Вече сјећања на Николу Вучковића (1901-1981), будванског правника и истраживача прошлости овог краја, који је за живота превео и Будвански Статут, по чему је познат широј јавности, уприличено је синоћ у оквиру деветог Фестивала „Ћирилицом“.
На тргу испод Цитаделе о Вучковићевом лику и дјелу говорили су: историчарка, преводилац и писац др Катарина Митровић, магистарка књижевности Божена Јелушић и архитекта Слободан Бобо Митровић.
Професорка Митровић у свом излагању истакла је да Николи Вучковићу много дугује – у историографском, научном и људском смислу, иако је, када се он упокојио, имала свега осам година. Како је објаснила, њихови истраживачки путеви додиривали су се у различитим периодима.
„Он је као школовани правник врло добро разумио колика је важност докумената и наративних извора, односно списа који су настајали у прошлости, и да без правилног читања и разумијевања тих списа није могуће упознати се са прошлом стварношћу. Очито је био веома везан за свој град, чак и онда када, стицајем животних околности, дуго није у њему живио и боравио. И желио је да што боље испита његову прошлост. На располагању је имао критичка издања прије свега Будванског Статута која је давних година приредио Шиме Љубић, 1882-1883., у издању тада Југославенске академије знаности и умјетности. Међутим, до времена Николе Вучковића и то издање је негдје било исцрпљено, јако се тешко могло пронаћи. Тај његов превод Статута је изашао 1970. године овдје у Будви, ја вјерујем да се он, иако то нигдје изричито не каже, током цијелих шездесетих бавио промишљањима над Будванским Статутом. Како сам каже: и правничким, али и историјским промишљањима. Онда је дошао на идеју да преведе Будвански Статут, из два разлога - да га учини доступним широј читалачкој публици, али исто тако и истраживачима, оним професионалним истраживачима прошле стварности“, навела је Митровић.
Професорица Божена Јелушић испричала је како се упознала са Николом Вучковићем и шта је он значио за Будву шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека.
„Николу Вучковића упознала сам посредством моје доживотне и тада најбоље тинејџерске пријатељице, Тање Вучковић Франовић, а он је, негдје, међу њеним другарицама мене бирао вјероватно због тога што волим поезију. А Никола Вучковић као правник сматрао да нема доброг правника ако не воли поезију. Не знам да ли то правници раде сада и да ли имају двоструке регистре, али их је он несумњиво имао. То је било вријеме слободе, вријеме очекивања, ми смо били генерација која је вјеровала да је праволинијски пут у срећу апсолутно могућ, тако да је сваки сусрет са њим био нека врста малог празника за некога ко је волио књиге. Вољела бих да поменем и сљедеће: 1965, 1966... 1970 – то је вријеме када у овом граду неке социјалистичке и комунистичке власти схватају да се не може живјети само од онога од 1941. до 1945. године и окрећу се прошлости и проналазе људе који знају и који могу нешто да оставе граду. Пазите, Скупштина општине Будва је издавач, Туристички савез Будве је издавач. Тада су већ дошли млади људи којима је Никола као студентима права у Загребу знао помоћи, који су онда имали одређени значај у идеолошкој номенклатури и окренули су се ономе што је могло заиста бити добар темељ знања и истраживања прошлости Будве. Према томе, овом граду служи на част што је 1974. додијелио Новембарску награду Николу Вучковићу, јер ако је ико заслужио, онда је то био он. Никола Вучковић се у том стваралачком раду искључиво бавио Будвом и то је била толика љубав и везаност да је он просто оно вријеме које му је након пензије остало, а и сам каже „на наговор пријатеља“, у ствари посветио показујући одговорност према свом великом таленту“, казала је Јелушић.
Архитекта Слободан Бобо Митровић указао је да се комплетна Вучковићева младост поклапа донекле са крајем аустроугарске царевине и са стварањем нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије.
Он се осврнуо на његов београдски период, дружење са Тином Ујевићем, у контексту, како је навео, младости која је у новој држави по први пут ослобођена од страних управљача и упућена на своју памет, умни и интелектуални развој.
„Све ми се то пробудило када ми је Тања помало причала о младости Николе Вучковића који се није раздвајао од Тина Ујевића и тој његовој београдској младости. Никола кад је боравио овдје у Будви онда се највише дружио са дон Ником Луковићем за кога знамо да је био у самом интелектуалном врху Боке и приморја. У Београду, завршивши 1925. године, запослио се, положио правосудни испит и остао је неких осам година. Радио је као судија, да би по директиви, тада је влада одређивала гдје ће који кадрови да иду, Никола је добио да иде у Загреб. Никола је био потпуно неоптерећен вјерски или национално, у правом смислу космополита и он није имао изражена партијска или слична опредјељења. Али, као родољуб и антифашиста имао је проблеме – усташе га нису симпатисале, тако да је он био на неком њиховом списку као талац“, рекао је Митровић,
Вучковићев живот од тада, како је напоменуо, одвија се у Загребу, али Будва остаје његова велика емоција.
„Будву он познаје историјски, научно, изнад свега у структури, али и у моделу живота тада типичног малог медитеранског града. То ми све сазнајемо из ових његових записа, прича и неких необјављених рукописа на којима сигурно треба порадити и треба се са њима позабавити. У причама из Будве, с крајем Аустроугарске и између два рата, Никола је успио да изгради идентитет приморца и Будванина и то је, за оне који бар мало распознају тај језик и терминологију милина читати. А невјероватно гради односе са околином Будве и оно што мене лично одушевљава јесте језик околних села која се на неки начин не мире са начином како се одвија нова појава у Будви, а то је туризам. И ту има пуно бисера. Он активно прати Будву, све што се дешава у граду, а четвртком у Градској кавани у Загребу окупљају се Будвани и наравно размјењују своје емоције, препричавајући разне згоде, незгоде, догађања. Дакле, он од самог почетка својих младих дана осјећа идентитет овог простора и његову културу“, истакао је Митровић.
Модераторка програма посвећеног Николи Вучковићу била Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва.
Фестивал „Ћирилицом“ до 17. септембра организују будванска Народна библиотека и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.