Округли сто на тему „Књижевност између аутофикције и друштва“ одржан је синоћ на простору испод Цитаделе у будванском Старом граду у оквиру деветог Фестивала „Ћирилицом“. Учешће у програму узели су: пјесник, књижевни критичар, есејиста и издавач, Гојко Божовић, професорица енглеског језика, др Александра Жежељ Коцић и књижевница и историчарка књижевности, Неда Бјелановић.
Питање аутофикције, према Божовићевим ријечима, постало је једно од кључних питања модерне књижевности, траје дуже од једне деценије и представља феномен нашег времена.
Он је у свом излагању указао на дистинкцију између аутофикције и аутобиографије.
„Да би неко написао аутобиографију, он мора да има неко проживљено искуство. Он, дакле, пише о себи, постаје на неки начин јунак свог приповиједања. Кључна одлика аутобиографије није само лично искуство, већ лични поглед на једно епохално искуство. Аутобиографи и писци мемоара су увијек хтјели да осликају своју епоху – зато што су је најбоље познавали, били важни актери у њој, хтјели да поправе своју историјску улогу у минулим догађајима или жељели да исправе неку неправду према себи. Али колико год да они пишу са сопственог становишта, колико год то становиште било пристрасно, колико год да сматрају да појединачни животи заврјеђују да о њима буде написана књига, ти аутобиографи су заправо превасходно хтјели да насликају својим очима виђену епоху. Епоха је, дакле, оно што је главни њихов изазов. Писци аутофикције неће да нам прикажу епоху. Они хоће да прикажу само себе. И то је једна врста приповједачког књижевног егоизма. И ми видимо да, уколико су аутобиографије биле окренуте према споља, према великоме екрану на којем се приказује читава епоха, аутофикције су окренуте према унутра. Ту нам писац заправо представља своје приватне фасцинације, садржаје и питања, узимајући себе као свог јединог јунака, једину тачку гледишта и једини свијет који хоће да предочи. И то је, чини ми се, кључни проблем савремене књижевности и кључни проблем аутофикције као једног модела књижевности“, истакао је Божовић, нагласивши да не спори да међу књигама које су писане у кључу аутофикције постоје квалитетна дјела, сугерисао да је, ипак, чест случај да у аутофикцијама нема никаквог друштвеног, историјског, политичког и културног контекста.
„То је, дакле, један потпуно затворен приватни свијет, са којим се ми можемо поистовјетити ако нам је близак тај сензибилитет. Али то описивање сваког тренутка једног људског живота без икаквог контекста, а ми од књижевности, прије и послије свега, очекујемо стварање неког контекста у оквиру којег бисмо могли да боље разумијемо свијет у којем живимо. Књижевност је одувијек имала епохалан контекст, а ако га нема књижевност се суочава са једним од најозбиљнијих изазова који се односи на питање да ли књижевност може да изражава велика питања и идеје, да ли може да искушава епохалне садржаје и да ли она може да пледира на неки шири круг читалаца, ако се тим читаоцима упорно и врло наметљиво обраћа приватним фасцинацијама“, навео је Божовић.
Сам термин „аутофикција“ сковао је француски писац Серж Дубравски, али, како указује професорица Александра Жежељ Коцић, такве тенденције у књижевности појављивале су се и у ранијим епохама и могу се пратити од Светог Августина, преко Мотнења и Бајрона.
„Једна од интересантнијих теоријских идеја је оно становиште Пола де Мана, које је већ класика студија аутобиографије и аутофикције. Он напомиње да је нешто у вези са тим дискурсом срамно, указујући да је недопустиво на тај начин постављати свој поглед као поглед који би могао да представља друштво у неком тренутку. Јер колико год говоримо о себи, ми ипак црпимо теме из друштва у којем се налазимо и не можемо другачије. Различити су начини на које ми можемо да читамо књижевност, а онда и аутофикцију. Јер пристајемо на некакав пакт и договор. У ком смислу прихватамо то као истину? Значи, можемо да читамо фактографски, фиктивно или као да је то аутобиографија или аутофикција писца који са нама нема нужно неке везе“, казала је Жежељ Коцић.
Књижевница и историчарка књижевности, Неда Бјелановић истакла је да је оно што би се могло назвати говором о себи самом увелико преузело књижевност у посљедњој деценији, појаснивши гдје се, у контексту прозе, догодио коперникански обрт.
„Сама по себи проза је одувијек била, а чини ми се и да сада донекле јесте, синоним за оно што зовемо прича, а прича би једноставно била низ догађаја. Аутофикција заправо изводи обрт на начин да оно што смо били склони да назовемо догађајем који је вриједан да се представи и који је важан за друштво, одједном постаје доживљај. То је једна врста разлике. Постоје аутори који пишу на неколико хиљада страна, у неколико томова, о својим сопственим доживљајима ствари. И то се врло лијепо види и врло јасно је то у свом теоријском осврту поставио Дубровски, када је прије 50 година малтене писао о томе шта сматра аутофикцијом. И он каже да је то говор о авантури који постаје авантура говора. Ту се заправо дешава обрт да ми мијењамо мјеста оном што нам је важно. То не мора да буде нужно лоше само по себи, али мислим да није згорег да о томе водимо рачуна, да о томе разговарамо, јер мислим да нас на извјестан начин води ка једној замки солипсизма – говора искључиво о сопственим искуствима. Ако се продужи у бескрај, може на крају да нас доведе до тога да немамо о чему заједничком да разговарамо, осим искључиво о партикуларним искуствима.“, казала је Бјелановић.
Давање на значају партикуларним искуствима нарочито је очито кроз садржаје који се пласирају путем друштвених мрежа, што је, како су учесници програма навели, такође један од облика аутофикције. Приватне фасцинације, у том смислу, одраз су савременог тренутка у којем утисци надвладавају сазнања, а приватни садржаји потискују јавне.
Идући у корак са духом времена и приоритетима које диктира потрошачко друштво аутофикција је постала кључни ток савремене прозе, а у вези са тим Гојко Божовић се осврнуо на промјену улоге саме књижевности, услијед чега су писци, како је рекао, изгубили јавне приче.
Ипак, било је ријечи и о примјерима квалитетне књижевности која се наслања на аутофикцију, при чему је Божовић указао на Михизову „Аутобиографију о другима“ и роман Борислава Пекића „Године које су појели скакавци“.
Девети Фестивал „Ћирилицом“ до 17. септембра организују Народна библиотека „Мирослав Лукетић“ Будва и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.