У организацији Народне библиотеке Будве у петак, 5. октобра у 16 сати програмом Дјечија права обиљежена је „Међународна недјеља дјетета“ која се традиционално одржава у првој седмици октобра, у циљу скретања пажње јавности на дјецу и младе, на потребе и права дјеце и младих у породици, друштву и локалној заједници, на њихова права да одрастају у што бољим условима, на једнаке шансе за развој и остварење свих својих потенцијала.
У програму су своје ставове и виђења дјечијих права изнијели ученици, полазници радионица креативног писања које се одвијају у Библиотеци, које воде професорице Зорица Јоксимовић и Сања Пантовић, а са стручног, професионалног и искуственог аспекта о дјечијим правима, али и о односу и разумијевању права и обавеза говориле су социолошкиња Зденка Грбавчевић и психолошкиња Нада Божовић.
Без обзира на поријекло, имовинско стање, језик, религију…сва дјеца имају једнака права, истакла је социолошкиња Зденка Грбавчевић: “Наша држава, Црна Гора је ратификовала Конвенцију о дјечјим правима и самим тим преузела обавезе да поштује сва дјечија права од тога да им се пружи срећно, здраво дјетињство, затим право на образовање, право на социјалну заштиту, здравствену заштиту, право да, уколико не живе са оба родитеља, имају контакт са другим родитељем, право да их нико не узнемирава, да буду саслушани, да се чује њихова ријеч и да се њихово мишљење узме у обзир. Дакле, наша држава гарантује та права свој дјеци и та права се надзиру. Једино се тим правним актом који је усвојен 20. новембра 1989. године гарантују дјечија права и дијете се посматра као субјект, као носилац права, па је Декларација о дјечјим правима више моралног карактера, а Конвенција је нешто што је законски прописано и чега се сви морамо придржавати. Широк је дијапазон дјечјих права, а то је и зато што су дјеца у узрасту, и тјелесном и физичком, када им је потребна и посебна пажња и посебан однос. Онако како се ми односимо према дјеци, у ствари такви смо ми. У различитим раздобљима цивилизације било је и угњетавања и искориштавања дјеце, те се стога морамо трудити да се појачају дјечија права, да се ради на њиховој промоцији и да је то дјеци доступно, да она знају како да остварују своја права, почев од породице, надаље кроз образовни систем, а сваком дјетету се мора обезбиједити најприје бесплатно основно образовање као и даље образовање у складу са жељама и индивидуалним могућностима дјетета. Увијек се мора радити у најбољем интересу дјетета. Сматрам да дјеца у Црној Гори имају и уживају права и оно што је битно и треба нагласити је да кроз образовни систем, у којем сам провела дуго времена, да осим права дјеца имају и дужности а права су некако реципрочна са дужностима… Оно што је јако важно да напоменем јесте да су дјеца заштићена, да је забрањено свако злостављање, узнемиравање како вербално тако и физичко”.
Психолошкиња Нада Божовић истакла је да је одлука о дјечјим правима донијета на основу чињеница да дјеца заслужују посебан третман у односу на одрасле и да заиста имају посебне потребе у односу на одрасле. “То значи да је деци потребна сигурност, јер кад сте сигурни, растете здраво, брзо, у снажне и здраве људе који мисле својом главом који имају храбрости да причају о ономе што осећају, да се тога не стиде, и да заузимају свој став у свакој ситуацији. Битно је да се осврнемо на сам третман од стране родитеља и ауторитета према деци. Причамо о правима, а јако мало се прича о обавезама. Сама идеја о дечјим правима је произашла одатле да знајући да деца имају права уче да и други имају права, а самим тим што други имају права, они имају обавезу да поштују друге као што желе и осећају да треба да се они поштују. Мислим да смо мало склизнули са те путање јер у последњих десетак година влада један огроман талас пермисивног начина васпитања у коме је дете (а не породица) центар света, у коме оно има моћ над свима и живи у зони комфора. Као резултат таквог начина васпитања, имамо размажене, егоцентричне појединце, мањак емпатије у друштву, антисоцијално понашање у свим сферама функционисања и статистички значајан пораст депресивних адолесцената.” Зашто је то тако поред свих права која су им дата? То је и зато што је дјеци, сматра психолошкиња Нада Божовић, дата превелика моћ коју они сами не могу да понесу, не знају шта ће са њом… Она истиче да лјубав према дјетету не треба, и не смије бити оправдање за слабост родитеља у намјери да постави чврсте границе према њему јер управо у томе лежи камен спотицања у васпитанју које доноси лоше резултате: “У изостанку граница у васпитању детету директно угрожавамо и занемарујемо право на СИГУРНОСТ јер му дајемо моћ коју не може да понесе, а оно то зна и осећа. У својој немоћи да се избори са превеликом слободом која му је дата, неподржано, дете губи бажични осећај поверења према ауторитету и стиче осећање несигурности у бази своје личности, што то је темељ за каснију надоградњу. Ако је темељ у развоју личности осећање страха и несигурности, шта год да се на то надогради, неће бити добро и стабилно. Без постављених граница деца губе ослонац. У недостатку граница деца су препуштена сама себи и то се види. Недостатак сопственог осећаја дисциплине онемогућава децу у стицању адаптибилности која је неопходна за здрав однос према средини и заједници. У немогућности да се изборе са собом развија се разврат, бахатост, себичлук...”
Важно је осврнути се и на колективно добро и на стицање осјећаја самодисциплине који ми дјеци уграђујемо васпитањем – истиче надаље психолошкиња Божовић: “Родитељи васпитавају децу. Они су њихови природни и легитимни ауторитети, и ако они изгубе свест о томе ко су, ко је њихово дете, какве су улоге које имају у породици, према другима и заједници уопште, онда имамо изгубљене генерације деце које траже свој пут неподржани, несигурни, са семеном страха посејаним у процесу стварања личности.”
Дјеца, млађи полазници Радионице креативног писања у Библиотеци су на балонима исписивали жеље, а старији полазници изнијели су мишљења о томе шта су њихова права, шта обавезе, а шта су жеље. Дјеца су истицала своја права на слободно мишљење, као и на грешку, али и право других да слободно мисле и гријеше. Такође, нису имала искуство да су некада била угрожена њихова права.
Како се дјеца односе према обавезама, шта показују резултати у образовном систему, будући да су једине обавезе данашњег дјетета учење, социолошкиња Зденка Грбавчевић каже: Ученицима се нуди најбоље, квалитетно образовање како би они једног дана постали одрасле, зреле личности које ће бити носиоци овог друштва, дакле замјене генерација и сав напор се улже да се створе темељне вриједности код све дјеце кроз образовни систем. Дјеца треба да његују добре другарске, хумане односе, комуникацију, да поштују улогу професора и значај који имају у њиховом животу, као и родитеље и породицу, да стичу знања, да испуњавају и извршавају школске обавезе”. Промјене у образовном систему су према мишљењу психолошкиње Зденке Грбавчевић у интерсу и за добробит ученика јер нека права која сада ученици остварују нису постојала у претходним периодима: као нпр. право на приговор на оцјену и рад наставника, да изразе своје мишљење и свој став. Дакле, ученици имају права као и родитељи који су инволвирани у образовни систем како појединачно, тако и кроз савјетодавна тијела што, према мишљењу Зденке Грбавчевић подразумијева један комплексан однос.
Закључак је да од дјечијим правима треба причати стално, не само у Недјељи дјетета и у Дану дјечјих права; и то кроз призму њихових обавеза, да уз свако право стоји и обавеза, а прје свега треба имати у виду не само добро појединца, већ и добро других, добро заједнице.