Осме вечери Књижевног фестивала „Ћирилицом“, на Тргу између цркава у будванском Старом граду, уприличено је гостовање пјесника Мирослава Алексића, овогодишњег добитника Змајеве и Драинчеве награде за поетску збирку „Кафкино матурско одело“. О ауторовом стваралаштву говорио је проф. др Јован Делић, а модератор вечери била је Станка Рађеновић из Народне библиотеке Будве.
У исцрпном осврту на Алексићеву поезију, академик Делић навео је да нас пјесник сваки пут изненађује нечим обичним, конкретним, виђеним, доживљеним и посвједоченим, да би то обично изнутра обрнуо, преобразивши га у необично, зачудно и многозначно, претварајући своју дескрипцију у магију и дајући јој димензију метафизичког.
„Пјесма има често неки лирски сиже, анегдоту испричану у разговорном ритму у слободном стиху, а онда се све одједанпут заљуља, помјери и покаже своју дубину. Ево примјера - пјесма „У Савини“ описује једну дружину, прегласну до граница пристојности, накићену лозовачом. У порти манастирској, између двије Госпојинске цркве, Стеван Раичковић говори свој чаробни и омиљени сонет „Нити“, а слушају га Даринка Јеврић, Благоје Баковић и Мирослав Алексић, уз мирис хлорофила, јода, соли, упаљених свијећа и лозоваче. Сонетом „Нити“ Раичковић везује нерођене са мртвима, као што ми то вечерас чинимо, јер међу живима нису ни Раичковић, ни Јеврић. А та Алексићева интертекстуална игра у слушаоца претвара и већ два вијека упокојеног калуђера Јосифа Троповића, Његошевог учитеља баш у Савини, који, како вели Алексићев стих, лежи у манастирском гробљу, од небеса пијан као земља, као и ови остали што су били, али не баш од небеса пијани. Тако су нерођени и живи са мртвима буквално повезани Раичковићевом пјесмом, игумановом лозом и небеским пијанством. Алексић на крају иронијом везује пјесму за порту и двије цркве. Вријеме је да почне вечерње, па би добри и сироти игуман радо видио леђа пјесничкој братији, без обзира на њихову велику славу“, казао је Делић.
Он је истакао да је Алексић пјесник култура, те да је читалац у његовим књигама као у доброј библиотеци пробраних писаца и дјела – од Гилгамеша, Библије, Хомера и Лао Цеа до блиских му њемаца Хелдерлина, Рилкеа и Кафке, од Дон Кихота до Јована Христића, Борислава Радовића, па до његових другова и савременика.
Блискост, како истиче, постоји и са Иваном В. Лалићем.
„У пјесми „Успомена“ пјесник обећава да ће оде ли кад у Цариград нацртати на каменом зиду лик пјесника који је вратио Византију у српско модерно пјесништво, а са своја „Четири канона“ оживио и модернизовао канон, а са њим и пјесника, композитора и иконописца Светог Јована Дамаскина, пред Богородицом Тројеручицом, којој је овај светитељ иначе поклонио трећу руку у знак захвалности што му је исцијелила одсјечену шаку. Нацртаће га тако занесен вином у облацима дима, па цитирајући Лалића Алексић поентира „Успомену“ стиховима: „Коначно остаје само град на грлу мора, опасан црвеним очима ватре““.
Култура, како напомиње, пјева и кроз насловну пјесму награђене збирке „Кафкино матурско одело“.
„Реминисценције на Кафку постојане су у Алексићевој поезији, понекад већ и у наслову. Рецимо, „Милена Јасенска ће добити писмо“, па и у наслову „Између два села“. Неупућени мало знају колико је Кафка цијенио и сељака и његову краву на паши, према чијим устима се трава сама подиже, и да је сељака сматрао посљедњим изданком племства. Има нешто од тих љубави код Мирослава Алексића, али има доста и од Кафкиног осјећања неслободе, угрожености, тјескобе, одљуђења, па и издаје најближих. Прије него што је убројан у зреле и пунољетне, човјек на проби одијела увиђа да је изнутра изложен експонат, лутка од дрвета, без моћи да се сажме у сопствено биће, а камоли да одбрани елементарно достојанство и слободу“, закључио је академик Делић.
Публици се потом обратио и пјесник Алексић, који је изразио захвалност, како присутним љубитељима поезије који су употпунили ово вече, тако и професору Делићу који је говорио о његовом пјесништву. Он је говорио стихове пјесама „Шумановић -последњи дани“, „Моћ“, „Старци“, „Трактат о времену“, „У подножју Тавора“, „Златне закрпе“…
Освруо се и на награђену поетску збирку „Кафкино матурско одело“, истичући да му је за пјесму по којој је књига насловљена инспирација била једна слика из Кафкиног живота која говори о ступању појединца у зрелост.
„Појединац тада постаје подложан свакој врсти санкција и репресије, а тако исто пролазе и народи који постоје на политичкој и јавној сцени, постају неко на кога покушавају да навуку лудачку кошуљу. Насилно и без воље онога који то одијело добија и, како је професор истакао, са мајком која у томе саучествује. Дакле, ово је једна врло сложена метафора. Ја сам у интервјуу Вечерњим новостима послије Змајеве награде рекао да су прво поглавље Кафкиног „Замка“ и Ђоковићев долазак у Мелбурн на позив организатора потпуно подударне приче. Као што у Кафкином дјелу земљомјера позивају да дође да ради као геометар, а онда кад се тамо појави одбијају да га упосле, тако Ђоковић долази у Мелбурн, а не може да игра. Кафка је писац који је више него актуелан, али не начин на који је актуелан Орвел, којег се сад одричу на западу јер је прорекао њихову судбину. Кафка је апстрактинији, али у том смислу и вишезначнији.“
Алексићу су у 2022. години додијељене три књижевне награде, двије у Србији (Змајеву и Драинчеву) и једну у Румунији (награда за зивотно дјело). Истиче да о наградама има позитивно мишљење.
„Награда је добра јер усмјерава пажњу на пјесника, скреће пажњу из мноштва људи који се баве поезију. У том тренутку, ако ништа друго, више људи се интересује за његову поезију и више људи ће прочитати његове књиге. Наравно, говорим о наградама које имају традицију, које додјељују чланови жирија који имају кредибилитет и углед. Значи, сматрам да су награде потребан дио нашег укупног културног и јавног простора и да као такве треба да постану, али, свакако, пјесник пише највише због тога што дозивљава ванредно искуство у процесу претварања интуиције у експресију, како каже Бенедето Кроче. То је оно што је највећа награда за сваког пјесника, све друго је лијепо и добро“, закључио је аутор.
Биографија аутора
Мирослав Алексић рођен је у Врбасу 1960. године. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Поред осталог, радио је као секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу. Сада обавља послове помоћника управника Библиотеке Матице српске. Уредник је трибине „Савремени човек и савремени свет“ у Матици српској. Са пјесником Благојем Баковићем основао је и водио издавачку кућу „Слово“ и лист за дјецу „Растимо“, а са пјесником Ђорђом Сладојем покренуо је часопис за књижевност, умјетност и културу „Траг“. Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Друштва новосадских књижевника. Био је и учесник Оснивачке скупштине Удружења књижевника Републике Српске.
Објавио је књиге песама: „Зигурат“ (1986), „Попик или чуг“ (1990), „Нема вода“ (1994), „Оскудно време“ (2016), „Непоновљиви код“ (2018), „Арапски капричо“ (2020) и „Кафкино матурско одело „(2021). У Москви је 2017. изашао избор Алексићеве поезије под насловом „Лабиринт / Лавиринт“ (двојезично на руском и српском језику) у избору и преводу Андреја Базилевског.
Поезију, прозу и књижевну критику објављивао је у листовима и часописима: Летопис Матице српске, Књижевна реч, Златна греда, Српски књижевни гласник, Овдје, Траг, Глас омладине, Кровови, Улазница, Стварање, Писац, Бдење, Монс Ауреус, Српски преглед и другим. Алексићеве пјесме заступљене су у двадесетак антологија и избора поезије. Осим поменуте посљедње двије, Змајеве и Драинчеве, добитник је награда: Печат вароши сремскокарловачке и Ленкин прстен.
Са Мином Алексић преводио је са руског пјесме Јекатерине Пољанске. Са русинског је превео књигу пјесама Николе Шанте „Ослушкивања“, а заједно са професором др Јулијаном Рамачом поему „Идилски венац“ Гаврила Костелника, прво дјело написано на русинском књижевном језику.
Био је члан жирија за додјелу награда: Фестивала југословенске поезије младих, Друштва књижевника Војводине, „Јелена Балшић“ и „Сирмаји Карољ“.
Учесник је најзначајнијих књижевних фестивала у Србији, Републици Српској и Црној Гори, а као пјесник гостовао је и у Русији, Мађарској, Хрватској и Румунији.
Поезија му је превођена на руски, словачки, македонски.