Пуних осам деценија прошло је од важног тренутка када су објављена три дјела која су обиљежила 20. вијек, а ријеч је о Андрићевим романима „На Дрини Ћуприја“, „Госпођица“ и „Травничка хроника“. Поводом јубилеја о нашем једином нобеловцу на програму одржаном синоћ у оквиру деветог Фестивала „Ћирилицом“ говорили су проф. др Александар Јерков и академик, проф. др Јован Делић.
На вечери која је уприличена у Модерној галерији „Јово Ивановић“ у будванском Старом граду, професор Јерков у свом излагању указао је на то да је Андрић дуго радио на својим рукописима. Како је навео, по тој својој особини он се може упоредити са ауторима код којих су генезе књижевних дјела трајале изузетно дуго, као рецимо код Томаса Мана.
„Код Андрића можете лијепо да видите да је нешто почео да пише у младости, или у раним данима, или док је био у Библиотеци у Паризу, или док је истраживао... и то траје затим деценијама. Онда га околности Другог свјетског рата затичу у једном малом стану као подстанара у Призренској улици, на једној столици коју сам ишао да видим, а коју је сачувала једна дјевојка која је студирала германистику. И ту, на тој столици је сједио и писао, а ми нисмо били довољно вјешти да су столицу откупимо и сачувамо – ко зна шта је у међувремену са њом било. И сад, каже он: „Не бих дао пет пара за свој живот у Другом свјетском рату“ – толико је мислио да вриједи његов живот у тим околностима. А ипак се вратио у Београд, да буде са својима и са женом коју воли, што се понекад заборавља у том великом патриотском гесту његовом повратка. И сједио је и писао, а како се рат примакао крају тако је он 1944, „ухвативши везу“, како се некад говорило, са некима од својих лијевих и десних познаника у новом режиму, ставио рукопис под мишку и кренуо у нову епоху. То је банално објашњење околности, али оно мене не задовољава јер је толико реалистично да је, благо речено, ноторно и тривијално“, истакао је Јерков.
Он је нагласио да у историји књижевности постоје тренуци који на специфичан начин вреднују неку врсту ирегуларности. У Андрићевом случају, како је казао, ирегуларност је то да један писац објави три романа одједанпут.
То је, према професоровим ријечима, тренутак у којем је српска књижевност, у једној јединој години, кад се то најмање могло очекивати, добила велики европски роман 19. и 20. вијека - у једном писцу и у једном тренутку.
„Ја бих покушао да вам опишем разлоге због чега је то тако. Један од њих је на трагу питања која ми је постављено, а односи се на то ко је јунак у Андрићевом дјелу. Ко је, дакле, јунак „Проклете авлије“? Не можете да га препознате. Ко је јунак „На Дрини Ћуприје“? Па је то мост, вријеме, историја... али видите да је један индивидуалитет, који је фокус књижевне пажње, заправо уступио мјесто нечему што је колективниј и шире, што захвата велику временску зону. Па чак и у „Травничкој хроници“ ако бисте рекли да је то Давил, промашили бисте смисао тог романа. Значи, хиљаду необичности, хиљаду особина, хиљаду својстава, међу које спада и то да у роману „На Дрини Ћурпија“ добијете широки распон временских зона, ни мање ни више него све вјекове једне цијеле епохе. Добијате, истовремено, књигу која, са једне стране хоће да буде велики друштвени роман, али добијате и роман који расправља о најургентнијој теми која може бити, а односи се на судбину новоослобођених простора. То шта Бахтијаревић и Галос дискутују док се шетају, реплике које они један са другим размјењују, то што би се могло показати да је скривени Андрићев алтер-его притајени главни јунак ове полемике и догађаја – па то су особине које не знате са чиме да упоредите. А степен храбрости да ви тада објавите роман о томе како је пропала идеја Француске револуције, замислите шта је он дао партизанима у руке, какву књигу? Шта у њој пише? Почиње обнова Бурбонске династије... Можда је Андрић то писао за неки други режим и неку другу власт, али није бацио у ђубре сматрајући да је упропашћено. И зато је књижевност изнад политике“, навео је Јерков, истакавши да горе наведено негира да је Андрић био компромисер и конформист што су, како је рекао, дошаптавали понеки његови полубиографи и истраживачи.
Академик, проф. др Јован Делић указао је на то да Андрић 1945. године није био романсијер, те не бисмо имали Андрића као писца романа да је он страдао током рата.
„Да је бомба пала 20 метара ближе стану у којем је живио, у Призренској улици, онда не бисмо имали ништа од тих романа. То све би било просто претворено у прах и пепео, заједно са Андрићем. Да је случајно један полицијски инспектор који је дошао да тражи господина Андрића препознао у човјеку који је мало био прерушен и изашао да га дочека, да му каже да је господин изашао прије десетак минута и да нису рекли ни куда су отишли ни кад ће се вратити, а то је био лично Иво Андрић, онда би вјероватно и та ствар могла бити мало загонетнија или се могла загонетније одвијати. Хоћу да кажем да је, рецимо, то вријеме писања романа било нека врста одбране од смрти, нека врста Шехерезадиног посла. Није случајно Иво Андрић у својој бесједи приликом уручења Нобелове награде говорио управо о Шехерезади или поменуо макар Шехерезаду, на једном веома важном поетичком мјесту. А то је заиста један од најбољих говора који су одржани приликом додјеле Нобелове награде. Он је био озбиљан човјек који ништа није препуштао случају и све што је морао да ради радио је можда понекад исувише озбиљно“, истакао је Делић.
Он се, између осталог, детаљније осврнуо на роман „Госпођица“.
„Треће лице које је карактеристично нарочито за „Госпођицу“ може да превари, зато што је код Андрића то лице уживљавања које увијек има једну субјективну ноту. „Госпођица“ добрим дијелом одређује природу самога романа. То је наизглед једини прави роман лика у дјелу Ива Андрића гдје се питање главног јунака не поставља. Она је синтеза традиционалних, деветнаестовјековних па и ранијих рјешења и поступака и модерног романа, па чак и филмских поступака карактеристичних искључиво за 20. стољеће. То ми се чини веома важним да кажемо, јер та интермедијалност заиста долази са 20. стољећем. Међутим, он није много парадирао са тим, није просто на томе инсистирао аутопоетички, па се то мање зна. Роман се отвара вијешћу о смрти главне јунакиње, али оно на шта сам хтио да скренем пажњу јесте да наслов тачно одређује главну јунакињу. Она је изгубила своје лично име - Рајка Радаковић, многи је по имену не знају, а нико је именом не ословљава. А именом „Госпођица“ ословљавају је сви – од њене младости у Сарајеву до смрти у Београду. То име неминовно поприма хладну иронију. И сад опет једно мјесто важно, а тако банално: успостављена је веза између крпљења чарапа, конца и сјећања јунакиње... и животопис може да почне. Крпљење чарапа, то је једна феноменална прикривена иронија, уткана у тај лик. А иначе Андрић није много волио иронију, јер је сматрао да се на њу ослањају људи који немају друге аргументе духа. Можда је у праву, можда и није, јер комплетан 20. вијек почива на иронији, али једноставно он је такође, како видите, ту иронију вјешто користио на неким мјестима, као овдје“, казао је Делић.
Модераторка вечери о Иву Андрићу била је Станка Рађеновић Станојевић из Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва.
Фестивал „Ћирилицом“ до 17. септембра организују будванска Народна библиотека и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
Манифестацију су подржали Општина Будва и Туристичка организација општине Будва.