У оквиру VII Фестивала „Ћирилицом“, на сцени између цркава у Старом граду у Будви синоћ је изведена позоришна представа „Човјек висине“ о митрополиту црногорско-приморском Митрофану Бану (1841 – 1920).
Ријеч је о копродукцији Народне библиотеке Будве и извршне продукције београдског БЕОАРТ-а. Лик Митрофана Бана тумачи Небојша Миловановић, док је у улози сликара Уроша Предића наступио Бојан Жировић.
Ауторка текста је Ана Ђорђевић, режију потписује Јана Маричић, а за костимографију је задужена Адријана Пајић.
Радња, која се једним дијелом заснива на аутобиографској књизи „Животопис или Успомене из живота Митрофана Бана“ смјештена је у Цетињски манастир 1920. године, неколико мјесеци пред митрополитову смрт и њен централни дио је полемика о пројекту Маузолеја на Ловћену, који је био актуелан и у том времену. У замишљеном разговору актера који заступају различите позиције, сликар Урош Предић каже да се за увјерења, уколико нису нечасна, треба борити до самог краја, а да све друго утјерује човјека у лаж и огријешење. Када га митрополит Митрофан упита како ће се договорити о томе шта је часно, Предић одговара да се договор налази у законима, на шта му митрополит поручује да су закони промјенљиви, нестални и порозни. Митрофан тврди да су, осим Божијих, сви закони нестални, указујући на једном другом мјесту да не заступа личне или било чије интересе, већ вјеру, увјерења и ставове православне цркве.
Жива полемика митрополита и умјетника се, наравно, не своди само на расправу о Маузолеју, већ се, као истакнуте личности своје епохе инволвиране у токове историје раног 20. вијека, дотичу и друштвено-политичких питања, ратова и балканских страдања, уједињења јужнословенских народа и словенске солидарности. У живој интеракцији богословског и умјетничког, темпераментни актери се на моменте исповиједају један другом, говорећи и о интимним породичним темама и важним моментима из живота.
Епилог је историјски био такав да су након митрополитове смрти, новембра 1920. године, Свети архијерејски сабора и Свети синод Српске православне цркве донијели одлуку о обнови Његошеве завјетне цркве, коју је краљ Александар I Карађорђевић спровео у дјело 1925, а цркву је осликао Урош Предић.
Глумац Небојша Миловановић након извођења представе истакао је да је период од годину дана био довољно дуг да његова улога напредује кроз бројна извођења.
„То је представа која се годину дана игра лијепим ритмом и таква околност даје нам сигурност у овој дуо драми. Ми смо врло задовољни пријемом код публике, чак и негдје гдје их се та тема наизглед толико не дотиче. Имали смо сјајна извођења широм Србије, у Срему, Банату, Руми, Панчеву. Повремено играмо и у Београду. То су ипак мјеста гдје се можда и не очекује да људи реагују на ову тему, али они реагују на један умјетнички доживљај, на нешто што је локална тема коју ми превазилазимо. Проблем који је постављен јесте локални, је уједно и много више од тога, и он заиста провјерено функционише у многим крајевима на више планова“, казао је он.
Миловановић сматра да замишљени дијалог Митрофана Бана и Уроша Предића може бити подстицај да више тежимо постизању консензуса у овом времену.
„То су људи који су у свом времену сједјели на важним мјестима и доносили одлуке које ни најмање нису лаке. Али, оно што је суштинско јесте разумијевање аргумената онога ко је преко пута тебе и у односу на то доношење одлуке. То је један план, а на другом плану је нешто што је око нас“, казао је он и додао да је у плану да се лик Митрофана Бана у наредном периоду прикаже и у некој новој форми, када представа „Човјек висине“ заврши свој живот.
Глумац Бојан Жировић говорио је о улози Уроша Предића коју тумачи и о досадашњем животу представе.
„У питању је један замишљени разговор. Хипотетички је тако постављен пошто је ту капелу која је касније обновљена осликао Урош Предић, па се пошло од претпоставке да су они некад разговарали. Потрудио сам се да ту аргументацију спроведем из могуће Предићеве перспективе. На доста мјеста смо наишли на добар одзив. Тема је специфична и интересантна је публици која тематику представе жели да промисли“, истакао је Предић, који је нагласио да је циљ ауторке текста био да скрене пажњу на потреби да у већој мјери тежимо консензусу у друшту по различитим питањима.
Синоћње извођење било је треће у Будви, након премијере коју је представа имала управо у оквиру минулог, шестог Фестивала „Ћирилицом“ и репризе септембра прошле године.