле рецензенткиње, историчарке умјетности Љиљана Зековић и Снежана Ивовић, публици се обратила и сама ауторка, а разговор је модерирала Станка Рађеновић из Народне библиотеке Будве.
Зековић је у свом излагању казала да монографија “Путници са кистом” није само изванредно осмишљен и реализован пројекат, већ и израз моралног чина који нас обавезује да достојно валоризујемо ликовно стваралаштво умјетника који су поставили темеље из којих се развила црногорска модерна и савремена умјетност.Како је напоменула, припадници прве генерација школованих ликовних посленика, чије дјело припада антологијским вриједностима црногорске историје умјетности краја XIX и почетка XX вијека, а међу којима су неизоставно Анастас и Спиридон Шпиро Боцарић, до данас нису добили монографску публикацију која би, кроз форме есејистичких и теоријских приказа и критичких судова, презентовала њихов живот и дјело.
“Ово стање индолентности које је настало дјелимично субјективним, али и објективним околностима, промијенило се прије свега захваљујући ауторки, историчарки умјетности Драгани Ивановић која је вођена богатим стручним искуством, емотивним, етичким и професионалним мотивима, приредила монографију посвећену сликарима Анастасу Боцарићу (Будва 1884 – Пераст 1944) и Шпиридону Шпиру Боцарићу (Будва 1876 – Госпић, Јадовно 1941), пионирима црногорског постмодернизма, односно модернизма, а који, као
и она, потичу из митског града Кадма и Хармоније – Будве”, истакла је Зековић.
Према њеним ријечима, наша културна историја саткана је од низа узбудљивих прича, а једну од њих су исписала браћа Боцарић.
“Они су свој животни и стваралачки пут обогатили дјеловањем у различитим културним срединама, градећи свој ликовни идентитет на тековинама, њима тада, савремене ликовне праксе која је карактерисала европске умјетности краја XИX и прве половине XX вијека. Импресиван је број земаља које су мапиране као стваралачке стазе њихових путовања кроз простор и вријеме. Анастаса пратимо од Будве, гдје је рођен 1864, преко Солуна, Атине, гдје завршава Сликарску академију, Цетиња, на којем ради на двору књаза Николе, Задра, Мостара, Сарајева, Загреба, Београда, Цариграда, Каира, Скопља, Суботице, Новог Сада, до посљедњег коначишта у Перасту 1941. године, и Спиридона Шпира од Будве, гдје је рођен 1876, преко Венеције, у којој похађа Школу цртања и Краљевски институт лијепих умјетности, Мостара, Сарајева, Бања Луке гдје је дао немјерљив допринос вриједносном нивоу њиховог културолошког наслеђа, до Јадовног код Госпића, гдје је стријељан 1941. године. Поштујући стручну и научну апаратуру публикације овог профила, Драгана Ивановић је кроз текстуални дио и илустративне прилоге, фотографску документацију, фусноте, архивске и библиографске податке, дала једно ново виђење живота и дјела умјетника који су, поред професионалног, имали плодан и особен персонални животопис”, нагласила је она. Друга рецензенткиња монографије, историчарка умјетности Снежана Ивовић подсјетила је да је ауторка, од почетка свог стручног ангазмана до данас, посебно мјесто и важност придавала браћи Боцарић, првим школованим сликарима најстарије генерације.
“Многобројни текстови које је годинама објављивала, дугогодишње сакупљање података и докумената о овим знаменитим Будванима, посебно о Анастасу, отварали су пут и учврстили Драганину одлуку да реализује монографију, која је, на велико задовољство свих нас, данас, као круна њеног професионалног рада, заблистала пред нама. Већ у предговору ауторка нас упознаје са суштинским карактеристикама које се односе на живот и стваралаштво Анастаса и Шпира Боцарића, са њиховом одлуком да свој зивот посвете умјетности. Даје осврт на почетке њиховог заједничког дјеловања на територији Босне и Херцеговине, у Мостару и Сарајеву, на црквено сликарство и грађанске портрете до 1900. године, када им се путеви заувијек разилазе. Осврће се и на драгоцјене податке до којих је дошла непосредним контактом са Анастасовом унуком и који су јој помогли у реализовању његове изложбе у Модерној галерији у Будви 1994. године”, навела је Ивовић.
Оцијенила је да је дјело браће Боцарић овом луксузном монографијом презентовано на најбољи начин не само стручној, већ и широј јавности.
“Рађена са великом љубављу и ентузијазмом, употпуњена бројним, до сада непознатим подацима, Драгана Ивановић нам је пружила задовољство да на цјеловитији начин упознамо улогу и значај њиховог опуса и поставила темеље за даље проучавање првих школованих црногорских сликара. Овим значајним издањем, она је остварила свој лични и професионални дуг према достојној валоризацији црногорске културне баштине, којој припадају Будвани, браћа – сликари Анастас и Шпиро Боцарић, којима се са правом поноси њихов родни град и на овај начин одаје дужно поштовање”, закључила је Ивовић.
Ауторка Драгана Ивановић је казала да је на припремању монографији “Путници са кистом” радила дуги низ година, а да је почела да се бави Анастасом Боцарићем на наговор покојног доктора Мирослава Лукетића.“Када сам завршила факултет, Лукетић ми је скренуо пажњу на два брата о којима се није знало скоро ништа и одлучила сам да мој државни испит буде Анастас Боцарић. Наравно, уз стална претраживања архивске грађе, тако да се сакупио један лијепи материјал. Није све могло да стане у књигу, морала сам да правим селекцију, јер је материјала било пуно. Стицајем околности, како то живот заиста некада зна да намјести, једног дана код Јова (прим. аут. сликар Јован Јово Ивановић (1932 – 2017) ) и мене је дошао Бранко Живковић са Цетиња, и са њим је дошла госпођа која се представила као Станислава Бланда Бужан Боцарић. То је била унука Анастаса Боцарића. Ја сам јој предочила да се интересујем за дјело њеног дједа, а она је била одушевљена и рекла да жели да град у којем су рођени уради нешто како би се њихово дјело приближило грађанима Црне Горе, Будве и љубитељима умјетности. Обећала ми је да ће када се врати у Рим да ми пошаље документацију коју је имала у свом стану и то је и урадила”, навела је ауторка.
Ивановић је подсјетила да је 1994. године у Модерној галерији у Будви уприличена прва велика ретроспектива Анастаса Боцарића, те да је том приликом изашао и први монографски каталог са колорном репродукцијом. Шест година касније одрзана је изложба “Златни рамови браће Боцарић”, која је била лијеп повод да се споје радови два брата, да би 2006. године била организована изложба посвећена стваралаштву Шпира Боцарића.Ауторка је исказала задовољство што су трибине на Тргу између цркава биле испуњене до посљедњег мјеста, на чему је захвалила многобројној публици.
“Хвала вам пуно што сте дошли и увеличали ово вече, које је можда и најзначајнији моменат у мом раду историчара умјетности. Тај период почетака црногорске савремене умјетности није обрађен како је требало да буде и надам се да ћемо расвијетлити још неки лик везан за почетке нашег модерног сликарства”, закључила је Ивановић.
На самом почетку промоције присутни су имали прилику да погледају филм “Златни рамови браће Боцарић”, који је снимљен 1987. године, у копродукцији Кинема Сарајево и Зета филма, у режији Вефика Хаджисмајловића. Током вечери приказани су и кадрови из документарног филма "Градови и предјели Врбаске бановине" који је 1937. снимио Спиридон Шпиро Боцарић.

Монографију “Путници са кистом” нова је књига из издаваштва Народне библиотека Будве, а штампање је подрзала Туристичка организација општине Будва. У питању је двојезична монографија преведена на енглески језик, а превод су радиле Данијела Бозовић и Гордана Љубановић из будванске Библиотеке.
За фотографије су били задузени: Момир Матовић, Лазар Пејовић,
Nenad Mandić, Radoje Jovanić I Foto boni Budva. Bibliografiju je uradila Vesna Pejović, dok je urednica


Драгана Ивановић, историчарка умјетности и музејски савјетник, завршила је Филозофски факултет, група за историју умјетности у Београду. Каријеру је започела у Будви као први историчар умјетности у свом граду у РО „Стари град“ гдје је са стручним тимом састављеним од архитеката, археолога, инжењера, конзерватора, рестауратора радила на обнови будванског старог језгра послије земљотреса 1979. године. По завршетку радова, фирма одлази под стечај а Ивановићева прелази у Културно-информативни центар , гдје ради као кустос у Модерној галерији која је била смјештена у бившој згради Зета филма. Године 1991. формирањем ЈУ „Музеји, галерија и библиотека“ Будва ради у Модерној галерији до 2012. године када својевољно напушта посао. Од 1996. до краја радног ангажмана обавља дужност руководиоца Галерије. Од 1985. год. пише за културне рубрике у Побједи и Приморским новинама. Касније, дуги низ година пише стручне текстове за београдски часопис Ликовни живот. Аутор и организатор је великог броја самосталних и колективних изложби умјетника са еx југословенскх простора и Црне Горе.

У Задужбини Илије М. Коларца у Београду, пред знатним бројем посјетилаца, сликара, критичара, теоретичара умјетности, одржала је уз пројекцију, сртучно предавање о настанку, раду и дотадашњим успјесима будванске Модерне галерије, која је била сврстана међу најбоље на територији Црне Горе и Србије у октобру 2000. године. Поводом обиљежавања тридесетогодишњице рада исте објавила је публикацију ИИИ деценије Модерне галерије.

Ауторка је преко пет стотина библиографских јединица о сликарима и текстова за каталоге, предговора и текстова у стручним часописима Шквер и Паштровски Алманах. Дуго времена бавила се животом и дјелом Марка К. Греговића и Анастаса и Шпира Боцарића.

За монографију Будва, 1996. написала је текст „Ликовна умјетност у Будви и околини“. Била је селектор за ликовни програм Града театра 2004. и уредник монографије Јован Јово Ивановић 2018. године.