У организацији Народне библиотеке Будве у сриједу, 26. септембра са почетком у 17 сати био је уприличен сусрет с руским писцем Борисом Акуњином. У програму представљања руског књижевника Акуњина учествовали су Елена Зелинска, руска књижевница, и преводилац Предраг Кркељић. Програм се одвијао у амфитеатру Академије знања, а модераторка је била Станка Станојевић.
Борис Акуњин је псеудоним Григорија Чхартишвилија (20. мај 1956.), цијењеног филолога, јапанолога и књижевног критичара.
Највећи дио живота провео је у Москви. Радио је као јапанолог све до 1998. године када објављује роман Азазел, након којег се потпуно посвећује писању. Под псеудонимом Борис Акуњин је написао неколико
романа и кратких прича, међу осталима и серијал Авантуре Ераста Фандорина. Азазел је први роман у низу који прати згоде младог детектива Ераста Фандорина. Радња романа је смјештена у царску Русију.
Почетком ове године је изашао једанаести роман из фандоринске серије - Не кажем збогом - двадесет година након објављивања Азазела.
Осим детективских романа, Чхартишвили је аутор књиге Писац и самоубиство, посвећене истраживању једног од најдраматичнијих проблема човјечанства.
За само неких пет година, Борис Акуњин је био преведен на више од 30 језика.
Након изласка десетак наслова из серије о Фандорину, Акуњин почиње радити на серији о сестри Пелагији, редовници у самостану фиктивног града у руској провинцији, која има детективске склоности.
Након активног друштвеног и политичког ангажмана од 2011. до 2013, Чхартишвили је напустио Русију 2014. године.
Живи између Француске и Лондона и тренутно ради на Историји руске државе.
Псеудоним који је аутор себи изабрао на јапанском значи "лош момак", а иницијали Б.Акуњин асоцирају и на Бакуњина, познатог револуционара, филозофа и анархисту из 19. вијека.
РАЗГОВОР С АКУЊИНОМ
Руска књижевница и новинарка Елена Зелинска је говорила о Форуму руске дијаспоре у Будви (Дукљански вртови) који је окупио много стваралаца расијаних по цијелом свијету: књижевнике, сликаре, музичаре, новинаре…који не живе у матичној земљи.Борис Акуњин је истакао да није пристигао на овај Форум да би рјешавао компликоване културне проблеме који се тичу живота у Русији, јер је јасно да самом причом и разговорима је могуће ријешити те проблем. Просто, дуго не живи у Русији и било му је воља да се сусретне са својим пријатељима: “проблеми руске стварности нису ријешени, а све остале ставке су успјешно завршене”.
У Народној библиотеци Будве разговарали смо о стваралаштву и умјетности Бориса Акуњина:
1. Почетком ове године је изашао посљедњи роман о књижевном јунаку, детективу Ерасту Фандорину под називом “Не кажем збогом”, двадесет година након првог романа о овом јунаку- “Азазел”. На што сам наслов упућује и на кога се односи?
Б.А.: Посљедњи роман о Ерасту Фандорину је 16-та књига и сви романи из тог циклуса нису баш то, сви су они мање – више зато што писац вара читаоца; један од романа у тој серији се звао Последњи роман, и почиње од убиства главног јунака што је била варка, главног јунака у ствари нису убили и роман није био посљедњи. Када је изашао роман под називом Не кажем збогом , искусни мој читалац је то разумио као да се ја заиста опраштам.
2. Иако у домену крими/детективског романа сваки роман је у посебном маниру написан. Очито овај жанр Вас инспирише, јер сте о јунаку Ерасту Фандорину до сада објавили 15-ак књига. Зашто је Ваш избор био управо овај жанр романа?
Б.А.: Ја сам писац средњих година и као писац знатно сам млађи него што јесам, то значи да сам почео да пишем романе кад сам већ имао 40 година. Као бивши пионир који је растао у земљи планске економије, ја сам навикао да размишљам у плановима. И одмах сам направио себи план који је садржавао неколико периода од по пет година унапријед и када је изашао први роман из ове серије ја сам унапријед знао да ће их укупно бити 16 и знао сам каква ће бити посљедња фраза у посљеднем роману.Тада сам се већ бавио психолошком теоријом која се зове соционика по којој се сви људи дијеле на 16 психотипова. Зато када дуго живиш имаш утисак да сусрећеш људе које си некада сусретао у свом животу. То ме је подстакло да напишем 16 књига и свака од њих је била упућена на једног од 16 психотипова. И када сусретнем читаоца који је прочитао свих 16 књига и питам га који му се роман највише, а који најмање допао, ја тачно знам по књизи која му се свиђа којем он психотипу припада. Жанр детективског романа изабрао сам из два разлога: прво, одувијек сам волио детективе, изгледа зато што су у Совјетском савезу били дефицитарни. У Совјетском савезу нису писани нормални детективски романи зато што у најсрећнијој земљи на свијету нема мјеста за криминал. Били су додуше детективски романи веома досадни, и тамо је увијек постојао исљедник који је био обавезан члан партије и веома лош криминалац, који није члан партије и у разоткривању преступника обавезно је помагала јавности. И баш због тога, 90-их година, послије распада Совјетског савеза, почео је бунт детективских романа,протест против овог жанра, и послије тога чудно је било да у нашој земљи ми имамо много интересантних преступника, а онда се показало да ти исљедници нису баш тако добри, и почео је златни вијек руског детективског романа. Друго, свиђа ми се у детективском роману што је то интерактивни жанр, то надметање између паметног, проницљивог читаоца и тебе као писца ко ће кога надмудрити…
3. Наставили сте писати у овоме жанру, али више није у питању јунак него јунакиња са детективским склоностима – сестра Пелагија. Да ли је дошло до засићења и публике и Вас као писца, истим књижевним јунаком? Да ли можемо очекивати 16 књига и у овој серији?
Б.А.: Не, то је трилогија. Почео сам да је пишем када сам осјетио први умор. Хтио сам да уобичајени систем координата размакнем, растурим, дојадио ми је тај лик мачоа, Супермена. Хтио сам да створим други лик - жену детектива, да јунакиња буде жена која нема никакво оружје при себи. Прво, она живи у патријархалном, мизогином друштву Русије са краја 19.вијека и у принципу је обесправљена. И као друго, она је још и монахиња и једино оружје које има су игле за плетење. Она је, без обзира на све, генијални исљедник. Више се осалања на своју интуицију и не примјењује агресију већ има изражене хумане квалитете…
4. Аутор сте и књиге “Писац и самоубиство”, посвећене истраживању једног од најдраматичнијих проблема човјечанства. Књига нарочито пажњу посвећује судбинама писаца- самоубица. До каквог закључка долазите – што једног писца натјера на суицид?
Б.А.: То је књига коју ја нисам писао под псеудонимом, потписао сам се својим именом и презименом Григорије Чхартишвили и то дјело, које сам прво написао у животу, садржи студије и есеје. За мене је она важна зато што ме подстакло то питање што је примарно у животу, то није како су нас научили у школи да је материја примарна, свијест секундарна; главно филозофско питање је бити или не бити, да ли вриједи да се живот проживи до краја, упркос свим потешкоћама, или је нормално ако ти се не свиди живот да вратиш карту, да залупиш врата… Као материал за израду ове књиге узео сам животописе књижевника из цијелог свијета, који су завршили живот самоубиством. Не зато што су ме занимала имена писаца, просто зато што човјек који се убио, макар то био твој комшија, често не знаш зашто је то урадио, не познајеш мотиве, а писац ће написати опроштајно писмо или пак поему или роман и објасниће своју мотивацију. Књига Писац и самоубиство подијељена је и садржи два дијела гдје у првом насловљеном Човјек и самоубиство се износе општељудски мотиви зашто се људи одлучују за то, а у другом дијелу Писац и самоубиство додатно се обрађују мотивације писаца зато што они о томе пишу. Какви су типично књижевни мотиви за самоубиство? Један је стваралачка криза када писац осјећа да не може више да пише. Или кад се књижевник толико уживио у литерарну представу коју сам ствара да сам постаје жртва. Као на примјер јапански писац Јукио Мишима, који је направио цијелу представу…
5. Како ће изгледати Ваша Историја руске државе? Да ли ће то бити својеврсна “демистификација”историје или нешто друго?
Б.А.: Већ неколико година пишем историју руске државе и имам један савршено конкретан задатак којег желим да постигнем. Видите, ја сам ухватио себе да мислим да не знам своју земљу, не разумијем зашто је она таква каква јесте и не разумијем зашто њена историја све вријеме иде по некој цикличној путањи; зашто се све ово вријеме понавља једна те иста ружна драма, зашто се сваки покрет у остваривању већих слобода, демократије увијек тако неславно завршава и креће ретроградно. Ни једно од постојећих објашњења није ми одговарало, па сам ријешио да се сам снађем у томе. У том циљу знао сам да треба да се вратим на сами почетак – исток… Руска историја је, као што мислим и ваша историја, испуњена свакаквим митовима и легендама. Прво, хтио сам да разјасним што је тамо истина а што није, гдје је то могуће. Због тога мање читам историјске радове и књиге колико читам првобитне изворе историјске, а затим разјашњавам што је утицало на аутора неког историјског извора да састави такав текст И често не могу открити. Упућујем ту мисао својим читаоцима што је по мом виђењу било тако, али не могу бити сигуран. Немам намјеру да ишта доказујем својим читаоцима, хтио сам то да разјасним себи заједно са читаоцима крећући се постепено из стољећа у стољеће. Прва два тома садрже изношење чињеница; нема тога како смо ми велики, а како су други јадни и подли, него историја о томе како је вјероватно и било. Почев од трећег тома јавиле су ми се идеје, сад сам већ завршио шести том и прешао сам на почетак 19.стољећа и већ у томе препознајем моју Русију… Промијенио сам у својој свијести неку хијерархију догађаја по њиховом значају у историји Русије, а такође и хијерархију важних историјских личности. Ја не говорим о томе ко је лош, а ко добар,ради се о доприносу који је свака од тих историјских личности дала. Прво да кренемо од настанка руске државе - она није настала у 9. вијеку 862. године; руска држава у којој ми живимо је много млађа, она је настала у другој половини 15. вијека. Најважнија историјска личност за развој руске државности је човјек о којем су и мени и свима осталима у школи мало говорили; то је оснивач руске државе велики кнез Иван Трећи који је замислио концепцију те државе, изградио је и поставио неколико носећих стубова на којима почива та конструкција и те колоне стоје до данашњег дана и нико за протеклих 500 година није покушао да промијени овај темељ. Када сам то разумио, постали су ми јаснији проблеми савремене руске државе зато што сви проблеми потичу одатле.
6. Ви живите у другој држави, у којој нисте рођени. Ви имате и псеудониме. Зашто? Да ли да покажете да слободан човјек, слободан умјетник све може и треба да бира, или због нечег другог?
Б.А.: Од ране младости хтио сам да живим тако како сам замишљао и хтио сам да живим свој живот а не по туђем моделу који ми је наметан са стране. А што се тиче мојих псеудонима, не знате ви још све о њима. Ја сам покренуо два алтернативна аутора под другим именима и нико осим издавача није знао да сам то ја; мушкарац, жена који су писали на различите начине. Ја пишем књиге као Чхартишвили, потом као Борис Акуњин и још су била два псеудонима : Анатоли Брусњикин и Ана Борисова.
7. Мислите ли и данас да је важан критеријум књижевности – занимљивост? Шта заправо мора имати белетристика да би била забавна у интелектуалном смислу?
Б.А.: Да ли је код вас Кафка белетристика? И Александар Дима? Да. У Русији исти проблем, и Кафка и Дима у белетристика. Умјетничка књижевност се заправо дијели на двије различите категорије које имају апсолутно различите задатке. Постоји књижевност, назовите је како хоћете, тржишна, забавна, и постоји књижевност у ужем смислу, то је да тако кажем чиста књижевност, најбоље да је назовемо експерименталном књижевношћу. И ја за то користим јапанску ријеч “ђун бунгако” (чиста књижевност), а она се одликује тиме да писац пише тако како нико прије њега није писао. Она крши сва правила као ледоломац који ломи лед. Она припада умјетности, она и јесте умјетност, јер умјетност ломи и руши нешто устаљено. И постоји књижевност која више спада у област културе а не умјетности. Опет, не вреднујем чисту књижевност као само добру и тржишну књижевност као само лошу, јер и чиста књижевност може бити такође лоша, без дара. Дуго година ја сам сматрао да пишем тржишну књижевност, жанровску књижевност која се пише за читаоце. То је књижевност која се пише зато да читаоци прочитају, да купују те књиге по могућности у великој количини. То је пристојна, љубазна литературе која увијек рачуна са читаоцем, шта му јесте а шта није интересантно. Чисту литературу пишем за себе и то није тактично, теби као писцу је апсолутно свеједно хоће ли те неко разумјети или неће… Нисам случајно поменуо Франца Кафку јер је то најчистији примјер чисте књижевности. Знате зашто? Зато што је он наредио да се сва његова дјела послије његове смрти спале; свеједно му је било хоће ли то неко читати или неће. И Ја сам такође почео да пишем такве романе, на велико незадовољство мојих читалаца. Зато што су то досадни и растегнути романи, а мени је апсолутно свеједно, пишем такве романе зато што имам потребу да их напишем.
8. Неки Ваши романи су екранизовани. Да ли и на који начин учествујете у томе? Како Вам на концу све то изгледа?
Б.А.: На самом почетку су ми се обраћали продуценти пристајао сам уз услов да ја изаберем режисера, главне глумце, да напишем сценарио. И ништа добро није испадало из тога зато што је то други тип стваралаштва и нисам то одмах разумио. Сада гледам из другог угла. Све што могу да урадим сад је да дам одобрење продуценту и режизеру. Ја се чак и не примичем томе, то је њихова креативност, њихов рад и стваралаштво, како испадне да испадне.
9. Колико познајете наше савремене књижевне прилике? Да ли неког овдашњег писца или писце издвајате?
Б.А.: Некада у свом претходном животу радио сам у чаопису “Страна књижевност”. То је био значајан совјетски, руски књижевни часопис који је објављивао преводе страних писаца. Мој посао је био да читам књижевна дјела на разним језицима и селектујем за објављибање на руски језик.Као што можете замислити, конкуренција је била јака, зато што су била заступљена књижевна дјела из цијелог свијета. Почетком 90-их у тој конкуренцији прошли су само два књижевна аутора са ових наших простора који су објављени и ти преводи су имали успјех и имају га до данас. То су били Данило Киш и Милорад Павић.
Каква су Акуњинова предвиђања, што руски народ очекује? Акуњин сматра га очекују велика искушења, да је Русија пала на испиту из демократије 90-их година и мораће поново да полаже испит. “Људска права и слободе, све оно што чини нормалан живот, то треба заслужити, зарадити и никаква извињења ту не помажу. Сматрам да ако се не деси неко чудо, а наша историја је богата чудесима, овај садашњи период завршиће се некаквом експлозијом. То је логично и другачије не може бити; ниједна власт није била вјечна”.
А шта представља један просјечан становник Земље, Акуњин одговара да је то апстрактна категорија: “ја се веома љутим и то ме излуђује када причају у погледу наших сународника што постоји неки генетски, ропски код. Замислите од 140 милиона људи који живе у Русији који имају добро памћење, сјећају се како су живјели њихови преци, промјена које су биле мале, затим револуција које су се завршавале погоршањем вриједности и услова живота и већина тих људи сада подржава Путина. Нису они ни глупи, ни сијепи, не примјећују тамо корупцију, лаж, превару…наравно да примјећују много више него ми који не живимо тамо… Они се боје наглих промјена зато што имају историјско памћење да нагле промјене доводе до погоршања ситуације. Често причам са разним лидерима наше демократске опозиције и говорим увијек једно исто: прекините да објашњавате народу да су то лопови, па они то знају много боље него ви. Објасните некако разумљиво да Русија коју ви желите да изградите ће бити боља; направите слику, докажите да то није фантазија, да је могуће. Тај моменат када жеља заживи, када буде јача од страха од промјена, тада ће се и десити промјене.”
Analitika
CDM
Vijesti
