Промоција лексикографског дјела „Рјечник говора Паштровића“ аутора проф. др Миодрага Јовановића уприличена је синоћ на тргу испод Цитаделе у будванском Старом граду у оквиру деветог Фестивала „Ћирилицом“. Поред аутора, учешће у овом програму узели су и академик проф. др Ненад Вуковић и књижевник Ђорђе В. Греговић.
Књига, објављена 2022. године у издању Института за језик и књижевност при Црногорској академији наука и умјетности (ЦАНУ), представља резултат вишедеценијског теренског рада и снимања живог говора, а доноси богат лексички корпус из различитих области свакодневног живота.
Академик Вуковић у свом излагању указао је на вишедеценијска Јовановићева истраживања подручја Паштровића, нагласивши да резултати пројекта представљају велики допринос изучавању лексике црногорских говора.
„У уводном дијелу ове књиге аутор презентује комплетан систем рада, од начина прикупљања грађе, одабира лексичких јединица до финалне обраде. Аутор је, како сам наглашава, на простору Паштровића пописао и обрађивао лексеме из различитих области живота. И, како каже, то су ријечи које се изговарају на њиви, на обреду, које означавају одјећу, обућу, некадашње мушке и женске народне ношње, такође и посуђе и друге реалије везане за кућу, покућство, храну... Биљежио је наш аутор ријечи које симболизују човјекове радне манифестације, привредне дјелатности, домаћу радиност, земљорадњу, ратарску, воћарску, повртларску, сточарску терминологију. Ријечи, даље, из грађевинарства, сеоских заната, наравно рибарску и поморску терминологију. Биљежио је ријечи које симболизују однос према раду, техничке околности рада, као и ријечи које се тичу човјека и породице, систем ознака за именовање човјека као биолошког и социјалног бића. Биљежио је систем ознака за именовање природних реалија, земљишта, воде, биљака, домаћих и дивљих животиња. Затим, систем ознака за манифестације духа човјекова, лексику обичаја, митологије, историје. И кад све погледамо, не знам да ли је изостало ишта из онога што је значајно за рјечник неког простора, а да професор Јовановић није забиљежио“, истакао је Вуковић.
Како је академик навео, аутор је у истраживањима обухватио и старе паштровске исправе, документе који су настајали од 16. до краја 18. вијека, што је, према његовим ријечима, јако важно.
„Јовановић упоређује лексику тих докумената и провјерава одређене лексеме. Тако поставља питање да ли оне припадају активном фонду ријечи савременог паштровског говора или макар пасивном. То је оправдало сврху, како опет каже аутор, да се овдје нађу и неке ријечи које нису својина живога говора, али јесу дио историјског памћења народа чији се језик обрађује“, казао је Вуковић, оцијенивши да се Јовановић потврдио као марљиви и стрпљиви лексикограф, што је, како је рекао, једна од највећих захтјевности која се тиче лексикографије.
Књижевник Ђорђе В. Греговић, вриједни сарадник аутора „Рјечника говора Паштровића“, у свом излагању напоменуо је да је чување језика људска обавеза, био он савремен или архаичан, измијешан, жив или одлазећи.
„Опстанак језика осигурава континуитет културе, док губитак језика угрожава и уништава не само језични састав, већ и цјелокупну баштину и идентитет једног народа. Нажалост, има података и свјесни смо чињенице да бројни језици у данашњем свијету нестају. Према подацима Уједињених нација од прије неку годину, 40 језика годишње остаје без људи који су говорили тај језик. Нема оних који ће даље говорити и то је апсолутно неповратан процес. Може се рећи да је то доказ раслојавања и одумирања једне цивилизацијске конструкције, без обзира колико она била велика или мала. Јер не одумиру само језици скрајнутих заједница, већ се то дешава и у веома урбанизованим срединама као што је велшки језик у Велсу. Па, одумире ли језик Паштровића? Да, али постоји радост живота, као што постоји и радост оживљавања. А свака радост људска има своју димензију и разуђеност, своју причу и постојање. Животу припадамо, оживљавамо оно што је неумитно прошло и што је дио заборава. Животу припадамо кроз своје поступке, одлуке и ријечи, а кроз језик оживљавамо идеале и племенита искуства како би их сачували. Када су наши преци давно установили језик и писмо комуникације у првим заједницама, био је то један од највећих искорака у људској историји, готово исте важности као откриће ватре, точка или примитивног оруђа за лов и рад. Језик, а касније и писмо, несумњиво су прве судбоносне вриједности наше цивилизације. Управо кроз њихово трајање и ширење настаје континуитет људске врсте и, у сагласју са тиме, људско памћење“, казао је Греговић.
Публици се, на крају, обратио и сам аутор, проф. др Миодраг Јовановић. Он се присјетио покојних Паштровића – Ива Грацуна и Панта Митровића, који су му још почетком деведесетих помагали да проникне у аутентични говор тог поднебља.
Он се посебно осврнуо на генезу интересовања за говор Паштровића.
„Када сам магистрирао у Београду 1991. године, бавио сам се говорима из мог родног краја. У то вријеме за докторске дисертације требало је узимати рецентне теме и на Филолошком факултету било је тешко да прође дисертација - тема је морала бити релевантна за науку. Што се мене тиче, имао сам у оптицају три теме: прва је била говор Жупе Никшићке, друга говор Његуша и трећа говор Паштровића. Имао сам рок од два дана да размислим. Одлучио сам се за Паштровиће, а Панто ми је, већ на самом почетку, говорио да је, иако недовољно цијењен, то важан посао у том тренутку. Временом сам све дубље улазио у истраживање паштровског говора – много сам дао том простору, али ми је он узвратио једнако толико“, казао је Јовановић.
Како је истако, трудио се да рјечник не буде само општи језички фонд, већ да као компонента постоји и стилистички маркер.
„Ја сам, наравно, уврстио велики број таквих ријечи, а многи од тих примјера налазе се у аутентичним реченицама. Мени је посебно било драго кад сам дао ову књигу изворним Паштровићима, па су они знали да кажу да је то добро. Ту ми критика није требала, јер ако изворни Паштровић каже да је добро, онда сам ја са тим задовољан. Дио овог рјечника су и фразеологизми и ту сам имао велику помоћ од Ђорђа Греговића. Било је ту изазова: разлучити што је венецијанска ријеч, што је далматски дијалекат, што је ријеч оријенталног поријекла која не долази само преко турског, него и преко персијског. Ми волимо да ријечима приписујемо турско поријекло, али прави научник увијек ће рећи да оне заправо долазе из персијског и да је турски облик добијен касније. Наравно, није крај истраживањима, јер практично нема краја. Треба да се трудимо да сачувамо што се сачувати може и да у том правцу учинимо колико можемо“, рекао је Јовановић.
На крају програма Ђорђе В. Греговић прочитао је кратко изглагање сачињено од ријечи са подручја Паштровића. Неке од њих су се и данас задржале у говору, али, како су се учесници промоције сагласили, потребно је наставити са оваквим истраживањима и подухватима како би се наслеђе сачувало за будуће генерације.
Модераторка вечери била је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва.
Фестивал „Ћирилицом“ до 17. септембра организују будванска Народна библиотека и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.