У оквиру 6. Књижевног фестивала „Ћирилицом“ синоћ је на Тргу између цркава у будванском Старом граду уприличен Округли сто на тему „Ћирилица као интегративни чинилац“ о којој су говорили академик проф. др Синиша Јелушић, проф. др Александар Јерков, књижевни критичар и издавач Гојко Божовић, писац Горчин Благојевић и књижевна критичарка, мр Ксенија Ракочевић.
У свом излагању академик Јелушић подсјетио је да се у Русији сваког 24. маја обиљезава Дан словенске писмености и културе, у част стваралаца ћириличног писма просветитеља Кирила и Методија. Како је указао, читав просветитељски пројекат базира се на ширењу хиршћанске идеје. Он је детаљније говорио о судбини хришћанске идеје из перспективе судбине ћирилице.
„Као што из угла необично проницљивог Ничеовог предвиђања о судбини Бога у његовом времену и времену које долази послије њега, а тиче се наравно битне суштине самог нихилизма, дакле празнине и губитка смисла, овдје је ријеч о логосу, слову које је повезано са словом Божјим. Није то само технички, геополитички проблем потискивања ћирилице, него је проблем једне епохалне свијести која је изгубила идеју Бога као највише димензије свијести о којој се говори. У том смислу, хоћу да посјетим на изврсно житије Константина Филозофа или Светог Кирила, гдје се води спор о томе који језици имају приоритет. И онда слиједи расправа о јеврејском, хеленском и латинском. Али, опет је у центру идеја језика као преноса божанске мисли и идеје. Читав спор се, дакле, води око тога да ли старословенски језик има у себи могућност преношења оне највеће мисли која је присутна у хришћанској идеји. Наравно, Константин Филозоф је један од најобразованијих Византинаца тог времена. Он је изврсан познавалац филозофије, патристике и онога што је томе претходило, а то је велика традиција грчког мишљења. И чини ми се да се у његовој великој идеји сабира знање које происходи из хеленске и ранохришћанске традиције, а онда се све то сабира у том генијалном производу словенске писмености и превођења, прије свега, светих списа на тај језик. Проблем ћирилице се, по мом мишљењу, везује за проблем кризе и нихилизма европске цивилизације у цјелини. Не правим сада ту кључну, дистинктивну разлику између ћириличне и латиничне традиције, јер обје произилазе из грчке традиције која је темељ, јер је грчка култура темељ европске културе. Губитком повезаности са тим темељима Европа губи свој темељ и ми смо данас свједоци тога и то је заправо централно питање са којим треба да се суочимо. Суочавање са централним проблемом води овом суочавању са феноменом ћирилице и враћању цивилизацијске, културолошке, филозофске и религијске релевантности ћирилице. У том смислу, морам рећи да је за похвалу ова манифестација која нас враћа у актуалност питања, јер, то морам нагласити, да није ове манифестације помена ћирилице уопште не би било“, навео је Јелушић.
О ћирилици као вишем облику толеранције и очувања различитости, са једне, и интеграције и приближавања, са друге стране, говорио је проф. др Александар Јерков. Како је рекао, друштвени амбијент за разговор о ћирилици у Црној Гори је бољи него раније, али постоје и велики изазови, при чему је, надовезујући се на излагање академика Јелушића, подвукао општу кризу вриједности, нихилизам модерних времена и поколебану Европу.
„Оправдана је критика Европе, али и нас. И оправдано је помислити и то да неко попут мене ко уопште није религиозан, каже да не зна гдје бисмо били да није било цркве и њене историјске улоге. Значи, о томе се мора мислити чак и ако нисте из једне организације или ако је ваш поглед на свијет потпуно другачије усмјерен. Морате мислити са једним вишим обликом толеранције и размишљати шта доприноси свима нама у свему овоме. Има и других тешкоћа… Ви живите у окружењу у којем је готово немогуће или подвиг користити ћирилицу. Немате тастатуру на ћирилици, углавном ни апликацје на ћирилици. Када хоћете да направите то слово, вама програм спаја два слова и до прекјуче у Србији када напишете „Ђ“ платите као да сте написали ММС. Ми хоћемо да говоримо о некој врсти равноправности, а доведени смо у ситуацију да смо технолошки потпуно неравноправни. Сљедећи корак јесте, не да нас неко трпи, него да будемо равноправни. Европа, на примјер, није трпјела Бугарску и ћирилицу, него је са радошћу примила ту земљу у Европску унију. Ако сте тих дана путовали Европом могли сте да видите да су људи били симпатични и постојало је расположење, не пука толеранција, већ једна радост у свему томе. И онда смо, упркос таквом догађају, и даље имали инфантилну расправу да ако сте за ћирилицу ви нисте довољно Европљанин, а имали сте непосредне доказе да су и грчко и бугарско писмо добродошли у Европу, као елементи који чине свијет разноликим, богатијим и интересантнијим. Ја видим ћирилицу, не као тачку разлике, одвајања, издвајања или локалног спајања на Балкану и ширем простору словеских земаља, већ као врлину са којом смо бољи и гдје смо добродошли тамо гдје нам је одувијек било мјесто“, казао је Јерков.
Књижевни критичар и издавач Гојко Божовић говорио је о ћирилици као изразу културне историје и културне савремености и лијепом писму у којем препознајемо свој израз, а не мјеру разлике, а осврнуо се и на сусрет ћирилице са новим друштвеним околностима и новим медијима и технологијама.
„Када говоримо о ћирилици говоримо о једном посебном изразу наше културне историје и савремености. О посебном изразу наше културне историје, због тога што су њени најврједнији примјери у дугом трајању исказани управо на ћирилици, а она самим тим јесте препознатљив сликовни, визуелни израз једног трајања. Говоримо о ћирилици као изразу наше културне савремености, зато што је она живо присутна у нашој савременој култури и, упркос свим околностима, јесте нешто по чему препознајемо витално важне интересе. Истовремено, ми можемо да видимо, а о томе су говорили и многи људи који припадају другим изразима, да је ћирилица необично лијепо писмо и да има нарочиту дизајнерску вриједност. Са тог становишта кад бисте погледали, помислили бисте да се дизајнери отимају за ћирилицу и да је она веома често употребљавано писмо за различите брендове, књиге, повеље и указе, али није у тој мјери у којој би то било очекивано из неке друге историјске перспективе. Мени се чини да ће ћирилица дијелити судбину културе и да ће бити интегративна у оном смислу у којем је интегративна сама култура. Данас је култура код нас маргинализована и потиснута је у корист, прије свега, забаве, у другом степени унификујуће економије или популистичке политике. Из тог угла, шансе ћирилице нису толико велике, али исто тако у нашим данима показује се да велики изрази који су требали да буду интегративни, као рецимо економија, нису довољни и да чак и тамо гдје људи живе у изобиљу, они не живе у задовољству, а управо због тога што им недостају адекватни културни садржаји. Са друге стране, показује се да ни локалне, ни глобалне политике немају вјеродостојност која се препознаје и која им се признаје, и да се висока политика срозала на нешто што би се могло назвати менаџментом средњег нивоа. То су људи који управљају, са више или мање среће и успјеха, али немају никакву визију, јер визију може да створи само култура“, навео је Божовић.
Писац Горчин Благојевић сматра да о ћирилици и српском језику не треба говорити жалосним тоном, јер смо се, како је казао, о томе наслушали у протеклој деценији или двије, а сада свједочимо другачијим временима.
„Нису у питању били неки трендови или „спољни-лијеви“ утицаји од глобалних вјетрова, него је на сцени била једна бескрупулозна хајка државе Црне Горе против сваког ко говори српским језиком и ко узгред користи ћирилицу. Ипак, није вријеме ни за какве жалопојке него за сатиру, јер то што се Црној Гори догодило са језицима и писмима није постојало ни на мапи. Кад сам видио ко учествује на Округлом столу, знао сам да ми преамбула неће требати. Ћирилица је побиједила, и то убједљиво, а тек ће побиједити на сљедећем попису. Један од показатеља да за то нема бриге је и овај невјероватан фестивал. Ја морам рећи да ми је част што сам гост овог фестивала и што сам у друштву ових људи“, казао је Благојевић и у наставку вечери прочитао сатирични есеј „Црногорски пописни листић“.
Како се ћирилица стигматизује у актуелном моменту и ко то тако тумачи и користи у манипулативне сврхе, чули смо од мр Ксеније Ракочевић.
„Ако узмете Устав Црне Горе као највиши правни акт, ви ћете тамо видјети да стоји да је ћирилица службено писмо једнако као латиница. Дакле, на папиру је све онако како треба бити. И, како је то случај са свим правним актима, ви немате никакве мањкавости, али у пракси то баш није тако. Ћирилица и латиница морају у том смислу увијек бити једнако испоштоване, али проблем се не налази на баналној, површинској равни, већ је много дубљи. Манипулацију увијек спроводе центри моћи, а она се спроводи кроз теорију знакова, што је јако незгодна игра у којој ви имате и ознаку, и означеног и оног који означава. Дакле, знакови добијају своју функцију када уђу у одређени систем и њихове функције се самим тим додатно усложњавају. Писмо на којем су писани неки од најважнијих споменика наше културе, попут Мирослављевог јеванђеља, које настаје у цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу и које нам оставља такав траг писмености, никако не можемо тумачити као нешто што није дио нашег културног идентитета и кода. Црногорски национални модел послије 2006. године нажалост се умногоме изграђивао на негацији било какве блискости са српском културом и управо због тога дошли смо до ситуације да ћирилица поприми ознаке оног што је непријатељско. Ћирилица, а та теза јесте интегративни фактор, све нас је окупила овдје. Наши најзначајнији споменици настају на том писму, а студенти на катедри за црногорски језик Филолошког факултета у Никшићу такође пишу на ћирилици, као и студенти српског језика. Мислим да су јако опасне манипулативне стратегије које ће нас, док год буду толико моћне, доводити до наших међусобних трвења у сукоба“, навела је Ракочевић.