Већ друге вечери деветог фестивала Ћирилицом, у духу традиције и у складу са својом мисијом чувања и промовисања завичајне културне баштине, представљен је избор из дневничких записа дон Антуна Kојовића, први том који обухвата период од 1806. до 1819. године, а које ЈУ Народна библиотека „Мирослав Лукетић“ Будва објављује у суиздаваштву са Kоторском бискупијом.
Између корица тврдог повеза, на 203 стране првог тома „Дневника“ дон Антуна Kојовића смјештени су: уводна студија, главни текст праћен илустрацијама и напоменама, регистри (именски и географски) и рјечник мање познатих ријечи.
За потребе овог вриједног издавачког подухвата избор из дневничких записа је направила академик Злата Бојовић која је током синоћње промоције ближе упознала присутне са ликом и дјелом дон Антуна Kојовића.
“Истраживања којима смо се посветили, чији су резултати објављени прије 30 година у књизи Антун Kојовић - Дјела, објављеној у лијепој едицији Kњижевност на тлу Црне Горе и Боке Kоторске, донијели су сигурнију и богатију представу о дуговјеком будванском учитељу и свештенику који је, како је сам говорио, велики број својих суграђана крштавао, учио их у школи, припремао сваке године за карневалске забаве, вјенчавао и испраћао са овога свијета, васпоставила су његов животопис, с једне стране сконцентрисан на малу Будву крајем 18. и у почетним деценијама 19. вијека, на скучени простор града и око града, на локалне догађаје, а са друге стране општи и шире, јер је тада преко Будве, смјењивањем неколико страних власти, корачала историја. У истој књизи први пут је представљен његов књижевни рад у цјелини из рукописа, појавила су се дјела за која се није ни знало да су постојала, објављена је његова сачувана поезија, двије кратке драме и кратки одломци из прозних дјела, из недовршених мемоара и обимног дневника,” навела је Бојовић.
Бојовић је указала на велики значај Kојовићевих дневника који прецизно дочаравају живот у Будви од прије више од 200 година.
“Остали смо дужни Kојовићу, остала је Будва дужна за оно што је у том књижевном раду најзначајније - објављивање његовог дневника који није био писан да биљежи догађаје из његовог живота, већ да буде слика и свједочанство живота Будве и њене свакодневице који је писао као аманет преко три деценије из дана у дан да се ништа не заборави - што се догодило. То је била у ствари и његова поетика. О томе свједочи садржај од више хиљада страна, о томе свједочи и изворни наслов самог рукописа - Дневник Будве који је у литератури познат као Дневник Антуна Kојовића. Ја не знам град који има сачуване податке о томе какав је био сваки дан прије два вијека, како је било свако јутро, са уредним биљешкама у којој се кући родило дијете, ко је преминуо, ко је нов дошао у град, каква је летина, какав је био улов рибе, како је протекла свака, ма и најмања свечаност, како се одвијала процесија, којим се путем кретала, како је црква обиљежила неки празник, какав је био пијачни дан, а био је недјељом, што се продавало на пијаци, одакле је стигла роба, да ли су се продавци држали прописа да за вријеме мисе или службе продавнице буду затворене, да ли је било пуно људи на пијаци, али и вијести о историјским збивањима, о непосредним немирима на турској граници, о приспјелим бродовима и странцима, необичним појавама, убиствима, самоубиствима, страдањима, пљачкањима или о карневалима, о позоришту које је у Kојовићево вријеме представе изводило на трговима, најчешће испред цркава, потом и на другим трговима, гдје се у основи рађао Будва театар, у чему је пуном срцем учествовао Kојовић,” испричала је Бојовић.
Напомиње да књигу објављују као слику живота који је Kојовић непосредно посматрао и чији је дио био, који је желио да сачува од заборава, не за себе, већ за оне који долазе.
“Све оно о чему је Kојовић писао, спонтано и једноставно, могло је да остане маргинално и непримијећено да није било посебности које су га одликовале као ствараоца. Једна је била у његовој природној блискости са животом Будве и својих суграђана, а друга у способности да монотонију свакодневице преобрази у живу сцену из реалног живота, да на природан начин истакне вриједност сваког тренутка. Антон Kојовић као књижевна појава, као пјесник, драмски и прозни писац не припада реду познатих и изузетних стваралаца, али има своје мјесто у времену у коме је стварао у историји књижевности и у историји Будве. Самосвојан, оригиналан, од једноставности и непретенциозности он је, без обзира у којој мјери је свој што је стварао строго улазило у литературу, слиједио своју мотивисану потребу да пише и израстао је у оно што је желио да буде, у хроничара Будве, који ће је сачувати од заборава. Истовремено израстао је у свједока књижевног времена које би у тадашњој Будви било готово невидљиво да у том времену у њој није живио и стварао Антон Kојовић,” навела је Бојовић.
Више о мрачним странама историје коју је Kојовић биљежио на промоцији је говорио дон Роберт Тонсати, канцелар Kоторске бискупије.
“Овај избор није тако целебративан, него је једна хроника пропадања. То је хроника деклинације једне цивилизације која је овдје била јако периферна, али је била цивилизација изграђена на хуманистичким принципима и трајала је одређено вријеме, а њега је затекла у њеном опадању – то је пропаст Венецијанске републике, све смјене власти које су се догађале, побуне локалног становништва, ситне крађе палежи, размирице међу грађанима, пакости. Све то долази до изражаја што нам говори да је друштво у опадању и хаосу, те да је то нешто што се константно догађа. Овај избор из дневника је historia calamitatum – историја невоља, јер он се упорно жали да нема пуно маски, нема музике, не чују се топови... Он хвата ту стварност која се пред његовим очима топи и мијења у нешто што он не може прихватити,” навео је дон Роберт Тонсати.
Појашњава да Kојовић скреће пажњу на оно што је свакодневно.
“Скреће пажњу на оно што историју чини историјом, а то су људи који су увијек протагонисти – са свим својим врлинама и свим својим манма ми смо ти који чинимо нашу свакодневицу добром или лошом, никаквом или изузетном. Треба неко са стране то гледати и посматрати и описати. То је задатак историје. Kојовић пише истину да се не би заборавило, али не пише острашћено. Његов приступ биљежењу догађаја свакодневице, микроисторије, је увијек истинољубив, не жели га украсити, не жели га оптеретити непотребним детаљима, али ми читајући из тих кратких уноса можемо получити заиста много тога што нам даје сложену слику Будве,” казао је дон Роберт Тонсати.
О настанку саме сарадње Народне библиотека „Мирослав Лукетић“, Kоторске бискупије и академика Злате Бојовић говорила је мр Гордана Љубановић, представница ЈУ Народна библиотека “Мирослав Лукетић”.
“Ова књига је плод сарадње. Свако је са своје стране дао допринос који је био у његовом домену. Kолико је плод сарадње можемо рећи да је и плод компромиса. Са једне стране Злата као историчар књижевности, као особа која живи са књижевношћу и живи књижевност имала је концепт и тај концепт је врло препознатљив у избору записа који су се овдје нашли. С друге стране, Kоторска бискупија дон Антуна Kојовића природно доживљава и сматра својим аутором. Неизмјерно ми је драго што је књига угледала свјетлост дана,” истакла је Љубановић.
Рад на другом тому који ће обухватити период од 1820. до почетка 1832. је у току, а објављивање се очекује у првим мјесецима 2026.
“У архиву Хрватске академије знаности и умјетности чува се један препис дјелова Kојовићевих дневника који донекле покривају и каснији период, јер двије књиге његових дневника који обухватају период од 1832. 1839. године су изгубљене. Kао библиотека, ми ћемо се потрудити да од архива ХАЗУ добијемо дигиталне копије тог преписа и да нешто од записа из тог периода такође уврстимо у ову другу књигу,” саопштила је Љубановић.
Велики допринос овом издању Дневника Антуна Kојовића својим преводом је дала Љиљана Зеновић Kраповић.
Синоћњи програм својим наступом на чембалу музички је оплеменила Светлана Стојановић Kутлача која је својим талентом и квалитетним избором репертоара показала сву раскош чембала.