КУЛТУРНИ ПРОГРАМИ
Округли сто „Медијска писменост у Црној Гори и кампања Бирајмо шта гледамо” поводом промоције деветог броја часописа „Круг младих“
У организацији ЈУ „Народна библиотека Будве“ и НВО „Седма сила младих“, у суботу је одржана промоција деветог броја часописа „Круг младих“ и тим поводом уприличен округли сто на тему „Медијска писменост у Црној Гори и кампања Бирајмо шта гледамо“.
О овој теми говорили су: Елвира Цековић - ПР Агенције за електронске медије и уредница часописа Зорица Раденовић у организацији НВО „Седма сила младих“, док су у организацији Народне библиотеке Будве учеснице биле мр Божена Јелушић и библиотекарка савјетница Гордана Љубановић.
Као увод у тему, на почетку су приказана три спота који се емитују у оквиру кампање „Бирајмо шта гледамо“ која треба да утиче на подизање нивоа свијести о важности медијског описмењавања родитеља, старатеља и дјеце и о важности одабира медијских садржаја за дјецу. Ову кампању су покренули Агенција за електронске медије Црне Горе и представништво УНИЦЕФ-а у Црној Гори.
Уредница часописа Круг Зорица Раденовић сматра да само писати о нечему и објављивати текстове није довољно, да је потребна жива ријеч и размјена ставова, искустава, размишљања и нека врста дискусије да би нас ова тема подстакла да размишљамо шта можемо да учинимо када је медијска писменост у питању. Она је истакла да је актуелна кампања од изузетног значаја за развијање медијске писмености у Црној Гори, те да су у НВО Седма сила младих одлучили да „на овај начин не само подржимо кампању и да пишемо о ономе што она промовише, већ и да ми у оквиру НВО и часописа „Круг младих“ дамо допринос онолико колико је то могуће. Такође сматрамо да смо само једна карика у том ланцу могућности развијања медијске писмености код младих, код родитеља, уопште код свих јер знамо да је у Црној Гори на веома ниском ступњу и ово је само један можда први корак ка том циљу“. Она је нагласила да сви фактори друштва, почев од породице, школе, невладиног сектора, различитих кампања и сл. заједно могу да допринесу развијању медијске писмености.
Мр Божена Јелушић је истакла да смо једина земља у региону која има Медијску писменост као обавезан изборни предмет, сто подразумијева као обавезно да се понуди ученицима. Предмет је усвојен од стране Просвјетног савјета и прошао је све педагошке провјере казала је Јелушић истакавши да смо по њему прилично препознати у региону као земља која је направила можда најзначајнији искорак када је у питању медијска писменост и са нама се може упоредити једино Словенија која међутим нема то као редовни предмет, већ као неку врсту ваннаставне активности. Наше школе тај предмет нуде, али уколико треба попунити норму других наставних предмета, онда се не нуди. Поред основне писмености (скриптивне) Божена Јелушић је истакла и значај дигиталне, информационе и медијске писмености. Наш свијет је посредован медијима и ми без медија не можемо више ни перципирати емпиријску стварност онако како је перципирамо. Коментаришући актуелне спотове из кампање „Бирајмо шта гледамо“, Божена Јелушић је истакла да они „подразумијевају један поглед на медије који треба оспоравати и то је тзв.епидермички утицај медија“. Међутим, медији не дјелују епидермички сматра она и емитовани спотови у кампањи Бирајмо што гледамо за њу су наивни: новина у споту са борбом дјечака у односу на много старије генерације је само у мобилним телефонима (гдје један од дјечака снима); дјевојчица обољела од анорексије неће то бити само зато што гледа „фасхион“ канал или само часописе, већ због тога што се, како се на споту види, у кући не дружи са оцем, већ је мајка та задужена за њу. То је хетеронормативна свијест, то је стављање особе у кутију, а та дјевојчица је у кутији са мајком, а не са оцем и то је оно што њу може водити ка анорексији - образлаже Јелушић. „Медији не дјелују бинарно - бијело или црно; дјелују као спектар и ви у ствари у том спектру проналазите како се у ствари догађа са вама то што се догађа“. Медијска писменост као предмет настоји да ученицима, фигуративно речено, угради неку врсту чипа који ће се активирати сваки пут кад станемо пред неки медијски текст (а медијски текст је и билборд и часопис и тв емисија и дневник и реклама и омотница од лијека...и он има своја слова која треба научити прочитати и то је медијска писменост): „Нпр, у овом Кругу младих видјећете да доминирају жене. Међутим, позиција моћи припада мушкарцу. Пажљиво листање овога часописа откриће његову идеологију, не зато што ви то хоћете кад правите часопис, него због тога што медији не дјелују епидермички, дјелују као спектар. Што је сад тај чип? Прво, свако мора знати да је свака медијска порука, све што видите у медијима конструкт, то није емпиријска стварност и морате се одмах запитати ко је направио ту поруку. Тај ко је направио, направио је нешто што није стварност. Да би он направио тај конструкт, користио је креативне технике медија у којем се изразио: радијског, телевизијског, филмског, медија штампе... Да ли ће сви људи исто схватити овај медијски текст? Неће. Ја сам одмах указала на број мушкараца и жена и на чињеницу да је овдје институција моћи у руци мушкарца, то многи од вас можда неће видјети. Значи, ми исту поруку нећемо исто разумјети, и то је трећи концепт- рецепција. Четврто је – да нема те медијске поруке, а да не садржи у себи идеологију, врједносна начела, неке стилове живота и погледе на свијет који вам се на тај начин намећу. Они међутим не раде епидермички, они раде софистицирано, на дуг рок и пажљиво. Ви тога можете бити свјесни или не можете или не морате- то покупите са културом, са крајем, са животом у којем сте и то преносите даље у медијски текст. И пети концепт је сврха. Сваки медијски текст је направљен да добије новац или моћ. Чини вам се да овај непрофитни медиј није намијењен заради пара он није намијењен да заради новац, није му то циљ, али јесте му циљ да има моћ, да направи моћ над вама да би вас промијенио и учинио другачијима. Дакле, медијска порука се мора читати са чипом који се истог тренутка активира. Конструкт је, направљен је креативним језиком медија, неће га и други разумјети као ја, он има своју идеологију и своју сврху. Кад научите ђаке да при сваком сусрету са медијским текстом активирају тај чип, они више никад не читају медијске текстове једноставно, не изједначавају их са медијском стварношћу, нити сматрају да је то емпиријска стварност“. Професорица Божена Јелушић је истакла да смо захваљујући смартфонима и паметној телефонији око нас, у сваком тренутку опсервирани и то како се забављамо може да утиче на наше будуће животе, на то гдје ћемо бити примљени на факултету или на пословима.Сви смо пред оком “Великог брата“ и напросто треба водити рачуна и бирати детаље које ћемо истицати о себи на друштвеним мрежама. То је нешто што је нормалан опрез у свијету посредованом медијима. Најопсаније је то што нас медији претварају у стереотипе - наставила је Јелушић у свом излагању ове теме – купују и продају као готове производе. Као један од примјера навела је серију Санта Кларита Дајет која се емитује на Нетфлиx мрежи, хорор комедија у којој се догађа да главна јунакиња има нагон да поједе човјека и констатује се да је насловна јунакиња обољела од једне врсте канибализма који је добила приликом свог боравка у Србији и коначно се схвата да је медијско посредовања рата 90-их, свега што смо имали на овом терену резултирало чињеницом да се у овом дијелу свијета (Балкан) налазе канибали. Захваљујући управо медијима овај регион је ушао у ту серију на овакав начин. „Да ли смо ми исто тако неке друге људе, друге крајеве и појаве перципирали на сличан начин? Гдје се губимо? Шта радимо да појачамо стереотипе о себи? Како да објаснимо Западу да не пристајемо на расизам? Чиме се човјек у ствари може борити? По мом осјећању једино образовањем, између осталог образовањем за медије“ – закључила је Божена Јелушић истичући да је управо медијска писменост један од најкориснијих предмета у средњој школи.
Емина Цековић, ПР Агенције за електронске медије истакла је да није сагласна са констатацијом да су спотови наивни, те да је најважније код спотова из камапње Бирајмо шта гледамо да подстакну родитеље да размишљају. Данас дјеца прате медијске садржаје сасвим близу (а близина дјетета тв-у је некада била једина брига родитеља) и креирају га интерактивно путем различитих платформи. Цековић је истакла да иако је технологија направљена да повеже људе ипак је довела до тога да се међусобно удаљавају. „Код традиционалне, линеарне телевизије регулисање садржаја је било много једноставније и могло је да задовољи потребе гледаоца. Данас то није тако. Повећана је контрола коју корисник има над временом и мјестом за приступ садржају, регулација не може да ријеши тај проблем. Повећан је избор и количина садржаја које омогућавају дигиталне технологије и дистрибуције. Поставља се питање што се десило са регулацијом. Виртуелно окружење заузима значајно мјесто у животима и интересовањима наше дјеце и студије показују да малољетници значајан дио свог времена проводе гледајући телефоне, сурфујући интернетом, разговарајући посредством телефона“ – истакла је Елвира Цековић. Она је навела да у Црној Гори данас има преко 200 хиљада корисника кабловске телевизије, 51 % домаћинстава има приступ интернету код куће, интернет прикључак већином имају домаћинства чији мјесечни приход прелази 600 еура, али и 30% домаћинстава са приходом испод 300 еура такође имају интернет; 91% дјеце узраста од 9 до 17 година, према подацима из 2016, користи интернет, док је 79% њих на интернету сваког дана. Производи и услуге које нуде нове информационе технологије се надмећу међусобно али и са породичним вриједностима и знањем које дјеца стичу у школи што све утиче на навике, понашања и интелект дјеце, навела је Цековић. Дјеца садржаје виртуелног свијета веома брзо усвајају и преносе у реалан свијет, а телевизија је као „дадиља“ или „родитељ трећег доба“ и због образовне функције и што замјењује физичку присутност родитеља - мишљења је ПР Агенције за електронске медије. Повећањем броја канала повећани су и садржаји насиља, укинуте језичке баријере. У том контексту може се говорити о два аспекта: насиљу на телевизији и насиљу које се зове телевизија. Засигурно су рат, крвопролиће, насиље „роба са великом потражњом“. Питање етичности код извјештавања о овим догађајима се и даље отвара. „У програмима 12 црногорских комерцијалних телевизија учешће дјечијих програма у прошлој години износило је 2,4%. Оно што је поражавајуће – наводи Цековић – је да двије од три телевизије са националном покривеношћу имају свега 1% дјечијих програма.“ Шта се десило са регулацијом кад европска регулатива посебну пажњу поклања заштити дјеце и малољетницима...Оно што је забрањено на традиционалној телевизији на другим платформама је дозвољено, па тако системи заштите функционишу само код традиционалне телевизије. Појам медијске писмености се доста често своди на једноставну формулу успјеха како за медије тако и за публику - каже Цековић. „Наша одговорност као родитеља, институције, државе, друштва, наша грешка и пропуст је уколико дјеца као логичан избор усвајају агресивне и асоцијалне моделе понашања , јер коначно дјеца су екран у којем можемо видјети себе“.
Библиотекарка савјетница у НБ Будве, Гордана Љубановић, је говорећи о медијској писмености истакла да је за критичко промишљање потребан критички апарат који подразумијева појмовни оквир и терминологију и с тим у вези позабавила се терминима: наука о информацијама, теорија информација, информациона и медијска писменост, информационо- информатичко друштво.
Живимо у добу у којем је информација важна и постоји као порука коју је неко послао и порука коју је неко примио. „Информације теку кроз комуникационе мреже на које одлучујуће утичу чворишта у којима се мреже укрштају. Моћ је ту, а више није у политичким институцијама“ – Љубановић наводи тезу Мануела Кастелса који је творац израза умрежено друштво. Ендру Кин прича причу о терору масе која је довела демократију до пароксизма. „То што данас свако са истим правом може да објави текст и да га назове мишљењем, искључујући притом свијет уредника, лектора, стручњака за одређене области – шта је то нама донијело, што смо тиме добили што је све постало транспарентно... (један од синонима за информационо друштво је- транспарентно)“. Наводећи изводе из дјела Ендру Кина истакла је максиму која се осноси на брзину и површност: императив брзине тјера новинаре на површност, површност снижава критеријуме извјештавања, са нижих критеријума се иде у нови круг брзине… При претраживању базе података треба постићи релавантност: „Релевантност показује колико је погодак важан у односу на постављени упит. Двије мјере релевантности су прецизност и одзив. Оне су на супротним крајевима лепезе и могу се објаснити као одговори на питања: колико елемената који су одабрани из скупа су релевантни – прецизност; колико релевантних елемената је одабрано из скупа – одзив. О релевантности садржаја за нас данас одлучују медијска чворишта.“ И гугл као база података не задовољава своју основну сврху а то је – да нам помогне да нађемо информације; просто није релевантна, није довољно прецизна, па је сврха постојања такве базе података нешто друго – истиче Гордана Љубановић. Транспарентно друштво је синоним за информационо друштво, али ми живимо у непрегледном друштву, јер захваљујући тој бујици свега и свачега ми више немамо преглед над координатама, над токовима и не знамо гдје су она чувена чворишта. Два термина су у вези са кампањом Бирајмо што гледамо и са масовним медијима, а то су легално и легитимно: „Медији којима смо изложени, сви су они легални, осим неких прљавих дубина wеб-а, сви имају дозволе од министарстава, агенција, разних тијела којима је друштво повјерило надзор над законитошћу. Сви су они легални, али је питање да ли су легитимни“ – истакла је Гордана Љубановић и да би на принципима различитости термина легално и легитимно требало размишљати о обукама, кампањама, направити разлику и вратити се здраворазумским питањима - да ли је легитимно, друштвено прихватљиво, да ли је етички и подржава ли вриједности цивилизоване средине.
Једина права ствар је по мишљењу професорице Јелушић, научити младе људе да питају и да се питају и да мијењају перспективе, да имају свијест о томе одакле се могу узети валидне информације. Интелигенција није монолит већ способност ума која се дијели у више сегмената: нумеричка, вербална, просторна, моторичка... један чинилац интелигенције је меморија коју младе генерације губе зато што све постоји у медијима, гуглу... Нужно је памтити. Други проблем је вријеме које протиче неконтролисано уласком на друштвене мреже сматра мр Божена Јелушић.
Медијска писменост као изборни предмет је профилисао ученике као веома успјешне студенте касније на студијама. Ипак, на нивоу Црне Горе за око 10 година од кад је уведен предмет медијска писменост, око 900 ученика је одабрало овај предмет, а те ученике и њихова боља постигнућа уистину није тешко пратити. Међутим, медијска писменост се провлачи и кроз друге наставне предмете како се то ради и на Западу.
Часопис „Круг младих“ издаје НВО „Седма сила младих“ која у сарадњи са Народном библиотеком Будве организује радионице новинарског и креативног писања. Девети број часописа који је посвећен кампањи „Бирајмо шта гледамо“ подржан је од стране Министарства спорта Црне Горе, Туристичке организације Будве и других јавних предузећа и фирми.
©Народна библиотека Будве 2018