Програмом „Будванска културна баштина: О тврђавама, стазама и култу Свете Марије у Будви“ синоћ је настављен шести Књижевни фестивал „Ћирилицом“. На Тргу између цркава у будванском Старом граду о овој теми говорили су: археолог мр Младен Загарчанин, историчарка умјетности мр Луција Ђурашковић и архитектица Јелена Лазић.
Загарчанин је говорио о археологији која је повезана са култом Свете Марије од најранијих дана па све до данас, посебно се осврнувши на Ранохришћанску базилику у Старом граду Будве.
„Знамо да су током осамдесетих вршена велика археолошка истраживања током којих је пронађена једна велика базилика, која се везује за ВИ вијек и вријеме цара Јустинијана, и да је то откриће тада можда промијенило гледање на рановизантијску Будву. Све до тада није се знало да постоји тако импозантна и значајна грађевина. Базилика у Будви је једно од најразвијенијих ранохришћанских достигнућа на простору данашње Црне Горе. О њеној љепоти и раскоши веома се тешко може причати док се не пође у Археолошки музеј и не види један капител који је тако добро рађен да би помислили да је један од царских капитела направљених за неку од цркава у Равени или Цариграду. Када се помиње Санта Мариа ин Пунта, мислим да је то, у ствари, црква која је обновљена у ИX или X вијеку, свакако послије 861. године, када су арапске војсковође пустошиле Будву, Росе и Доњи Котор. У том пустошењу, страда и Будва, а није могла бити ни поштеђена та базилика, али се након свега тога јавља један украс, нови стил у украшавању цркава, а то је прероманика. Да се вратимо Санта Марији ин Пунта. Сви знамо за натпис који помиње 840. годину као нешто што је одредило датовање ове цркве која се налази за нас. Међутим, видимо да то није прероманичка црква, да има правоугаону апсиду карактеристичну за 15. или 16. вијек. Она је можда направљена на остацима прероманичке грађевине, али ако се у писаним изворима помиње Санта Марина ин Пунта, то је морала да буде грађевина која је имала све облике и одлике прероманичког градитељства. Током ископавања Базилике пронађени су остаци прероманичког цибориума, који не би могли да поставите у апсиде ове цркве из нас, јер би он могао да одговара само грађевини чија је обнова настала након арапског пустошења. Мислим да је та Базилика била посвећена Богородици, и да је то та Санта Мариа ин Пунта о којој се говори, а да су овдје иза нас само дјелови једног великог манастирског комплекса који је настао“, казао је Загарчанин.
Магистарка Луција Ђурашковић истакла је да Бока Которска обилује храмовима посвећеним Мајци Божијој, изграђеним од периода раног хришћанства, преко средњег вијека, па до новијих времена, независно од тога да ли је ријеч о католичкој или православној вјероисповјести.
Како је напоменула, у истом контексту, примјер Боке може се салгедати и као свједочанство о вјековном јединству и одређеној вјерској толеранцији међу становништвом, што се може сматрати и одликом града Будве.
„Будва у средњем вијеку представља град у коме је култ одређене свете личности био посебно изражен, што нарочито наглашава њену урбану специфичност која, као таква, траје већ преко два и по миленијума. Како помињу и будвански хроничари, у првом реду Крсто Ивановић, Антун Којовић и Паво Микула, у њој се, као особени и посебно карактеристични, поред осталих, издвајају два култа: Пресвете Богородице и Светог Антуна Падованског. Богородица је од давнина сматрана заштитницом и патроном древног будванског града, што потврђује и чудотворна икона „Мадона ин пунта“ која се и данас чува у цркви Светог Ивана, у посебном олтару. Такође, унутар Старог града и у његовој ближој околини можемо сагледати и набројати чак девет светих мјеста која и данас јесу, или су некада била посвећена Пресветој Богородици. Богородичин култ у Старом граду Будве био је посебно и нарочито изражен, тако да се са вјероватноћом може говорити да су у одређеном периоду историје града, од 6. до 14. вијека, постојала чак четири светилишта посвећена овој светој личности. То су: Ранохришћанска базилика, Санта Мариа ин Пунта из 840. године, Санта Мариа де Цастело из периода од 12. до 14. вијека и Санта Мариа делл Ангело, која води поријекло из 7. вијека, а која је од 1442. године посвећена Светом Ивану Крститељу. У посљедње наведеној цркви, као што сам већ напоменула, чува се највећа светиња града и његова заштитница, икона „Мадона ин пунта“ или тзв. „Будванска Госпа“. По натпису на самој икони – Велика Панагија, то јесте „светица над свим светим“. Славом узношена на процесијама, и посебно поштована од стране вјерника обје хришћанске вјероисповјести, одавно је представљала икону чувену по чудотворству и заштити Старог града од свих недаћа. Стари Будвани вјеровали су да је једино она, „Будванска Госпа“, спашавала становништво унутар града од куге, гусарских напада и неприлика на мору“, навела је Ђурашковић.
Она се осврнула и на манастире са подручја Будве који су посвећени Богородици, али и храмове који су некада постојали, а носили су име Свете Марије.
„То су манастири Подластва, са црковом посвећеном Рођењу Пресвете Богородице и Подострог са двије цркве које су посвећене Успењу Богородице. Такође, историјски извори потврђују да су се у околини Старог града налазиле још двије цркве посвећене Светој Марији. Једна је била саграђена у Госпоштини, испод брда Спас, по којој цијело насеље данас носи наведено име, док се друга налази у селу Борети, код рта Завала, сјевероисточно од старе Будве. Чудотворна икона „Будванске Госпе“, четири цркве саграђене у граду и пет изван градских зидина посвећене Пресветој Богородици, свакако представљају раритет у примјеру величања и славе ове култне личности на нашем географском подручју“, закључила је Ђурашковић.
Архитектица Јелена Лазић у свом излагању акценат је ставила на заборављене путеве залеђа Будве. Један од њих је, како је казала, Јегоров пут, дјело Руса Јегора Строганова, официра који се крајем 18. вијека замонашио у манастиру Прасквица. Пут који се протезао од милочерске плаже до Челобрда Строганов је крчио пуних десет година.
„Данас је остао сачуван само дио трасе оригиналног пута – онај од манастира Прасквица до Челобрда. Дио кроз Милочерски парк је изгубљен. Овај дио степеништа је уништио врисак модерног времена и брзих саобраћајница. Јадранска магистрала пресјекла је Јегоров пут, завјет ћутања је грубо пресјечен ријечима модерне. Као на Мунковој слици, врисак без звука, али тај врисак осјећамо. Умјесто да нас наводи духовни ГПС, ми смо одабрали дигитални. Изгубили смо смјер у смјеру. Да би се сачувао Јегоров пут од заборава, одмах треба приступити реконструкцији и санацији трасе. Циљ је туристички валоризовати пут, уз максимално поштовање затеченог стања. Исто као што старе бедеме не треба рушити, јер кажу више не слузе сврси, тако не треба ни изгубити старе путеве. Пут је пут, увијек некоме потребан. Оштећења се временом повећавају, што од дејства саме природе, што од дејства људи. У овом случају, иако пут није био под заштитом, реконструкција треба да оживи стари пут, уз максимално очување амбијенталне вриједности и уз стриктно поштовање истих техника обраде и градње које су затечене на терену“, нагласила је Лазић.
Разговор о будванској културној баштини на Тргу између цркава модерирала је Станка Рађеновић из Народне библиотеке Будве.
Публика је на крају вечери имала прилику да погледа и кратак филм „О значају и значењу Јегоровог пута“, ауторке Јелене Лазић, а у цркви Санта Мариа ин Пунта, након тога, пристуни су погедали холограм „Будванска Госпа“, који је такође дјело архитектице Лазић.
Фестивал „Ћирилицом“, који организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, наставља се вечерас од 21 сат, концертом „Етно елегија“. Публици ће се представити Душица Кордић (вокал, виолина, гусле), Никола Вучковић (клавир) и Александар Петковски (кавал).