Сабрана дјела Стефана Митровог Љубише, критичко издање представљена су синоћ на 6. Књижевном фестивалу „Ћирилицом“. На промоцији на Тргу између цркава у будванском Старом граду, говорили су проф. др Александар Јерков, академик проф. др Синиша Јелушић и књижевни критичар и издавач Гојко Божовић, а модератор вечери била је Станка Рађеновић из Народне библиотеке Будве.
Критичко издање обухвата пет књига: „Бој на Вису, преводи и огледи“, „Приповијести црногорске и приморске“, „Причања Вука Дојчевића“, „Говори и чланци“ и „Писма“, а издавачи су Народна библиотека Будве, Ободско слово и Штампар Макарије у сарадњи са Универзитетском библиотеком „Светозар Марковић“ из Београда.
Директор Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, проф. др Александар Јерков, који је аутор одељка „Уместо предговора“ у Књизи првој, истакао је да ово издање има сложену организационо-техничку предисторију. Будванска Библиотека и Библиотека „Светозар Марковић“, како је навео, покренуле су лијепу сарадњу, уз темељни уговор који обезбјеђује модалитете заједничког дјеловања.
„Сарадња је ишла у различитим правцима и у једном тренутку дошли смо до тачке да бисмо могли да направимо овакав подухват. Ја сам провео неколико лијепих љета радећи у Жирију „Стефан Митров Љубиша“, кад смо се на други начин бавили неким издањима и приредио сам књигу „Медитеранских прича“ Милорада Павића, која је производ свега тога. Тако да имам један осјећај за Љубишу који је посебно причврстио мој дивни и за мене неумрли Ново Вуковић, који је обожавао Љубишу на посебан начин. Вуковић ме увукао у свијет Дурмитора, Црне Горе, причања, у један свијет предања. То је радио са неодољивим шармом, да је за мене Љубиша нераскидиво повезан са Новом, који је, као што знамо, приредио једну од ових књига, онако како се оне приређују у критичком издању, са комплетним апаратом, објавио студију, написао изводе из студија на два различита начина. Са великом пажњом разрадио је лик Вука Дојчевића, показујући његове карактерне особине и све његове специфичности, истовремено карактеролошки доприносећи једној врсти разумијевања типова људи какве ми кроз прошлост препознајемо. Када све то ставите скупа, уз још неколико драгих пријатеља који сарађују, ви добијате јасну идеју. Идући у сусрет 200. години од Љубишиног рођења и имајући на уму све, некад и мучне, контроверзе које имамо овдје посљедњих година, ми сви знамо да Љубишу као чврст темељ нашег саморазумијевања треба да ставимо пред нас. Тако смо дошли до овог пројекта и ја захваљујем свима који су у томе учествовали“ казао је Јерков , истакавши да пред читаоцима није строго академско издање, већ јасна, прочишћена књига са стандардизованим критичким текстом, објављена као прилог да је Љубиша данас поетички и књизевно-историјски актуелан.
Академик, проф. др Синиша Јелушић вечерашњу промоцију оцијенио је као изузетан догађај за нашу културу, и као врх овогодишње манифестације „Ћирилицом“. Када су Љубишина Сабрана дјела у питању, похвалио је допринос уредника Радомира Уљаревића, Миле Баљевић и Александра Јеркова.
„Ми имамо издање у пет књига Црногорске академије наука и умјетности и трокњижје које је објавио Културни центар Будва. Ја већ сада вјерујем да је ово до сада најпотпуније издање и да се суочавамо са неком врстом непрекидне прогресије односа према самом Љубиши, која врхуни у објављивању овакве цјелине његовог дјела. Љубиша није писац који се лако чита, то одмах треба знати, него је писац којем треба посветити потпуну пажњу и концентрацију. Нема сумње, као нека врста аксиома од кога полазимо јесте да је Љубиша актуелан, саприсутан и мени се иначе чини да се он и даље показује необично теоријски занимљивим и подстицајним. Ја мислим да Љубиша није до краја прочитан аутор и да нису изведена и анализирана сва његова значења. Ту би требало укључити модерне теорије, прије свега Екову теорију опере аперте, отвореног дјела које нам даје велике могућности да идемо даље и да се у тој некој кореспонденцији између читаоца, рецепције текста и самог текста може доћи до нових значења. Мени се чини да је он и даље врло отворен писац и да постоји могућност нових истраживања и резултата. Посебно богатство представља језик. Ја не знам да ли је предвиђен у оквиру овог издања, али једна допуна би се могла направити са изврсним рјечником Љубишиног дјела. Занимљиво је да Љубиша никада није говорио о књижевности као посебном изразу, као о фикцији, имагинацији, стваралаштву, аутономији. Напотив, он жели да забиљежи, да сачува, готово да архивира оно за шта је мислио да „неумитно пропада“, а у томе је то велико богатство и треба га сачувати. Тако да у великој мјери ту имате неку врсту поетичке документарности на којој он рационално инсистира, а испод те рационалности избија нешто друго, а то је заиста аутентично књижевно дјело које не искључује аспект документарности, него га чак увелико продубљује. То је огромно богатство митско-етонографско-антрополошке равни његовог дјела и ту смо, рекао бих, чак и на почетку и могли би се очекивати даљи резултати. У том смислу су добра очекивања децембарског скупа гдје ћемо имати још један разговор о тада овом комплетираном издању ових дјела“, говорио је Јелушић.
Књижевни критичар и издавач Гојко Божовић истакао је да нас тренуци чине привилегованим, и да је ово такав тренутак у којем у Љубиши говоримо у Старом граду, на простору о којем је писао и гдје је насељавао своје јунаке. Будва, Маини, Паштровићи, Побори, Дробни пијесак и Свети Стефан су, према његовим ријечима, микрокосмос из којег креће свијет Љубишине прозе, али се ту не зауставља, што је посебна драгоцјеност.
„Привилеговани смо и због тога што говоримо и о Сабраним дјелима Стефана Митровог Љубише, која у овом тренутку имају пет објављених књига и заједно са још двије књиге изабраних критика оне ће представљати суму Љубишиног рада заједно са неким од најважнијих текстова који су о њему писани различитим поводима и са различитим амбицијама. Ми, дакле, говоримо о једном правом примјеру капиталног издаваштва, јер се објављују дјела писца који је, истина, објављиван и у неким ранијим издањима, али чини ми се да писац Љубишиног формата мора да буде непрестано присутан међу читаоцима, у библиотекама и у књижарама, и то у различитим издањима, од појединачних до оваквог веома поузданог издања у коме се налази цијели Љубиша и у којем можемо да пратимо његов књижевни, људски и политички развој. Све то даје могућност да ми препознамо један књижевно-историјски лик из не тако далеког времена, али да га препознамо у цјелини оног што је он у свом времену значио и био. Када погледамо ових пет књига, можемо да видимо како се Љубиша у њима мијењао, али и њега као потпуног писца готово свих жанрова. Он је почео једним спјевом „Бој на Вису“, потом прелази на писање приповједака кроз „Приповјести црногорске и приморске“ и „Причања Вука Дојчевића“, а то му није било довољно него је упоредо са тим писао текстове у којима је настојао да разумије најбољу традицију коју непосредно насљеђује – Његоша, па онда оне који су старији од Његоша, затим и усмено насљеђе. Када данас читамо његове политичке говоре у скупштинама у Задру, Бечу или Трсту, можемо видјети да су то заправо текстови који имају нарочиту књижевну вриједност. Наша политичка култура, нажалост, није дуга, а наша парламентарна историја још мање, али ако би се правио најстрожи могући избор важних говора у историји српског парламентаризма, онда би Љубишини говори ту имали нарочито мјесто“, навео је Божовић.