Церемонија свечаног уручења Повеље „Свети Стефан Штиљановић“ овогодишњем лауреату академику Јовану Делићу уприличена је на тргу испод Цитаделе у будванском Старом граду у оквиру деветог Фестивала „Ћирилицом“.
Одлуку да се награда за дугогодишњи рад и допринос његовању ћириличног писма додијели господину Делићу донио је жири који су чинили предсједник Радомир Уљаревић и чланови Мила Баљевић и др Радоје Фемић
Признање и златни лик Светог Василија Острошког лауреату је уручила директорица Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва, Мила Баљевић.
У свом образложењу, предсједник жирија Радомир Уљаревић указао је да је Јован Делић вишедеценијски професор српске књижевности 20. вијека, књижевни историчар и критичар модерне српске књижевности.
„Заинтересован за широки круг тема и феномена, поетичких модела и ауторских опуса који су обиљежили српску књижевност 20. вијека, академик Јован Делић је у низу својих књига и у научним радовима, у преко 1000 библиографских јединица, објављених у часописима, као и научним зборницима, обликовао продубљену и разуђену слику врхова модерне српске књижевности. Као историчар књижевности Делић полази од претпоставке да је разумијевање појединачних феномена немогуће без разумијевања шире цјелине, али да се до те цјелине може доћи само постепено, идући дуж сваког конкретног текста и читајући и тумачећи ред по ред. Као књижевни критичар Делић полази од претпоставке да је историја књижевности нужан оквир за разумијевање савремене књижевности и за писање књижевне критике. Мада на први поглед различити по својим улогама и по практичној примјени својих умијећа, књижевни критичари и историчари у верзији коју заступа Јован Делић, уједињени су у потреби унутрашњег разумијевања књижевног текста. Да бисмо разумјели контекст морамо најприје изнутра и потанко разумијети сам текст. Делић исцрпно описује текстове, појединачне књиге и ауторске опусе, књижевно-историјска раздобља и поетичке епохе, досљедно се служећи поступком дедукције, тако што иде од појединачних текстова у опусу једног аутора, преко књига до ауторског опуса као цјелине, од цјеловитих ауторских опуса до поетичких периода, од поетичких периода логички повезаних у цјеловит хронолошки низ до књижевно-историјских раздобља, од књижевно-историјских раздобља до цјеловите слике националне књижевности као нарочитог израза културе и друштва у њиховим дугим трајањима“, истакао је Уљаревић.
Присутнима се потом обратио и академик Делић истакавши да му је додјелом Повеље „Свети Стефан Штиљановић“ учињена велика част.
„Свети Стефан Штиљановић оличење је свепраштајуће доброте и светитељ који је све признанице, потврде и дугове према њему учињене предао огњу. По својој вољи и савјести, на Митровдан, свима је све опростио, заувијек, поступивши према основној хришћанској молитви Оче наш, коју свакодневно изговарамо Бога молећи: „и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. То није никаква легенда, већ истинска истина која је ушла у легенду и предање, преобразивши се у светост и светињу и преобразивши великог добротвора у свеца. Овом опраштању дугова пред живом ватром и у живој ватри претходило је још једно велико доброчинство будућега свеца: то је спасавање народа од глади зле, неродне, ратне године; побједа над једним страшним јахачем апокалипсе. Господин Стефан Штиљановић, уз чије име налазимо титуле каштелана, (захумског) кнеза, деспота и владара, отворио је своје амбаре пред гладним народом, подијелио жито, уредно записавши колико је ко узео, и дао рок до наредне жетве да му се жито врати. Али и наредна година издаде и људи немадоше одакле да врате зајам. Тада добротвор понови своје доброчинство и дужницима опрости дугове спаливши признанице, и постаде још за живота свети, свијетли, прекрасни господар, који два пута побиједи глад и опрости дугове дужницима својим. То све, ево, памти пет стољећа“, казао је Делић.
Овогодишњи лауреат истакао је да је његова књига „Гојко Ђого – црни аргонаут српског пјесништва“ вјероватно била пресудна да добије награду Фестивала „Ћирилицом“. Књига се, како је казао, појавила на дан Светог Василија Острошког, 12. маја ове године, а дан касније, како је навео, држао је свечану бесједу у Српској академији наука и умјетности.
На тај начин, према Делићевим ријечима, Свети Василије је већ тада за њега учинио чудо, а данас га опет чини „најдиректније учествујући у овој награди“.
Он се осврнуо и на књиге „Милутин Бојић – пјесник модерне и вјесник авангаде“ и „Ходочашћа уз Усправну земљу“.
„Бојић је умро у Солуну као српски јунак 1917. године, са двадесет пет година. Био је Андрићев вршњак. Оставио је иза себе двије књиге поезије, седам драма и 124 позоришне критике. Замислите да је Иво Андрић умро 1917, или Милош Црњански 1918. године – мало ко би их се данас сјећао. А „Плава гробница“ је најљепши споменик Србима преминулим у Првом свјетском рату и сахрањеним крај острва Вида, у мору. Довољно је навести наслове циклуса „Усправне земље“ Васка Попе, па разумјети колико је то предрагоцјена идентитетска књига: „Ходочашћа“ – о великим српским храмовима, од Хиландара до Сент Андреје; „Савин извор“ – о Светом Сави; „Косово поље“; „Ћеле-кула“ о Првом српском устанку и „Повратак у Београд. Гојко Ђого је тамновао због своје поезије, због „Вунених времена“, мада му је „Црно руно“ најбоља књига“, истакао је Делић.

Подсјетимо, досадашњи добитници Повеље „Свети Стефан Штиљановић“ били су: Елка Њаголова (Бугарска), Сергеј Главјук (Русија), Мирослав Лукетић (Црна Гора), Бећир Вуковић (Црна Гора), Лав Данилкин (Русија), Милован Данојлић (Србија), Селимир Радуловић (Србија) и Злата Бојовић (Србија).
Модераторка вечери била је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва.
Фестивал „Ћирилицом“ до 17. септембра организују будванска Народна библиотека и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.
Биографија Јована Делића:
Јован Делић је рођен 4. октобра 1949. године у селу Борковићи у Пиви (Црна Гора). Основну школу је учио по пивским селима (Борковићи, Горанско, Плужине, Миљковац), а гимназију у Никшићу. Дипломирао је 1971. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду, гдје је и магистрирао (1979) и докторирао (1996). Од децембра 1972. радио је на Филозофском факултету у Новом Саду, на Институту за југословенске књижевности и општу књижевност (сада Одсек за српску књижевност и језик). Од 1. октобра 1986. до 30. септембра 1991. био је лектор за српскохрватски језик на Семинару за словенску филологију Универзитета „Георг Аугуст” у Гетингену. Од 1. јула 1998. професор је савремене српске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Предавао је кратко теорију књижевности на Филозофском факултету у Петрињи, а преко двадесет година савремену српску књижевност, општу књижевност, историју романа и руску књижевност ХХ вијека на Филозофском факултету на Палама. На Филолошко- уметничком факултету у Крагујевцу предавао је савремену српску књижевност док није формирао наставно- научно наслеђе. Два семестра је предавао методологију науке о књижевности на Филозофском факултету у Никшићу, а четири исти предмет на Филозофском факултету у Бањој Луци на постдипломским и докторским студијама.
Професор Новица Петковић је ангажовао Делића на свом пројекту Поетика српске књижевности XX века на Институту за књижевност и уметност у Београду од 1998. године, а од 2005. повјерио му је руковођење пројектом. Као члан Петковићевог тима и руководилац пројекта (2005—2015) учествовао је у раду и организацији преко двадесет научних скупова, а као сарадник и уредник у двадесет шест научних зборника о поетици српских пјесника ХХ вијека.
Од 1969. године објављује у публикацијама Матице српске, чији је редовни члан. Од 2000. године главни је уредник Зборника Матице српске за књижевност и језик, а тренутно је потпредсједник Матице српске.
Учествовао је у организацији и раду научних скупова у Матици српској о Александру Тишми, Јовану Дучићу, Ђорђу Натошевићу, 80 година погрома у Великој рацији, о Васку Попи, о Летопису Матице српске (поводом 200 година), о Десанки Максимовић, Растку Петровићу.
У САНУ је учествовао у раду научних скупова о Вуку Караџићу, Јовану Скерлићу, Јанку Веселиновићу, Иви Андрићу, Скендеру Куленовићу, Јовану Ђорђевићу, Јовану Дучићу и Добрици Ћосићу, и у изради споменица Бориславу Пекићу, Ивану В. Лалићу, Слободану Селенићу и Данилу Кишу, као и у раду више научних округлих столова.
У оквиру манифестације „Дучићеве вечери поезије” у Требињу и „Пјесничка ријеч на извору Пиве” у Плужинама организовао је преко двадесет научних скупова и уредио толико зборника о најистакнутијим српским пјесницима. У оквиру Ћоровићевих књижевних сусрета у Билећи организовао је и водио преко двадесет књижевно- критичких скупова о савременим српским писцима. У оквиру сусрета „Српска проза данас” у Трстенику објавио је више радова у зборницима о српској савременој прози.
Као професор по позиву, држао је предавања на славистичким катедрама у Хамбургу, Берлину, Манхајму, Јени, Хајделбергу, Франкфурту, Грајфсвалду, Мајнцу, Вирцбургу, Халеу и Сегедину. Од 1969. године, када је почео да објављује, публиковао је преко хиљаду библиографских јединица у страним и домаћим часописима. Радови су му објављивани на њемачком, француском, руском и украјинском језику.
Објавио је књиге: Критичареви парадокси, Матица српска, Нови Сад, 1980; Српски надреализам и роман, Српска књижевна задруга, Београд, 1980; Пјесник „патетике ума”: (о пјесништву Павла Поповића), Дневник, Нови Сад, 1983; Традиција и Вук Стеф. Караџић, БИГЗ, Београд, 1990; Хазарска призма: тумачење прозе Милорада Павића, Просвета — Досије — Октоих — Дечје новине, Београд — Титоград — Горњи Милановац, 1991; Књижевни погледи Данила Киша: ка поетици Кишове прозе, Просвета, Београд, 1995, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004; Кроз прозу Данила Киша: ка поетици Кишове прозе ИИ, БИГЗ, Београд, 1997; Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004; О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008; Иван В. Лалић и њемачка лирика, Српска књижевна задруга, Институг за књижевност и уметност, Филозофски факултет, Београд — Источно Сарајево, 2011; Иво Андрић — мост и жртва, Православна реч, Нови Сад, 2011, Милутин Бојић пјесник модерне и вјесник авангарде. О поезији и поетици Милутина Бојића, Андрићев институт, Андрићград — Вишеград, 2020. и 2023. године, Сажета поетика сажимања, Архипелаг, Београд, 2023; Ходочашћа уз Усправну земљу, Архипелаг, Београд, 2024.
Приредио је више запажених издања страних и српских писаца: Душана Васиљева, Хајнриха Хајнеа, Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Матије Бећковића.
Два пута је награђиван „Бранковом наградом” Матице српске за есеј (радови о Тину Ујевићу и Александру Солжењицину). Добитник је награде „Милан Богдановић” за новинску књижевну критику, награде Друштва књижевника Војводине „Књига године” за Хазарску призму, награде „Вук Филиповић”, БИГЗ- ове награде, награде „Златна српска књижевност” из Фонда Александра Арнаутовића за изузетан допринос изучавању српске књижевности, награде „Ђорђе Јовановић”, награде „Шпиро Матијевић”, награде Матице српске „Младен Лесковац” за цјелокупан књижевно- научни рад, признања „Златни беочуг” за допринос култури Београда, повеље Удружења књижевника Србије „Симо Матавуљ”, Вукове награде.
За дописног члана САНУ изабран је 8. новембра 2018. године, a за редовног члана 7. новембра 2024.