Поводом Међународног дана књиге и ауторских права и 140 година од смрти Стефана Митрова Љубише, великана јужнословенских књижевности и знаменитог Будванина, ЈУ Народна библиотека Будве je продуцирала изложбу „Мајстор приче и народни трибун“, чија је ауторка мр Божена Јелушић.
Изложба на 26 паноа отворена је у понедјељак, 23. априла у 19 сати у холу Академије знања. Садржи одломке из Љубишиних приповијести, пословице, писма, политичке ставове, говоре, али и аутографе, портрете, старе слике и фотографије Љубишиног сценског живота, и овлашно прати хронолошки животни слијед. На отварању су говорили др Предраг Зеновић и ауторка.
Божена Јелушић је говорећи о изложби истакла да је „обиљежавање
датума везаних за књигу и читање данас можда важније него икада раније. Посебан подстицај и обавеза је срећна околност да се ти датуми сусретну са онима који су важни за наше књижевно насљеђе“.
Изложба је превасходно намијењена младима, истакла је Јелушић наводећи:
„Ново вријеме и његови изазови, посебно парадоксална чињеница да се, упоредо са поплавом штампаних издања, код младих људи губи порив за читањем, навели су нас на тражење другачије форме презентације Љубишиног живота и дјела. Учинило нам се да се у лавиринту савремене ‘вавилонске библиотеке’ морају и могу тражити и различити начини ‘паковања’ литерарног и историјског канона који неизоставно треба познавати. Зато смо се опредијелили за изложбу као графички дизајнирани, постмодернистички спој одломака из Љубишиних приповијести, коришћених пословица, писама, политичких ставова и говора, али и аутографа, портрета, старих слика и фотографија Љубишиног сценског живота… Сматрали смо да изложбом треба да ‘увежемо’ и све институције које се у нашем граду баве чувањем грађе и валоризацијом дјела Стефана Митрова Љубише. Оне су нам радо уступиле дијелове своје архивске грађе, потврђујући да смо, када су културне политике у питању, сви на истом послу и задатку.“
Ауторка изложбе је изразила наду да ће изложба најбоље комуницирати са младима, да ће им олакшати да сазнају основне информације или да дубински приступе неком од проблема које Љубишино дјело покреће, те да ће без сумње открити да је по многим ставовима Љубиша наш савременик.
„Понашали смо се као рибари који бацају мрежу на јато риба и у стању су да ухвате тек један дио. Али и тај дио свједочи о цијелом јату које у дубинама чека друге ‘мреже'“, навела је у закључку мр Божена Јелушић.
Изложбу „Мајстор приче и народни трибун“, која је постављена у холу Академије знања и може се погледати до 7. маја, отворио је др Предраг Зеновић истакавши:
„Ако је језик оквир саморазумијевања човјека, а народна култура значењски и знаковни расадник сваке стваралачке индивидуације, онда је допринос Стефана Митрова Љубише за борбу и очување нашег језика и свих валера нематеријалне културе који се кроз њега чувају, немјерљив и неизоставан.“
Подсјећајући да је Љубиша вјешти демијург приповијетке, приповијести и причања, али и правник и политичар најнапреднијих идеја оног времена, др Предраг Зеновић је надаље истакао: „Монолит епско-десетерачке књижевности, којим је усмена култура на овим просторима давала оквире народном стваралаштву, требало је разградити умјетничком индивидуацијом тако да се не уруши духовно-историјска вертикала нашег народа али да се у прекомпозицији отворе расцјепи за свјетоназоре модерног човјека. Тај епохални искорак деконструкције епског насљеђа наше културе припао је генијима 19. вијека: Његошу и Љубиши. Његош је то учинио метафизичким и лирским, а Љубиша документарним, приповједним и комичким изразом. Мноштво области духовног стваралаштва које Љубиша увезује у приповједање и колаж текстова његових савременика и претходника, представљају неодвојиви дио његовог проседеа. Његово је дјело ризница студија о обичајима, вјеровањима и антропологији човјека овог простора, историјске и језичке грађе, лијепог причања и лијепог народног језика.
‘По језичком квалитету и мотивима прича’, пише Исидора Секулић, ‘дјело Љубишино је чиста класика, овејано духовно благо’. Или, како је о његовом дјелу писао Ћамил Сијарић – Љубишино дјело је џевахир, ‘кутија за драгоцјености’ нашег свеколиког културног насљеђа.“
„Оно што један вијек сматра утопијом“, писао је Љубиша, „у другом постаје истина“. Те су се истине и утопије, у нас, мијењале, као историја, као трагедије и фарса, и опет – као утопије. У Љубишином политичком и поетичком програму, уочили су његови савременици, највећи гријех била је „борба за равноправност народа, језика и вјера“. По том гријеху Љубиша је и данас већи Европљанин од нас.
Љубиша је и Паштровић, и Будванин и Бокељ и Србин, и Југословен и Словен који је спреман да брани „погажено право и слободу“. И када позива на јединство Срба и Хрвата, те католика и православаца, међу којима је нека душа „посјејела кукољ”, и када на оснивању Југословенске академије знаности у Загребу наздравља „јунакородној Црној Гори”, њеном „сродном народу који од болести жестоке и уморне страда”, и када устаје у име своје браће бокељске, српске, православне и словенске у говорима у Царевинском вијећу, Љубиша је досљедан борац за право на свој језик и културу, заправо, на своје биће и идентитет. Можда је у томе, са наше тачке гледишта, овај народни трибун путоказ или кључ, да у времену подјела и нетрпељивости, укаже на неопходност поштовања другости, али и на могућност мноштва идентитета, који се не искључују већ међусобно допуњују и обогаћују. Или, пак, да буде опомена ововременим елитама да „угуше страсти личне и партајичне” те да им одлуке буду „див и узор нашем добром народу, којему више и прије свега треба примјера законитости и правичности“, казао је др Предраг Зеновић на отварању изложбе.