Ауторско вече великог француског пјесника и амбасадора књижевности Жан-Пјера Симеона одржано је синоћ у оквиру деветог Фестивала „Ћирилицом“ у Будви. Ријеч је о првом Симеоновом гостовању у Црној Гори и једном од најзначајнијих овогодишњих фестивалских програма.
На Тргу испод Цитаделе у Старом граду, у присуству аутора, о Симеоновом стваралаштву говорили су директор фестивала Радомир Уљаревић и македонски писац и дипломата Јордан Плевнеш. Стихове на француском говорио је Жан-Пјер Симеон, а у преводу на наш језик поезију је читао редитељ Горан Бјелановић.
У свом излагању уредник Уљаревић изразио је задовољство због Симеоновог гостовања у Будви, осврнувши се детаљније на његов есеј „Поезија ће спасити свијет“.
„Више се не поставља питање да ли поезија може спасити свијет, она је то већ учинила. Ма колико застрашујуће изгледао овај свијет, он је много бољи него што би био да није било поезије. И у том смислу она је обликовала умногоме тај свијет и пресудно помогала да се свијет не стропошта у бездан. Поезија је, дакле, дјелатна од Хомера до данас. Ко може да замисли како би изгледао свијет да није било Рембоа и Бодлера, позориште да није било Антонена Артоа, чију је награду добио и Жан-Пјер Симеон... Његова поезија представља везивно ткиво у том ланцу на ком опстаје свијет, на ком опстаје боља страна свијета. Човјечанство жури у своју провалију и само Бог зна којим начином поезија зауставља кретање уназад које је евидентно. Само поезија умањује то убрзање, а сјетићемо се Бодријара који запажа да вода убрзава ток непосредно прије ушћа, а да, аналогно томе, историја вртоглаво убрзава ток. А ми смо томе свједоци и ми смо очигледно надомак тог водопада који се зове грехопад. Ето симеоновског одговора на оно хелдерлиновско питање чему поезија у оскудно вријеме. Тај есеј Жан-Пјер Симеона оставља као једину алтернативу могућност да се свијет окрене поезији. Јер поезија је квасац бољег свијета, у поезији је клица добра, поезија је оно библијско зрно које ако падне на плодно тле, односно нашу душу, она онда много рода роди. Поезија је, каже Симеон, синоним својеврсног свјетског подухвата“, истакао је Уљаревић.
Писац и дипломата Јордан Плевнеш нагласио је да поезија француског пјесника доноси одговор на камијевско питање отворено у есеју „Будућност трагедије у свијету“.
„Албер Ками је говорио у томе да је у античким временима владала трагедија богова, затим од средњовјековља до Шекспира – дијаболичка трагедија ђавола и за вријеме 20. стољећа – трагедија човјека, а да ће послије тога владати трагедија самоће. Ја мислим да је у тој пјесничкој самоћи Жан-Пјер Симеон написао десетак пјесничких књига и драма које су у врху свјетске поезије и драмског писма. Али, оно што је урадио као умјетнички директор Фестивала „Пјесничко прољеће“ у Француској, то је права духовна револуција у једној земљи гдје је по свим градовима и малим мјестима током године прослављао вјечност поезије која је ту, како је рекао грчки пјесник Одисеас Елитис, да коригује грешке богова. Грешке су толико присутне на свим меридијанима да треба да се напише још хиљада и милиона стихова да би се кориговао свијет у којем живимо“, казао је Плевнеш.
Симеон је, како је навео Плевнеш, важан и за ћирилицу, али и за читаву плејаду Трга пјесника у Будви, који је својевремено постао „појам у Европи“.
„Симеон је написао књигу „Теорија љубави“, а свети Кирило и Методије су говорили да је цивилизација љубави и носталгија за јединством оно што ће спасити свијет. У том смислу, он улази у сферу ћирилице, и са својом поезијом и на начин како третира пјеснички ангажман као форму цивилизације љубави. Данас, са Жан-Пјер Симеоном у Будви, ми као да смо примили све велике пјеснике свијета“, казао је он.
Публици се обратио и сам аутор – Жан-Пјер Симеон, осврнувши се детаљније на значај манифестација које подстичу сусрете књижевника са читаоцима.
„Ја дубоко вјерујем да без оваквих сусрета поезија неће постојати. Цијели живот са мојим пјесмама био сам присутан на разним фестивалима, и ако не би било људи попут Радомира и Јордана, говорника попут Горана, поезија не би пронашла своје право на живот. Она се, наравно, чита у самоћи, али се живи у сусретима. Поезија не тражи форме милионских бројки учесника, она је ту да осјетимо њено богатство интиме и ријечи, кроз дијалог између читалаца и самих пјесника. Изговорена ријеч пролази кроз душу и срце, чему свједочи и овај вечерашњи сусрет у Будви. И сваки сусрет показује да ми дајемо свјетлину у свјетској ноћи, у ноћи која пада изнад свијета као помрачење“, истакао је Симеон.
У оквиру ауторске вечери, директорица Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва, Мила Баљевић уручила је Жан-Пјеру Симеону захвалницу и златник са ликом Светог Василија Острошког.
Синоћњем програму присуствовао је и принц Никола Петровић, а модераторка вечери била је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва.
Фестивал „Ћирилицом“ до 17. септембра организују будванска Народна библиотека и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.

Из биографије Жан-Пјера Симеона:
Жан-Пјер Симеон је један од водећих савремених пјесника, романописац, драматичар, критичар и преводилац, чије стваралаштво обухвата широк спектар књижевних форми и дубоко промишљање о улози поезије у друштву. Његов рад карактерише снажна посвећеност поезији као облику отпора конформизму, као и истраживање језика као средства за дубље разумијевање стварности и људског искуства.
Рођен је 6. маја 1950. године у Паризу. Добитник је великог броја националних и међународних награда за поезију, а његова дјела су преведена на око петнаест језика, док су његове драме извођене у 22 земље.
Симеоново стваралаштво обухвата поезију, романе, драме, књиге за дјецу, есеје и преводе. Његов рад је награђиван бројним признањима, укључујући „Maurice Scève“ (1981), „Antonin Artaud“ (1984), „Guillaume Apollinaire“ (1994), „Max Jacob“ (2006), као и престижни „Златни вијенац“ („Golden Wreath Award“) 2024. године на Струшким вечерима поезије, чиме је постао трећи француски пјесник који је добио ово признање, након Ежена Гилвика и Ива Бонфоа. Међу најзначајније награде треба поменути и Велику награду за поезију Француске академије за цјелокупан опус 2022. и награду „Златна магнолија“ Међународног фестивала поезије у Шангају 2024.
Његова каријера обухвата дугогодишње предавање на Универзитетском институту за образовање наставника (ИУФМ) у Клермон-Ферану, као и на другим институцијама у Лиону и у Паризу. Осим тога, био је директор умјетничког програма фестивала „Printemps des Poètes“ од 2001. до 2017. године, а од 2018. води престижну издавачку кућу Gallimard, која је међународно позната и представља част најзначајнијим писцима свијета да њихова дјела буду у њеном издању. Међу Галимаровим ауторима су: 36 добитника Гонкурове награде, 38 писаца добитника Нобелове награде за књижевност и 10 писаца добитника Пулицерове награде.